Od Čkrebića do Vuka Jeremića

U suštini, verovatno nesvestan te analogije, Jeremić je parafrazirao Dušana Čkrebića, koji je na sudbinskoj Osmoj sednici srpskih komunista, septembra 1987, izgovorio, činilo se tada, katarzičnu rečenicu – ‘Srbija je umorna od lidera’. To je bilo upućeno na račun Ivana Stambolića.

Jedan njegov saradnik je napisao tokom noći oštar odgovor Čkrebiću koji je Ivan trebalo da pročita, ali sutradan Ivan je pročitao samo par rečenica, i to vrlo nemušto.

Svojom famoznom rečenicom Čkrebić je, paradoksalno, uticao na dalji razvoj upravo liderske (Miloševićeve) Srbije koja tri decenije i kusur kasnije sa Vučićem dobija novu autoritarnu dimenziju.

Po zanimanju Čkrebić je bio elektroinženjer i na vreme je prepoznao srpski energetski resurs i trudio se da ga unapredi, iako je Ivan Stambolić smatrao da precenjuje značaj elektroprivrede.

Ali, mnogo godina kasnije čuo sam od Borisa Tadića da je u svetu gde globalizacija relativizuje državne suverenitete, EPS u srpkim rukama glavni garant našeg suvereniteta.

Valjda to važi i danas.

Izjavom da je narodu dosta priče o političarima, Jeremić je ukazao na apsurd srpske opozicione politike: S jedne strane imamo jednu lidersku pomalo neiskrenu samokritiku i isticanje ‘građanina’ u prvi plan, a s druge – pomalo očajničku i iskrenu potragu za ‘novim Koštunicom/Krivokapićem’, koji opet mora biti lider, dakle političar.

Ako bi takav ponikao iz naroda (ili ako bi ga našli), sadašnji glavni opozicioni lideri sigurno se ne bi lako odrekli svojhi liderskih ambicija, ili bi to samo uradili taktički-kratkoročno, zarad ‘eksperata’.

Ako i ima malkice demagogije, iza nje se krije prilično racionalan Jeremićev stav: Verovatno svestan da on nije lider koji može na predsedničkim izborima pobediti Vučića, indirektnom relativizacijom i opozicionih konkurenata (jer narodu je dosta valjda i njih) on istovremeno ojačava svoju stranku.

Još od prebijanja Borka Stefanovića i početka opozicionih protesta naslušali smo se apsurdnih ‘građanskih’ zahteva  – da se depolitizuje politička sfera i da glavnu reč umesto političara i stranaka ima ‘pobunje narod’ na čelu sa ‘nestranačkim javnim ličnostima’.

Pri čemu se ponižavala mogućnost da su članovi i pristalice partija takođe građani.

Lideri opozicije jesu pomagali proteste, delimično instrumentalizovali ‘javne ličnosti’, ali su uglavnom zazirali od svojeglave građanske moralne policije.

Vuk Jeremić je na vreme shvatio da nikad neće biti favorit ‘građana’, niti u ovakvom kontekstu može biti jači od Đilasa, pa se okrenuo politički najpametnijoj stvari – počeo je da jača svoju partiju.

Organizaciono i idejno.

A samo tako će ojačati i sebe.

Malo kurtoazno, a malo cinično, lider narodnjaka odnosi se prema Ujedinjenoj srpskoj opoziciji.

Uostalom, Jeremić pre neki dan u Knjaževcu reče da ‘odnosi u opoziciji danas malo koga normalnog zanimaju, da je narodu toga preko glave’.

Biće još o Čkrebiću reč, ali hajde prvo na čas da se vratimo u novembar 2002.

Na donatorsku večeru u beogradskom hotelu ‘Interkontinental’ (danas ‘Kraun plaza’) za završetak Hrama Svetog Save na Vračaru.

Pravio sam reportažu s tog događaja. Inicijator i domaćin večere bio je premijer Srbije Zoran Đinđić. Prikupljena je lepa svota para.

Prisutno je bilo više od 400 donatora.

‘Ovo je pravi test naše ozbiljnosti’, istakao je Đinđić u prigodnoj reči. On je dodao da mi ne spadamo u srećne nacije jer veći deo naših velikih i državnih poslova nije dovršen. Ali, prema njegovim rečima, srećna okolnost je ta što smo ‘mi generacija koja može da završi mnogo toga što su naši preci započeli’.

Naglasio je Đinđić i da treba da presečemo lošu crtu nacionalnog mentaliteta koja se ogleda u sklonosti da se prave kuće na tri sprata (neomalterisane), iako je bilo snage samo za jedan.

Donatorima se pre večere obratio i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, podelivši sa Đinđićem optimizam da će se Hram Svetog Save završiti do 2004. godine, tačno na jubilej 200 godina od Prvog srpskog ustanka.

‘Hram gradi nas, ne mi njega. Narod koji nema svoj hram gubi svoj smisao i postaje bezdušna masa’, upozorio je Amfilohije.

Sedeli su zajedno za stolom Đinđić i Amfilohije.

Ko bi tada predvideo dve stvari: Da će Amfilohije održati Đinđiću onakav govor nad odrom u tom Hramu, i da će Vučić kao predsednik Srbije ići na sahranu Amfilohiju.

