Oklagije i prangije

Kontam – ako sad otvaraju robnu kuću, onda valjda prangija neće biti.

Znao sam čoveka koji je uvek rakiju kupovao u prodavnici iako je rođen maltene u šljiviku – između Kosjerića i Bajine Bašte. A kad su ga pitali zašto pored vrhunskih ‘domaćih’ (pravljenih u kućnoj radinosti) rakija on kupuje ‘fabričku’ – odgovarao im je: ‘Više verujem inženjerima nego seljacima.’ Tako se i mi uzdajmo više u Ikeine menadžere i njihove procene nego u srpske dark tabloide koji sladostrasno prenose procene svetskih eksperata o neophodnosti promena granica na Balkanu i pravljenu ‘optimalnih’. I sve to garniraju komentarima domaćih eksperata kojima ide voda na usta.

Narod je u Bubanj potoku pokazao da je željan Evrope. Čak oni Ikeini hektari ostavljaju utisak neke vrste eksteritorijalnosti. Narod na otvaranju robne kuće mi je pomalo zaličio na Bugare koje sam sretao od Dimitrovgrada do Niša neposredno po padu Todora Živkova. U smislu optimizma čak i kad si golja. Nekad je dovoljno i prošetati. Nije loše da deca u ekskurzijskom paketu posle manastira Ravanice i prirodnjačkog centra s dinosaurusima u Svilajncu obiđu i Ikeu. Milorad Dodik svaki čas dolazi u Srbiju da bude uz Vučića, a eto juče ga nije bilo u Bubanj potoku. Bolje da je juče bio, a da je neki raniji povod preskočio. Ikea je još jedan dokaz o Petom oktobru kao revoluciju pre svega u smislu nadoknađivanja propuštenog razvoja. I ma koliko Vučić i njegovi blatili ‘dosmanlije’, ovo je kontinuitet i sa otvaranjem ‘Merkatora’ 2002. u Beogradu. Naš (tada još i crnogorski) ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, u društvu slovenačkog kolege Dimitrija Rupela rekao je onda, kao Vučić danas, da su dobrodošle sve druge firme iz regiona i sveta koje donose nova radna mesta. Merkator je tada bio najveća strana investicija u Srbiji vredna 38 miliona evra. Ikea je 70.

Eto, kako se nostalgija očas posla pojavi. Dobro, nije baš došlo do toga da ćemo Tomislava Nikolića praviti od blata, ali ipak njegova nedovršena ‘kosovska platforma’ deluje kao Ikein katalog u odnosu na najavljenu deklaraciju (Bože, koju po redu?), za ‘opstanak srpskog naroda’ koju treba da usvoje Srbija i Republika Srpska. Sumnjamo da bi Nikolić i Oliver Antić imali takvu nacionalnu imaginaciju i političku snagu za nova ‘načertanija’ i nove ‘memorandume’, a na šta odmah aludiraju srpski dušmani i ‘unutrašnji neprijatelji’. Kao da mi ne umemo ništa bolje?

Da li će ovo biti srpski odgovor na ‘tiransku platformu’? Ili će ovo biti dimna zavesa za epiloge ‘unutrašnjeg dijaloga’ o Kosovu za koji Vučić apeluje? Da li verujete da će ijedan udarni vučićevski tabloid sa klete latinice preći na ćirilicu ako se usvoji dokument (preporuke) o ‘očuvanju naroda’ a čega nema bez očuvanja jezika i pisma. Možda i hoće, ali kako će ga onda čitati dušmani? Nije naivan Koštunica bio. On je ustavnu preambulu projektovao maltene kao kletvu – bude li je neko oskrnavio. Čak i neki Vučićev Todo Kurtović.

Zašto Vučić i Dodik spremaju dokument o ‘opstanku srpskog naroda’ kad on na neki način već postoji. Neka pogledaju poslednje Đinđićevo predavanje, održano baš u Banjaluci neposredno pred njegovo ubistvo, koje je naslovio – ‘Od nacionalizma ka patriotizmu’. Da li bi već ovakav naslov Nikola Selaković mogao da sugeriše Vučiću? Bio sam prisutan na tom Đinđićevom predavanju i mogu vam reći da je njegova poenta da interesima srpskog naroda gotovo nikada ne odgovaraju interesi srpskog nacionalizma.

