Olimpijski ciklus

Stara torinska dama dovela je Argentinca tako što je aktivirala otkupnu klauzulu iz njegovog ugovora od 94 miliona evra. Odlazak Iguaina je priča o nezahvalnosti, rekao je De Laurentis za Korijere delo Sport. Iguain je tri sezone proveo u Napulju, bio ljubimac navijača i prvi strelac tima, zbog čega je njegov prelazak u Juventus izazvao ogromno nezadovoljstvo u gradu pod Vezuvom. Tamo ga i ‘raja’, ne samo Laurentis, smatra ‘izdajnikom’.

Argentinac je prošle sezone bio prvi strelac Serije A sa 36 golova, njegov transfer je najveći u istoriji italijanskog fudbala i među tri najveća svih vremena, a sa 7,5 miliona evra godišnje biće najplaćeniji igrač u Seriji A. Iguain je ranije igrao za River Plejt i Real Madrid.

Nije tako uvek u Italiji. Kad se setimo za kakve su sve rivale igrali Bobo Vijeri, Zlatan Ibrahimović ili Andrea Pirlo, vidimo da transferi na Apeninima nisu baš toliko traumatični. Čak je u Italiji postalo normalno da veliki rivali, kao Inter i Milan, na primer, svaki čas razmenjuju fudbalere. Ima nekoliko izuzetaka: Na primer, nezamislivo je bilo da Frančesko Toti ode bilo gde iz Rome, kamoli u omraženi Lacio. Toti dočekuje fudbalsku penziju u svom matičnom klubu. Slučaj Iguain je posledica južnjačke krvi koja ne važi za sever Italije.

Setimo se kako su Luisa Figa gađali svinjskom glavudžicom kad je prvi put na Kamp Nou došao kao fudbaler Real Madrida, u koji je prešao iz Barselone.

Danas je teško dočarati klincima kakav je šok bio prelazak 1986. Milka Đurovskog iz Zvezde u Partizan. Pa i sam Milko je više puta u ispovestima naglašavao da je takva mogućnost za čelnike Zvezde i u poslednjem času pred transfer ‘bila nestvarna’.

Avgusta 2010. svari zvezdaš – golman Vladimir Stojković je iz Sportinga došao u Partizan. I to je bilo neočekivano jer je popularni Stojke govorio da nema tih para za koje bi prešao u tabor večitog rivala. Navijači Zvezde bili su silno uvređeni. Ali, verujte to je bio ni deseti deo šoka koja je Milko priredio.

Globalizacija i merkantilizam učinili su da se u dobroj meri obesmisli stepen identifikacije nekog igrača sa svojim klubom. Zato nas titula Lestera ili slučaj Iguain podsete na fudbalske strasti koje nestaju pred industrijalizacijom ovog sporta koju ne treba mešati sa ‘totalnim’ ili ‘industrijskim’ fudbalom kao konceptom igre.

Ako je tako u fudbalu, šta možemo očekivati od politike i ‘stepena identifikacije’. Može li, uopšte, biti etike odgovornosti ako nema etike uverenja? Može li u shvatanju politike kao lukrativne delatnosti (što kaže narod – ako nisi za sebe, nisi ni za drugoga), može li u deideologizaciji biračkog tela i njegovom tretiranju na nivou lako korumptivnih ‘sigurnih glasova’ biti više ikakve partijske strasti sem one koja je indukovana manipulacijom i botizacijom?

Aleksandar Senić, jedan od osnivača Socijaldemokratske stranke Borisa Tadića, nije ni Iguain, ni Milko Đurovski, ali nije da nije talentovan dečkić u politici. Nakon izbora, on je iz SDS prešao u SNS. Ovakvi transferi deprimiraju u smislu da ubijaju u pojam veru u višepartizam. Ovo je indikativan slučaj i nije baš običan ‘prelet’. Senić ima svoje razloge i oni su razumljivi – želi da aktivno doprinese poboljšanju Vučićevog projekta (kao socijaldemokrata?), a ne da komforno sedi u opoziciji i razgovara o njenom ujedinjenju (larpurlartizam) – ali kako treba da se oseća jedan birač koji je možda u SDS prepoznao alternativu jer Boris Tadić je iskusan i odgovoran političar, kad bi se vratio, ne bi verovatno pravio neke greške koje je uočio valjda, a ima i takve talentovane momke u ekipi kao što je Senić, pa ‘ajde da glasa čovek za njih. Još su i socijaldemokrate, a to je zavodljivije čak i od ‘desnog centra’.

