Ohrabrenje i budnost

Uprkos Makronovoj suzdržanosti, tek završeni Samit EU i zemalja Zapadnog Balkana u Sofiji obnovio je bar nekakvu nadu da Srbija u EU po sofijskoj agendi ipak može 2025. Pri čemu dobar deo javnosti u Srbiji prožete umorom i cinizmom smatra da to tada neće biti najsrećnija Evropa čim će nas primiti u svoja nedra. Pišeš mi da sličnog cinizma ima i u Albaniji kad su vaše evropske integracije u pitanju. One za nas u Srbiji nisu baš toliko ‘imperativne’.

Ne znam da li pratiš takmičenje za ‘Pesmu Evrovizije’? Ovogodišnje u Portugalu je završeno neposredno pred sofijski samit. Ima tu simbolike. Ja sam, dragi Mustafa, bio evrofanatik kad je Toto Kutunjo sa Insieme – pesmom o ujedinjenoj Evropi – pobedio na tom takmičenju 1990. u Zagrebu. Danas, posle svega, čak i posle sofijskog ‘ohrabrenja’ (alergičan sam na tu izlizanu reč briselske birokratije), prošaranog suzdržanošću (povezivanje ipak nije i članstvo), evroskeptizam je stvar građanske učtivosti za moju generaciju. To znamo i bez Makronovog poziva da se EU prvo preispita i prestroji. Ili da budem malo optimističniji – od samog članstva, važniji je sam proces. Inače, ovde u Srbiji slabo ko evropske integracije kao i kosovsku krizi doživljava na generacijski način – da vreme ide i da ljudi matore sa EU integracijama i kosovskom krizom.

To ‘ohrabrenje’ pored birokratskog cinizma u sebi ipak nosi i malo utehe, mada što se tiče članstva u EU entiteta Zapadnog Balkana, inkluzija bi, čini mi se, možda bila najprikladnija reč.

O, Mustafa, kako su stvari ponekad i farsične. Da li znaš da smo ti mi bili ‘ohrabreni’ i davne 2003. na čuvenom EU samitu u Solunu kada se jasno reklo da će biti nastavljena politika proširenja i kad se to sigurno nije odnosilo na sadašnji format Johanesa Hana, koji Srbiju hvali kao ključnog igrača za stabilnost u regionu. Tek je nadrealno da vam je neko u Solunu rekao da će njegova tadašnja zvezda Toni Bler (jedan od onih koji su nas bombardovali) deceniju i kusur kasnije savetovati Aleksandra Vučića i uvoditi sistem ‘delivery unit’ u srpsku vladu. Od Solunu do Sofije samo je Hrvatska uspela da tu ohrabrenost pretvori u članstvo u EU. Ima kod nas Srba izreka – ‘U Solunu dinar somun (hleb). Ali, do Soluna – sto somuna’. Od Soluna deceniju i po kasnije Sofija postaje samo ‘novi zamajac’.

Bizarno i nadrealno je delovalo 2003. iz Soluna da će vatreni Šešeljev radikal Aleksandar Vučić 2017. godine biti predsednik Srbije, kao što danas deluje nadrealno i apsurdno da je Zoran Živković 2003. godine bio premijer Srbije. Živković je bio odličan vođa Đinđićeve Demokratske stranke devedesetih godina u Nišu i prilično je tamo doprineo porazu Miloševića. Danas je agilan poslanik u srpskom parlamentu, ali koalicija kojoj je pripadao na skorašnjim beogradskim izborima nije prebacila cenzus.

U Solunu se Živković (postao neka vrsta tehničkog premijera nakon ubistva Đinđića) čak ponadao da ćemo već možda 2007. biti u EU (!?), a ministar finansija Božidar Đelić (koga je Đinđić doveo iz belog sveta) se nadao da ćemo članstvo u EU simbolički potpisati na srpski nacionalni praznik – Vidovdan 2014. u Sarajevu, na sto godina Principovog atentata i tada se simbolički izmiriti sa Evropom i postati njen deo. Na Vidovdan (28. jun) 1389, podsećam te, desila se i mitska Kosovska bitka Srba i Turaka koja je čvorno mesto srpskog nacionalnog identiteta.

U Solunu se 2003. što se ‘ohrabrenja’ ticalo, pominjao i ‘paket’ – da će Srbija i Hrvatska zajedno u EU, pa je tadašnji hrvatski premijer Ivo Sanader maltene morao da teši hrvatsku javnost u smislu bolje da ne uđemo nego da to moramo u paketu sa Srbijom. Ipak, Sanader se smatra najkorektnijim hrvatskim vođom prema tamošnjim Srbima od 1990. godine. Doduše, Hrvatska je tada zbog EU integracija morala da pokaže svoje lepše lice.

Dakle, Srbija u EU je izgubljena za dve ovdašnje generacije koje su se za nju borile i završile u letargiji. Sofija je potvrda toga.

Evropa od Srbije očekuje i ‘cooperation and verification’, pravljenje pravne države, i ‘društvene transformacije’, ne samo formalno ispunjavanje obaveza iz otvorenih poglavlja, već i ‘track record’.