Kad se zovu nacionalne institucije na ‘unutrašnji dijalog’, kada se puštaju udice o dokumentima za ‘opstanak naroda’, treba se vratiti u prošlost radi pouka: Iako je bilo dovoljno SANU akademika koji su bili podrška gnusnom režimu devedesetih ispilelom krajem osamdesetih, bio je i nemali broj akademika koji su u tim godinama sačuvali i svoje dostojanstvo i dostojanstvo SANU. Još na godišnjoj skupštini 4. juna 1992. čak 65 akademika potpisalo je zahtev Miloševiću da podnese ostavku i povuče se iz političkog života. Oktobra 1999. godine 45 akademika (tada skoro trećina) potpisalo je Otvoreno pismo ‘za promenu vlasti’. Tih dana o tome sam razgovarao sa tri potpisnika: Nikolom Miloševićem, LJubomirom Simovićem i Andrejom Mitrovićem. ‘Moraju otići oni koji su doneli nesreću vodeći bahatu politiku koja je ne samo ugrožavala egzistenciju ovog naroda nego je i kaljala njegovo, ipak, dobro ime, u međunarodnim okvirima dvadesetog veka’, rekao mi je tada Andrej Mitrović u intervjuu za Danas. Bez takvog distanciranja od sramne novije istorije, nema ni željene promene mentaliteta. Naprotiv, gnusna propaganda zatrovana reaktivnim nacionalizmom, nametnuta tiranijom mediokriteta, opet truje javni prostor i razara institucije kao sumporna kiselina. Režim medijski vrši jak presing na racionalno. Time neurotizuje javno mnjenje, kompromituje svoje realne reformske poteze, pa događaji kao Ikea dođu i kao nadrealni. Ume i opozicija da se do’vati nacionalizma ne bi li seirila što Vučić ‘mora da izda Kosovo’. Kao da je to novčić za fontanu želja na Slaviji. Režim tera opoziciju da shvati da je jedina isplativa strategija ona tabloidno spržene zemlje.

Nije tad u Banjaluci Đinđić to nazvao baš ‘unutrašnjim dijalogom’, ali jeste bio za energičnije prodore u rešavanju kosovskog pitanja. U nacionalnom gutanju žaba, Đinđić je progutao jednu veliku – Miloševićevo izručenje Haškom tribunalu. Sigurno da ni Vučiću u mnogim stvarima nije lako, ali su ga ‘dosmanlije’ bar poštedele da mora da isporučuje u Hag. Bilo bi interesantno videti kako bi njegov agitprop danas obrazložio isporuku Karadžića ili Mladića u Hag, da se zalomilo Vučiću. Da li bi ih uopšte isporučio? Da li bi to (takvi zahtevi, da ih je Vučić čuo od Brajana Hojt Jia, na primer) značilo njegovo rušenje od strane zapadnih sila’? Da li bi se opredelio za hapšenja, ili bi Vučiću dominantan bio Koštuničin model – ispraćaj uz kaficu u Vladi, i po mogućstvu ‘škoda’ pride. Kosovo je jedno od ključnih mesta srpske hipokrizije, te je možda otuda zaista poštenije da prvo vlast (Vučić) iznese jasan predlog – koji mora biti i jedna vrsta ‘gutanja žabe’ – pa da onda otpočne ‘unutrašnji dijalog’. Ne samo o Kosovu, jer priča o Kosovu je dijalog o svemu i svačemu. Dijalog bi bio uverljiv samo da ga povedu Vučić, Saša Janković i Beli Preletačević u ‘Utisku nedelje’. A posle da se priključe i ostali.

Kad su se zbog izborne krađe zahuktale velike demonstracije 1996/97. i Milošević je imao nameru da otvori neki ‘unutrašnji dijalog’. To je, preciznije, bio panel koji je kao moderirala Gorica Gajević. Uz TV kamere. Niko se od bitne opozicije nije odazvao, čak je i poručeno – ‘uzmite panel pločice pa pravite plakare’. Sve dok se opozicija tretira kao ‘antisistemska’ nema ‘unutrašnjeg dijaloga’. Vratili smo se u pretpolitičko stanje. Bahatost vlasti i uvređenost neuvažavanjem Vučićevog samopregora neuporedivo su odgovorniji za tu regresiju od opozicionog nihilizma koji bi nekako i Dušana Kovačevića da predstavi kao Vučićevog Knuta Hamsuna.

Čini se kao da sada svaku vrstu ‘unutrašnjeg dijaloga’ treba da vode mentalne grupacije od kojih jedna za idealno-tipsko stanje uzima otpor NATO agresiji (kao izvorište novog identiteta), a druga ‘Sablju’ kao jedini način diskontinuiteta i kompenzacije mitologiziranog ‘Šestog oktobra’ i nedosanjane lustracije. Jedni bi voleli da vreme prkosa i čuvanje mostova uz pesmu, večno traju, da nas ubeđuju da bi tek pobedili da se NATO odlučio za kopnenu invaziju, a drugi bi voleli da je ‘Sablja’ permanentna i da se odnosi i na fontane, Pekićeve spomenike i Ikeine oklagije.

Šta može da poveže Brežice (Slovenija), Pljevlja (Crna Gora) i Knin (Hrvatska)? Pa ‘Prljavo kazalište’. Za manje od dva meseca imali su koncerte u ova tri mesta: Brežice – festival ‘Moje mesto’ i to neposredno nakon odluke arbitraže o Piranskom zalivu, Pljevlja – MOSI (Međurepubličke omladinske sportske igre), Knin – proslava ‘Oluje’. Jel’ ovo jedinstveni kulturni prostor?

Inače, pošten da budem, i onomad u Banjaluci ja nisam baš do kraja odslušao Đinđićevo predavanje, jer sam pre kraja otišao na pivo – ‘Nektar’. Ali su potonji događaji učinili da se bar dobro sećam onoga što sam čuo. O tome detaljnije kad se zahukta ‘unutrašnji dijalog’.