A da je na sahrani i govorio, sumnjamo da bi Vučić održao govor nad kojim bi se jedan deo ‘srpskog sveta’ sablažnjvao, bar koliko se drugi deo tog sveta sablažnjavao Amfilohijevim govorom nad Đinićevim odrom.

Iako Vučić voli ponekad da se poredi sa Đinđićem, iako je sklon cinizmu, iako je odnos njega i Crkve uglavnom obostrano neiskren, sumnjamo da bi Vućić i da je govorio, baš sad u Crnoj Gori, pred pažnjom vaskolikog srpstva neumornog od lidera, nepovratno razgradio svoj ‘keč ol’.

U blještavoj sali ‘Interkontinentala’ bili su tada i donirali, i Filip Zepter, Sreten Karić, Ljubomir Mihajlović (Komercijalna banka), Milorad Mišković (Delta), Željko Mitrović (Pink)…

Nije Crkva za sve ove godine mnogo palila sveće za Đinđića.

Nisu ga popovi mnogo pominjali u molitvama iako im nije uveo PDV, več im je uveo veronauku u škole, što mu je, na primer, pisac ‘Filosofije palanke’ Radomir Konstantinović, prilično zamerio.

U vreme dok je bio predsednik Predsedništva Srbije, juna 1985. godine, upravo je pomenuti Dušan Čkrebić potpisao akt o odobrenju nastavka gradnje Hrama Svetog Save na Vračaru.

Za ove zasluge Srpska pravoslavna crkva mu je dodelila Orden Svetog Save 29. decembra 2007. godine. Sad kad se napokon privode kraju radovi na unutrašnjem uređenju Hrama (mozaik), u ovoj zemlji diskontiunuiteta, treba povući i liniju kontinuiteta koja ide od Čkrebića preko Đinđića do Vučića (u kojoj ne treba zaboraviti ni Koštunicu, Tadića i Nikolića).

Doduše, iako je Đinđić dao veliki doprinos izgradnji Hrama Svetog Save, iako je uveo veronauku u škole, iako je podišao monarhističkom impulsu dela naroda (odlukom Vlade Srbije na čijem je čelu bio Đinđić porodici Aleksandra Drugog Karađorđevića ustupljen je na korišćenje dvorski kompleks u Beogradu), antizapadnoj, klerikalnoj i revizionističkoj desnici, a i dobrom delu naroda koji se smatra tradicionalno nastrojenim, nije postao mnogo draži.

Marginalizovati, zabašuriti i negirati patriotsku – srpsku – crtu Đinđićeve ličnosti i harizme bitan je deo njegove satanizacije.

Ali kad treba, perfidno će ti isti precenjivati njegov ‘pozno otkriven patriotizam’, jer je navodno ubijen zbog Kosova.

S druge strane, sa svojim ‘svetosavljem’ samo je postao još manje drag ‘građanskim’ dogmatama.

Tamo 2016. u Ruskom domu u Beogradu predstavljena je maketa mozaika Hrama Svetog Save – ‘kupola koja spaja Rusiju i Srbiju’, kako je i politički indikativno napomenuo u kontekstu tadašnji srpski predsednik Tomislav Nikolić.

Promocija makete označila je i početak radova na postavljanju prve etape mozaika na 1.230 kvadrata površine glavne kupole.

Nikolić je u Ruskom domu propustio bio da podseti i na Čkrebića i na Đinđića i pokaže, povodom ovog drugog, simbolički pokajnički gest kad je u pitanju njegova skandalozna izjava o paraleli ‘problema s nogom’ Tita i Đinđića.

Vučić tu ima više senzibiliteta za kontinuitet, ali Hram ipak nije ‘Pupinov most’ pa da je red da pozove i Đilasa (da li bi ga sad pozvao i da li bi ovaj došao?).

Nije lako odgovoriti na pitanje da li Vučić više manipuliše Crkvom ili ona njime.

Politički protivnici tvrde da izdašnim sredstvima za završetak Hrama Svetog Save Vučić ‘korumpira’ Crkvu tražeći razumevanja za pragmatičnu i fleksibilnu kosovsku politiku.

Hram čija je izgradnja zvanično počela 1935. godine, uskoro će biti završen i zaslugom ideološki različitih ljudi.

Ali pandemija korona virusom, otvorila je pitanje koliko nam treba crkvi u odnosu na broj bolnica.

Reagujući na potez Vlade Srbije da u jeku pandemije korona virusa, iz budžetskih rezervi opredeli više od 1,7 miliona evra za završetak radova na obnovi i uređenju Hrama Svetog Save, episkop diseldorfski i cele nemačke Grigorije u julu je kazao da Srbija ima dosta crkava i hramova, a da novac treba ulagati u bolnice.

Iz Crkve je ekspresno ocenjeno da se vladika Grigorije ‘svrstao na stranu onih koji su do sada jasno pokazali ko su i šta su i da ne žele dobro Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a samim tim ni srpskom narodu’.

Ovo valjda nije ono Amfilohijevo ‘mi gradimo Hram, Hram gradi nas’. Što uprkos ideološkom nesaglasju mora biti malo i ‘mi gradimo prugu, pruga gradi nas’! Etike uverenja nema bez etike delanja.

Zar ne?