Od Forin afersa do Špigela

Pa to bi možda bilo lagodnije nego kad je Srbija mogla da bira između Labusa i Koštunice, kad se neko naivno ponadao da bi mogli postati ona ‘dosadna zemlja’ koju je Koštunica nekad obećavao. Mada smo se brzo uverili da je Milan Milutinović i Đinđićev predsednik po meri.

A jeste li možda pomislili da se Jeremić i Janković nadmeću kao predsednički kandidati, ali i kao lideri dve ozbiljne partije? To bi valjda značilo da umesto ove distorzije imamo famozni dvopartijski sistem o kome je (samo u drugom sadržaju) nekad maštao Boris Tadić kad je asistirao a malo i kreirao u rasturanju radikala. A možete zamisliti tek kako su o političkoj rekonfiguraciji Srbije nekad maštali Aleksandar Vučić i Miki Rakić.

Ako na taj način razmišljate, vidite koliko je očekivani sretenjski kandidat naprednjaka i socijalista za predsednika Srbije neka vrsta viška. Sem da nije toliko slab da ostane van drugog kruga. Istorijski je to balast, nekome i usud, ali s obzirom na strukturu i mentalitet nedovršenog a nabusitog srpskog društva logičan je to proizvod okrutne realnosti. Kao i logičan proizvod dekadencije ‘žutog dvora’ i dosovskih rata s kamatama. Stvaranjem Srpske napredne stranke nadali smo se da je okončan okoštali sistem u kome je jedan njegov pol bio antisistemski. Demokratska opozicija je za vreme Miloševića bila antisistemska i ‘izdajnička’. Posle petooktobarskog prevrata radikali su postali antisistemski. Zapad nije doveo naprednjake na vlast. Oni su samo posle raskola sa Šešeljem postali prihvatljiv partner za Zapad. I za Tadićevu vlast postali su sistemska opozicija iako su i dalje imali destruktivan ‘patriotski’ potencijal u manevrima od prelaza na ‘administrativnoj granici’ s Kosovom do beogradskih ulica od stiropora.

Nažalost, naprednjačka propaganda uspela je da napravi rikverc i maltene svakog kandidata opozicije za predsednika države predstavi kao antisistemskog, što mu dođe isto kao i izdajničkog. Tu se nekad dolazi i do apsurdnih situacija, na primer da se Vuk Jeremić u fazi kad samo slovi kao mogući kandidat optužuje da je ‘doniran’ arapskim parama, iako su upravo neke arapske pare valjda temelj ‘Beograda na vodi’ – projekta za koji se sudbinski vezao Vučićev režim. E, sad da li su kod Vuka ‘katarske pare’, a u ‘Beogradu na vodi’ neka lova iz Emirata, ili sad da podsećamo čije su pare i u ‘Er Srbiji’, onda je to samo cepidlačenje.

Iako nastupa sa državne pozicije zaštitnika građana, Saša Janković je valjda svestan da dobrom delu Srbije nije najjasnija razlika između ombudsmana i geometra. LJudi se plaše geometra, bar kao promaje, a režimska propaganda će stalno pojačavati strah – strah od nestabilnosti što je nosi mutirani ombudsman koji se tobože otuđio od svoje sistemski propisane uloge. Janković mora da postigne da prvo postane prepoznatljiv kao poverenik Šabić, pa onda da krene dalje. Ne kažem to bez veze, jer sam čuo u tom građanskom miljeu da bi Šabić možda bio bolji kandidat. Čak se išlo i u detalje – u smislu da je slogan: ‘Za koga – za Rodoljuba!’, rezistentniji za režimske udare nego što će biti po matrici parodije Novih fosila – ‘E, moj Saša…., i tako to’.

Uglavnom, bubamara se zakotrljala i zaštitnik građana i predsednički kandidat Saša Janković posetio je ‘nepokorenu’ opštinu Čajetinu. U razgovoru sa predsednikom Milanom Stamatovićem, koji se predstavlja i kao narodni tribun, upoznat je sa problemima koje ova opština ima. Janković je obećao pomoć za rešavanje pojedinih pitanja, a naglasio je i kako je čajetinska opština jedna od retkih lokalnih samouprava čiji građani nemaju problem sa zaštitom, jer podaci govore da je svega nekoliko nerešenih slučajeva gde su građani tražili zaštitu i da su uglavnom ti problemi administrativne prirode. Da li to znači, ako bi se i Stamatović kandidovao za predsednika Srbije, da bi Saša Janković povukao svoju kandidaturu? Ili se Stamatović neće kandidovati kad se već kandidovao ovakav delija? Atraktivan susret u republičkoj praksi bi značio koaliciju Stamatovih hilandaraca i Sašinih hipstera koji se bore za pravnu državu u Savamali.

