Odoše Bosanci

 Em su uveli „agencijski“ sistem, em su do granice pucanja razvili miloševićevsku tehnologiju upravljanja putem javnih preduzeća. Sistemske reforme su izostale, s njima i famozni bolni rezovi, nije ispoštovan aksiom tranzicije Vaclava Klausa da nema uspešne privatizacije bez uporedog razvoja infrastrukture, stigla je i svetska kriza, para više nema, sistem pred pucanjem, ali navike su ostale. Automobili se i dalje besomučno voze, a ko je ove godine otišao na letovanje u Čanj ili Sutomore bio je prezren od potrošačke „nove klase“, i od onih iz „niže srednje“ koji su mogli sa deset Šainovićevih maraka a ne mogu sa 300 i kusur Cvetkovićevih i Dačićevih evra (u proseku). Mi uvek neko prošlo krizno vreme retroaktivno doživljavamo kao „zlatno“. Na primer ono Milke Planinc i Branka Mikulića. Budite sigurni da će se vrlo brzo pojaviti nostalgija i za DOS-om. Kad počne narod da govori: „E, kad bi DOS, mi smo kupovali belu tehniku, išli u Tursku, vozili kola, bilo paketa za mobilne, Guče, Egzita, Cece, Rolingstounsa…“ Reč reindustrijalizacija plaši „novu klasu“.

Srpska napredna stranka u ponedeljak slavi pet godina postojanja. Kraj „prve petoletke“ je šansa da se iz faze heterogenog pokreta „protiv žutih“ pređe u fazu idejno i organizaciono utemeljenije stranke koja će, po svemu sudeći, ostati u narodnjačkoj internacionali sa svojim prijateljima sa desnog centra u Evropi. Za SNS bi bilo psihološki jako bitno da vremenom nestranački ministri Krstić, Radulović i Tasovac postanu naprednjaci. Kao što je Đelić vremenom postao „žuti“. Pod uslovom da im se „mere“ na neki način „prime“. Naravno, za SPS bi bio bingo da Tasovac postane „socijalista“ jer njega se u neformalnoj atmosferi kao ministra setio ipak Ivica. Kao što je u neformalnoj atmosferi na jednom splavu napravljena vlada Tadića i Dačića. Inače, ako bi se pravila neka nova vlada, upućeni misle da bi u njoj, od sadašnjih ministara, jedina dvojica sigurnih bili Lazar Krstić i Nikola Selaković. Bar u meri pozitivnog utiska kojeg ostavljaju na adresama tamo gde treba. Radulović izgleda neće biti ministar sa jednim od najkraćih rokova trajanja, ali Dinkić je bar jedno raščistio u glavi: Na Krstićevo mesti sigurno neće moći da računa, ali na Radulovićevo možda. Sad bi vi, dragi čitaoci, postavili logično pitanje – pa je l' Dinkić prava opozicija ili prava poluvlast? U Vučićevoj veštoj (da ne kažemo perfidnoj) politici „tihe vatre“ i „duplog dna“ nije se lako snaći. Od tumačenja nižih ešalona o proleću kao „krajnjem vremenu za izbore“ do Dačićeve „izlazne strategije“. Pod uslovom da ta strategija ne bude „NATO, odmah!“, jer „Ibar je granica!“, nesuđeni slogan sa prošlih izbora očigledno ne može više da upali. Iako premijer smatra da je podela Kosova i dalje najbolje rešenje. Izgleda da ni „rat“ između Nikolića i Vučića nije baš takav kao što misle politički kuloari, i uprkos izvesnoj marginalizaciji Olivera Antića i njegovog zeta.

Oni skloniji cinizmu bi rekli, a šta ako jednog dana ministarki energetike Zorani Mihajlović pukne film pa razjuri sve. Zaista, nekad se stiče utisak da je Zorana premijer. S jedne strane bi da bude oštra kao Jadranka Kosor, a s druge da je narod voli kao Vesnu Zmijanac u njenim najboljim danima. Zorana ima energiju i dobar pi-ar, ali i mnogo neprijatelja. Čak i u sopstvenoj stranci. „Njoj ne može niko ništa.“ I to se da čuti. Neko poveruje, neko se samo nasmeje.

