Od Stipe do Jadranke

Ne znam da li ste zaboravili, ali demonstracije 9. marta 1991. upravo su uzbile iz revolta što je Miloševićeva televizija ‘obznanila’ da srpska opozicija (tada se prvo mislilo na SPO) sarađuje sa ustašama na destabilizaciji Srbije. Dakle, tako žestoke demonstracije su izbile samo zbog jednog otrovnog fejk njuza. Nakon što je Borislav Jović, tada predsednik Predsedništva SFRJ, izveo tenkove na ulice, njegov kolega iz Predsedništva Stjepan Mesić je dao izjavu da se u Beogradu radi o sukobu demokratskih i retrogradnih snaga. Što je u suštini bilo tačno, iako sigurno tadašnji Mesić nije bio baš moralno politički najpozvaniji da deli lekcije.

Ni Jadranka Kosor, koja je nasledila u ime HDZ Sanadera na premijerskom mestu, nije baš toliko detuđmanizovana (iako je bila isključena iz HDZ), da bi držala demokratske lekcije Srbiji, ali njena izjava povodom aktuelnih protesta – ‘Hrabri ljudi na ulicama Beograda. Pozdrav iz Zagreba’, formalno je tačna, ma koliko zazvučala nekome pomalo i cinično. Uglavnom, praksa je sad već dovela do aksioma – politika s kraja osamdesetih koja je počela da se vodi u Srbiji, i svaka politika koja se kasnije na njoj zasnivala, ili ima njene recidive – meki je trbuh Srbije, i idealan povod da i političari za koje se ne bi kladili da baš toliko žele da u susedstvu vide jaku i liberalnu Srbiju poentiraju, i sebe predstave kao vajne demokrate. Naravno, izjava Jadranke Kosor došla je kao kec na deset režimskoj propagandi koja ju je upotrebila na način kako je to 1991. uradila Miloševićeva propaganda sa Mesićevom izjavom.

U celom pazlu su Haradinaj i ostale albanske glavešine, jer njihova odluka o formiranju kosovske vojske navodno je sinhronizovana sa demonstracijama srpske opozicije. Srbija je društvo razvijenog stepena paranoje. U prilog tome ide teorija koju sam čuo pre neki dan – da je hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović odlučila da pomogne svom prijatelju Vučiću, pa je poslala ekipu HRT u Beograd da bi se njen reporter javio ‘direktno iz grotla građanskih protesta protiv režima Aleksandra Vučića’. Što će režim naravno iskoristi da optuži Hrvate da imaju sumnjivo povišeni interes za zbivanja u Srbiji.

Ali, dragi čitaoci, ako mislite da će ovakve mentalno-propagandne tehnike nestati kad jednog lepog dana opozicija dođe na vlast, ja bih ipak bio malo oprezniji: Stari naprednjaci verovatno se sećaju 2011. godine kad su se oni grčevito borili za vlast (ili kako bi oni danas rekli – kad su hteli da je se dočepaju) i kad su oni, gle apsurda, bili deo ‘scenarija’. Da, baš je bizarno da je te 2011. Stjepan Mesić na neki način bio na njihovoj strani, a da su oni (tek su se ispilili uz radikala kao naprednjaci) bili deo pomalo i neukusnih ‘žutih’ aluzija na ‘sile haosa i bezumlja’ (S. Milošević). Potezanje Mesića je tada zaista bilo bedno i neočekivano od tadašnje ‘žute’ propagande. Na osnovu istraživanja Instituta Ifimes iz LJubljane, naprednjačka koalicija je već marta 2011. imala podršku fantastičnih 41,7 odsto među opredeljenim biračima u Srbiji (skoro upola više nego u mitskoj pobedi 2012). Vlast se tada potrudila da preko nekih glasila podseti da je počasni predsednik tog instituta baš Mesić, i da on ‘kroji Srbiju’, da bilduje Tomine naprednjake i da nas tako destabilizuje i vraća u mrak devedesetih. Podsetili su nas 2011. ‘žuti’ da je to onaj isti Mesić koji je govorio da Srbi iz Hrvatske mogu da ponesu samo blato koje su na opancima doneli.

Ali, kad su došli na vlast, naprednjaci su zaboravili na rejting kojim ih je častio bio Mesić: Aprila ove godine, poslednji predsednik bivše SFRJ i predsednik Hrvatske u dva mandata ponovio je stavove o odgovornosti Slobodana Miloševića za rat, govoreći u Novom Pazaru, na konferenciji Bošnjačkog nacionalnog veća Sulejmana Ugljanina. Kad su načuli da bi u Pazaru mogao sa Mesićem i Ugljaninom da se pojavi i bivši srpski premijer Zoran Živković, krenuo je propagandni amok. Pitanje je retoričko: Da li bi režim više voleo da se Mesić i sad oglasi i definiše proteste, ili bi Savez za Srbiju više strepeo od moguće Mesićeve definicije?