Demokratska stranka je podržala Sašu Jankovića i on je dobio solidan odgovor na pitanje ko će mu čuvati kutije. Šutanovac je bio konstruktivan, a cinici bi rekli da je ipak pomogao Vuku Jeremiću, ili čak ‘učinio bar toliko Vučiću’. Zalažući se za Jankovića kao ‘personifikaciju vrednosti za koje se zalaže DS’, predupredio je nove raskolničke strasti u stranci, a i sutra ako ‘personifikacija’ omane, Šule će biti u prednosti nad ‘nestranačkom građanskom Srbijom’ koja ga ne podnosi maltene kao Vuka Jeremića. Ako Saša Janković bude, kao što tvrdi SNS, ‘dosovski kandidat’, onda će Vuk Jeremić morati da bude ‘narodni’. A i dobro zvuči kad ti ‘narod čuva kutije’. Za Jeremića bi hipotetički bilo najbolje da pre izbora može da napravi stranku – da mu Mile Dodik da franšizu za srbijanski Savez nezavisnih socijaldemokrata, ali za to je danas možda malo kasno.

Iako mnogima deluje ‘šarmantno’, pre je nonšalantno za jedan politički sistem da dva politički najpotentnija kandidata opozicije nemaju svoje stranke i nisu njihovi lideri, iako će sutra, ako žele da ruše Vučića, morati da prave neku vrstu ‘narodne sloge’, uslovno nalik onome što su Novak Kilibarda i Slavko Perović pravili sa crnogorskim narodnjacima i liberalima dok su zajedno pevali ‘Crnoj Gori nema mira dok je Mila i Momira’. Priča se da za ‘narodnu slogu’ afiniteta imaju i Saša Radulović i Boško Obradović. Stranačko pitanje Jankovića i Jeremića ostaje zjapeći otvoreno i podrška pojedinih partija u ovom trenutku sutra može to pitanje pre zakomplikovati nego uprostiti. Jer, budimo realni, predstojeći predsednički izbori pre će biti šansa za pozicioniranje i rekonfiguraciju opozicije nego za senzacionalne preokrete. Mogu li te Jankovićeve i Jeremićeve moguće političke organizacije biti koaliciono samoodržive bar u meri u kojoj pevačica Ana Nikolić kaže da je njen pomeranac samoodrživ, ili će imati ‘pijemontske’ ambicije u političkom spektru, što se neće baš svima dopasti.

Srećem ovih dana ljude koji se oduševljavaju što je nemački ‘Špigel’ Vučića okarakterisao kao ‘egomanijaka’, ali koji mi se kunu da bi u drugom krugu pre glasali za Tomu Nikolića nego za Vuka Jeremića, i tako cinično ne bi bili ‘beli listići’ kao onomad. Zar nije iracionalno ne glasati za Tadićevog ministra spoljnih poslova, u situaciji biti ili ne biti (bar kao ‘manje zlo’), a i dalje tvrditi kao Teofil Pančić da je fatalna greška bila ne glasati za Borisa Tadića onomad protiv Tome i biti prokaženi ‘beli listić’. Šta, Tomin ‘realizam’ je kao sigurniji od Vukovog potencijalnog ‘avanturizma’?

Ne znam šta mi je tužnije: Gledati jedne poznanike koji balave nad tekstom u ‘Špigelu’, ili gledati druge poznanike kako balave nad tekstom u ‘Forin afersu’ koji projektuje stvaranje velike Srbije, pa makar se stvorile i još dve ‘velike’ zemlje – Albanija i Hrvatska. Teši me samo da iza ovih prvih što balave bar ne ostaju leševi, kao što bi iza ovih drugih verovatno ostali, iako ih oni ne žele. Ali, njihovi prethodnici koji su se bavili sličnim kartografijama pokazali su da na kraju ipak tako bude – uz mnogo leševa, i tuđih i srpskih.

Najbolji dokaz da nije ‘egomanijak’ Vučić bi bacio u lice i ‘Špigelu’ i svim mrziteljima ako bi pobedio za predsednika Srbije u prvom krugu, a onda da se ugleda na Tomu Nikolića i podnese ostavku na mesto predsednika SNS, a onda da se ne ugleda na Miloševića i Borisa Tadića, da ne traži svog Mirka (trećeg posle Marjanovića i Cvetkovića), već da bude predsednik po Ustavu koji je u ovoj stvari zaista nakaradan – neposredno se bira predsednik sa relativno malim ovlašćenjima.

Šalu na stranu, nijedan njegov ‘Mirko’ pa makar bio i Dušan Vujović nema legitimitet za premijera, pa otuda bi kandidovanje Vučića za predsednika realno otvorilo pitanje parlamentarnih izbora. Iako bi i tada, i uprkos finesama delegiranog legitimiteta, raspisivanje parlamentarnih izbora bilo i neka vrsta drskosti i svođenje temelja političkog sistema na jednu polugu vlasti. Sem ako se nađe dobra fora. Na primer, izbori za ustavotvornu skupštinu bili bi jaka fora.

Ali, to bi onda zaista bio državnički potez.