Vladimir Cvijan se po jednoj rašomonskoj verziji drugi put usprotivio protiv jednoumlja, a po drugoj – po drugi put je izdao svoje. Uglavnom, što sam slušao od Tadićevih demokrata onomad, sad slušam od Vučićevih naprednjaka.

Uhvati me kamera na proslavi povodom 60 godina „Večernjih novosti“ sa Dačićem i Vukom Draškovićem. Pita me nekoliko čitalaca nestrpljivo, o čemu su oni, 'leba ti, pričali? Pa, evo ovako: Ćaskam s Vukom o Lalićevoj „Lelejskoj gori“, prilazi premijer, on i Vuk se jako ljubazno pozdrave. Ivica kaže da ovo sa Evropom ide solidno. Vuk kaže da moramo da ispunimo tri uslova da bi nam bilo bolje: Da ne negiramo poraz koji smo doživeli, da pobednike ne tretiramo na stari način, i da vodimo novu politiku u kojoj neće biti grešaka koje su nas dovele do poraza. „Tako je“, reče Dačić, da l' više kurtoazno, da l' više zamišljeno ne bih znao reći. „Odoh u Rumuniju“, i pozdravi se.

Dodik verovatno nije navijao za BiH protiv Litvanije. Sad lako može da se desi da samo BiH brani eks YU čast u Brazilu dogodine. Verovatno ni većina Srba iz RS nije navijala za BiH, ali zato znam mnogo Srba iz Srbije koji su blago navijali za BiH. I niko nije rekao „odoše Bošnjaci u Brazil“, već „odoše Bosanci“. Čudna je to reprezentacija: Četiri puta su bili na korak od velikih takmičenja i ispadali u poslednjim utakmicama (Danska 1:1 na Koševu, Srbija i Crna Gora 1:0 na Marakani, gde ih je pobeda vodila na SP u Nemačkoj, i dva puta Portugal u baražu). Nisu uspeli ni Blaž Slišković, ni Ćiro Blažević, ni Safet Sušić prvi put ali jeste sad drugi put. To je vrlo zrela reprezentacija gde je najveći broj igrača na vrhuncu karijere (Begović, Spahić, Misimović, Ibišević, Lulić, Džeko…). Pre dve godine im je pretilo izbacivanje iz svih takmičenja jer nisu mogli da formiraju Savez pa su se skupila tri legendarna fudbalera (zanimljivo tri različite nacionalnosti) Bajević, Osim, i Hadžibegić i napravili Komitet za spas BiH fudbala. Rekorder po broju nastupa je Srbin Zvezdan Misimović , koji je igrao za mlađe selekcije Srbije (Jugoslavije), a legenda kaže da mu Pižon nije dao da igra za našu mladu reprezentaciju. Ljubimac reprezentacije je i komentator Marjan Mijailović, Srbin iz Tuzle. (tvorac „Dijamanta“ za Džeka, „Oko plavo“ i „Vedator“ za Ibiševića…)

Stvorili su od Zenice svoju bazu, najfudbalskiji stadion bivše Juge – Bilino Polje. Tu su napravili i svoj fudbalski centar (kao i mi u Pazovi). Bizarno deluje kada se u prošlim kvalifikacijama iz 20.000 grla Bosanaca (uglavnom iz dijaspore) na „Sen Deniju“ orilo „Bosnom behar probeharao, mene je život razočarao“…

U Brazil će verovatno putovati tri Srbina – Misimović, Stevanović i Vranješ, nijedan Hrvat i preko 20 Bošnjaka. Papetu u stručnom štabu pomažu Srbin (Sredojević), Hrvat (Piplica) i treći najskuplje plaćeni fudbaler (posle Džeka i Modrića) sa Balkana ikada – Elvir Baljić kada je prešao iz Fenera u Real. Kad se svira himna (koja inače nema reči) ceo stadion peva drugu himnu („Jedna si jedina“, himna koju je pisao Dino Merlin i koja je bila zvanična himna BiH od 1992. do 1998)

Odlazak Bosanaca u Brazil je i velika satisfakcija za Videoton (ko pamti – pamti).

Nikolić-Josipović? Što kaže Radivoj Cvetićanin – „hladni mir“. Ipak.