Hajde za trenutak da se vratimo i u mart 2011: Sećate li se reakcija kad se Sergej Trifunović povodom premijera filma ‘Montevideo, Bog te video’, pojavio u majici s likom generala Jovana Divjaka, koji je ratovao u Alijinoj vojsci. Krenula su ozbiljna gunđanja među Srbima s obe strane Drine, a Sergej je za Blic objasnio da se na žurci oznojio, da je hteo da ode u hotel da promeni majicu, a da mu je neko u gužvi rekao da nema potrebe i dobacio mi neku crnu u najlon kesi. Video je, navodno, na njoj siluetu ljudskog lika koja ga je podsetila na papu Vojtilu, a za generala Divjaka, navodno, prvi put u životu čuo je sutradan. Nakon glumčevog tvita od strane medija bliskih vlasti protumačenog kao ‘veličanja Đinđićevog ubice’ (Legije), sad bi bilo nekako idealno da je toplo vreme napolju pa da neko doturi glumcu majicu sa siluetom, a da on u polumraku pomisli da je to Eni Lenoks, kad ono na majici silueta Jadranke Kosor.

Deluje li vam danas politički romantično druženje Jadranke Kosor i Boruta Pahora s Borisom Tadićem u Smederevu, u Vili Obrenović, aprila 2011, kad je hrvatska premijerka ručala iz tanjira sa grbom SFRJ. Tanjiri su, romansiralo se tad u štampi, zasmetali jedino njenom najvažnijem savetniku Davoru Ivu Štiru, koji je ipak reagovao simpatično – da je njegov doprinos razrešavanju pregovora o sukcesiji taj da se odmah odriče tanjira sa grbom bivše SFRJ.

Hipotetički, i kad bi vlast zbog pretnje bojkotom popustila oko izbornih uslova, ko garantuje Savezu za Srbiju da će pobediti? Ali, ako bi Vučić verovatno pobedio i na takvim izborima, ko da mu garantuje da će pobediti sa najmanje 40 odsto? Za SNS je to crvena linija. U ovakvoj neurotičnoj atmosferi bildovanja rejtinga, čime se isisava vazduh iz demokratskih procesa i institucija, svaka republička pobeda koja nije iznad 40 odsto je Pirova pobeda. Pobeda ispod te linije psihološki i seizmički je rizična. Treba biti realan: Rezultati iz Doljevca i Lučana su mogući samo u ‘eksperimentalnim uslovima’ – u opštinama gde je mnogo lakše opservirati biračko telo i iskontrolisati proces.

Govoreći kao gost na Desetom kongresu SPS, Vučić je podsetio da je on pre nekoliko godina bio za koaliciju sa socijalistima, iako SNS-u SPS matematički nije bio potreban, ‘ali da politika nikada nije matematika i da je znao da bez njih ne mogu i ne smeju da idu političke promene’. Posle demokratskijih izbora od sadašnjih Vučićevih standarda, matematičko pitanje SPS očas posla postaje urgentno. Dačić se izgleda stabilizovao u rejtingu. Ima i internih istraživanja koja tvrde da SPS čak raste, a izgleda da uskoro možemo očekivati da i Vakanda (zemlja kojom vlada Marvelov superheroj Crni Panter) uskoro povuče priznanje Kosova. Dosadašnja famozna povlačenje priznanja Kosova možda suštinski nisu bitna za Srbiju (sem da nerviraju Pacolija), ali pomažu izgleda rejtingu Dačića u zemlji.

Za opoziciju je preventivno celishodnije delegitimisati Vučića generalno povodom izbora – ističući da je njegov režim u takvom stadijumu dekadencije da više nije u stanju da organizuje iole fer izbore. Za Vučića je maksimum kompromisa izgleda da ponudi nezadovoljnim pripadnicima ‘srednje klase’ da ih prima u Predsedništvo od pet ujutro, kao što je jedan dan kao premijer to činio u zgradi Vlade sa pripadnicima klasa nižih od srednje.

U takvoj atmosferi zaista je moguć prećutan bizaran kompromis vlasti i opozicije da izbori stvarno nisu potrebni: Vučić može da kaže – ja ću vladati ovako, a vi me oborite ako možete. Opozicija može da kaže: Ti vladaj, a mi ćemo te oboriti kad budemo mogli. U prevodu: Za razliku od onog 5. oktobra mi ćemo znati da se branimo. I, za razliku od nekad, sad će biti ‘šestog oktobra’. To čujem od jednih i drugih.