Kada pogledamo svakodnevnu antizapadnu retoriku u srpskom javnom prostoru, i upozorenja da Zapad svaki čas radi nešto na ‘destabilizaciji’ Srbije, i da spas stiže samo od ruskog oružja, u tom opštem utisku konfuzije, prosečan proevropski građanin Srbije se zapita koliko li je, možda, u Vučićevoj politici privida Evrope, kao što masovna posećenost na beogradskom Sajmu knjiga daje privid čitanosti? Taj utisak se pojača kad je Vučić kod Putina ili Erdogana, ali s druge strane, u Sofiji je Vučić, kao i na sličnim skupovima, ostavio utisak posvećenog evropskog lidera – narodnjačkog liberala – koji je svestan da je samo Kosovo problem naše srećne evropske budućnosti.

U toj politici ‘čaršijo na sve četiri strane’ (poslovica sa primesama turcizma) ima energije i veštine. Iako se srpska opozicija nada da će svaki čas svetski moćnici otpisati Vučića ‘jer nije ispunio ono što je obećao’, ili će ga otpisati upravo jer je ispunio ono što je obećao, pa im ‘više ne treba’. To malo zvuči klinački. Entropija – to je stanje srpske opozicije. Težnja da se pređe u stanje još veće neuređenosti.

Pa i sam si primetio da Gardijan o Vučiću (i Orbanu u paketu) piše kao o sposobnom ‘kameleonu’. Mada, nisu baš Vučić i Orban ‘sijamski blizanci’. Vučić nema fobiju od migranata i Srbiju ne doživljava kao ‘predstražu Evrope’. I u solidnim je odnosima sa familijom Soroš. Iako njegovi udarni tabloidi nisu. Što je takođe deo režimske kontradikcije. Na Vučićevom ‘ideološkom stolu’ niko u Srbiji neće ostati gladan, pod uslovom da podržava režim. Dovoljno je da ste bar ravnodušni prema njemu. To se zove i ‘dogovorna demokratija’.

Inače, gle koincidencije, prvi put sam u Sofiji pre koju godinu čuo formulaciju da je Vučićeva politika ‘šaronovska varijacija modela kako nacionalista rešava probleme’. To poređenje sa Šaronom, ako ga je čuo, Vučiću je sigurno imponovalo. Srpska opozicija nikako da shvati da im za borbu protiv opsesivnog Vučića hitno treba centristički populista. I da je dovoljno harizmatičan. Doduše, takvog nije lako naći. A ni projektovati.

Šta je drugo Makron nego centristički populista?

Pre neki dan za jedan nemački medij Vučić je zabrinuto izjavio da očekuje novi talas srpskog nacionalizma ako ne bude prihvatljivog rešenja za Kosovo. Jedan probni talas nacionalizma Vučić je već pustio da bi uvek mogao da ga ugasi. I da pokaže šta je alternativa njegovoj vlasti, bude li frustriranosti oko rešenja za Kosovo. I to je deo političke veštine. Ali i stalno šetanje po ivici žileta. Vučić je za nemački ‘Rajniše post’ naglasio spremnost na kompromis povodom Kosova i dodao da bi on želeo da njegovi sunarodnici ‘prime k srcu’ reči velikog srpskog pisca Borislava Pekića – ‘volite zemlju svoje dece, a ne svojih predaka’.

Inače, Pekić je bio ‘demokratski nacionalista’ i jedan od obnovitelja Demokratske stranke. Vučić mu je u centru Beograda podigao spomenik i time, smatraju uvređeni opozicionari, bez stida i uz malo sitne pakosti uzurpirao političku baštinu koja nije njegova. Na sličan način dići će u centru Beograda spomenik i Đinđiću. Demokrate imaju samo jedan problem – nisu te spomenike digli dok su bili na vlasti. Pekić je bio veliki antikomunista i ukazivao je na komunističku omiljenu reč – ‘budnost’ – koja im je, kako je smatrao, pomogla da se održe toliko na vlasti. Vučić ima upravo to – budnost!

Ako Srbija nije imala snage za ‘paket’ sa Hrvatskom kako se spekulisalo u Solunu, bilo bi tragično da sad prokocka sofijski ‘paket’ sa Crnom Gorom.

Bojko Borisov i bugarski zvaničnici kao da govore na fonu kultne knjige njihove zemljakinje Marije Todorove ‘Imaginarni Balkan’, iz koje se dalo zaključiti da balkanske zemlje ne treba da pristaju na stereotipe o ‘balkanizaciji’ kao iskonskom stanju varvarstva, već o Balkanu kao delu Evrope koja je u mnogim svojim delovima imala trvenja i klanja veća nego balkanska.

Mnogi Srbi, dragi Mustafa, još ne mogu da shvate da im je Evropa došla iza leđa. Da Sofija ima metro, u Srbiju su neki shvatili tek kad su se njemu u kampanji za beogradske izbore divili Vučić i njegov gradonačelnik Beograda Siniša Mali.