U slučaju SNS konvertiti iz šire dosovske orbite (bili formalno članovi bili ‘javni radnici’) stabilizuju ovu organizaciju sa ‘frontovskim’ elementima. Oni karijerizmom i biografskim idejnim koferom razvodnjavaju radikalsko-julovsko ‘solunaštvo’ u naprednjačkom sektoru koji kipti od ‘patriotizma’ i koga Vučić u suštini zamajava bar kao što zamajava evropske snage u društvu koje imaju razumevanja za njegovu politiku ‘duplog dna’. I Vučić tu vodi računa o higijeni, jer retko će isti potez da opravdavaju Sonja Liht i Milorad Vučelić, recimo, zajedno u studiju.

Zabrinjavaju rezultati dva skorašnja istraživanja javnog mnjenja. U julu ove godine profesori Fakulteta političkih nauka u Beogradu – Slaviša Orlović, Dušan Spasojević i Zoran Stojiljković – predstavili su rezultate istraživanja sa depresivnim zaključcima da je samo četvrtina građana Srbije zainteresovana za politiku. Profesor Stojiljković je ocenio da su građani Srbije ‘prilično neobaveštena glasačka mašinerija’, čiju većinu čine ‘višestruko prevarene neznalice’ koje su ‘u konstantnoj potrazi za vođom’. To je, smatra on, ‘incidentno bavljenje politikom’.

Ono što plaši jeste sumnja da se mi u Srbiji nismo snašli sa višepartizmom, pa ga sad prećutno odbacujemo. Na više načina: Na momente za jednu demokratsku zemlju nekulturnom podrškom Vučiću i njegovom narodnom frontu sa živopisom luna-parka, politički banalnom verom da je ‘civilno društvo’ bitnije od partija nad kojima se ispoljava gađenje, za svesnog građanina konformističkom tezom ‘svi su oni isti’, eskapizmom u ‘bolju prošlost pištaljki’, sabornim patriotskim nihilizmom, naprednjačkom kriminalizacijom ‘žutih’ (a ‘žuti’ su skoro svi, kao što su Slovencima nekad svi nizbrdo bili ‘Bosanci’), simpatijama za politički model putinizma…

Živimo u sistemu ‘dominantne partije’ i udrobljenih ostataka scene. Partije spadaju u red najmanje reformisanih institucija u Srbiji. Za opoziciju je bitno pitanje kako da se reformišu partijske strukture, kako od njih napraviti elastične institucije koje bi mogle da kanališu ‘građanske inicijative’, a ne da te ‘inicijative’ na partije gledaju kao na ‘balast revolucije’. Besmisleno je da depolitizujemo politički sistem – da nam on lenjinistički rečeno – ‘odumre’, a da ‘nezavisne institucije’ fingiraju opozicione centre.

Početak Olimpijade u Riju je fina simbolička koincidencija da neko u opoziciji započne svoj ‘dugi marš’ – da krene u olimpijski ciklus, da četiri godine ukrupnjava scenu, da pravi odbore po Srbiji, traži finansijere (tretirati ih kao investitore), da gradi etiku uverenja, pa etiku odgovornosti i identifikacije, da nam sutra neki novi Senići ne bi otišli u SNS kad su najperspektivniji.

Moju tezu o ‘tri dvanaestice’ – 12 godina Miloševića, 12 godina DOS-a (u svim varijantama) i 12 godina Vučića, pre neki dan mi je otprilike potvrdio i jedan ozbiljan kolega sociolog – sa empirijskim iskustvom – jer mi je na pitanje do kada prognozira da će vladati Vučić, odgovorio – negde do 2024 (koja godina gore-dole). A dobar deo opozicije bi ‘sve sad i odmah’.

Građani veruju u jakog lidera, pokazalo je pomenuto istraživanje FPN. I bitno je srušiti tu zabludu građanskog aktivizma da liderstvo poistovećuju sa autoritarnošću.

Uočava li opozicija da naprednjaci polako vraćaju okružne odbore u partijsku strukturu i time učvršćuju organizaciju. Umesto Radomira Nikolića (Tomin sin), predsednik Izvršnog odbora SNS sad je Darko Glišić, stari partijac sa Uba koji odlično poznaje Srbiju iznutra.

Drugo istraživanje, predstavljeno juna ove godine, koje je uradio Evropski pokret u Srbiji u saradnji sa FPN, pokazuje kako velika većina mladih smatra da Srbiji odgovara demokratski politički sistem, ali da nam u ovom trenutku treba čvrsta ruka. To je idealna ambivalentna vučićevska situacija.

Jaki naprednjak i pokrajinski premijer Igor Mirović smatra da LDP nema širinu za Vladu. Šteta, jer bi SNS morala da ima širinu da ona postane veliki LDP, ne samo da ćapi dobar deo programa. To bi bilo najbolje i za nas i za SNS. Ma koliko možda šašavo zvučalo.