Oslobođenje

Bio sam tada u Centru ‘Sava’: Irinej (Bulović) i Amfilohije su u onim dubokim sedištima izgledali kao nelagodno zbunjeni ZZ Top stari momci dok je iz prigodnog filma odjekivalo ‘Po šumama i gorama’. Prisutnom Dmitriju Medvedevu je to izgleda bilo najnormalnije. Ako mi ponekad nismo sigurni ko je pobedio u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu, Rusi tu nemaju dilema. Iako ih je pukovnik Dragutin Keserović saveznički sačekao u Kruševcu (pozdravio je sovjetskog pukovnika Patovkina). Ali i brzo pobegao od crvenoarmejaca. Elementi ‘klasnog genocida’ koji su usledili posle komunističkog preuzimanja vlasti ne mogu osporiti pobedu u sklopu velike savezničke koalicije. Pa čak je tokom rata i odrednica ‘proleterske’ za elitnije partizanske jedinice vremenom izgubila ‘klasni’ element postajući više oslobodilački sinonim.

Realno, ‘petooktobarci’ nisu baš insistirali na partizanskim tradicijama (parola ‘bando, crvena’ reducirala se uglavnom na Miloševićeve komunce). Čini se da su više vremena posvetili otkrivanju groba Draže Mihailovića.

Naprednjačko ulagivanje Putinu vremenom je menjalo stvari, i stid prema partizanima postajao je sve manji. I četnici su vremenom postali Putinovi, čak su i Putina proglasili za četnika. Opozicija Vučiću (i ona petooktobarskih korena) sad bi htela da svoju borbu predstavi kao antifašističku, u kontekstu određenja da živimo u diktaturi, ili bar u stabilokratiji. Uspostavlja se politička logika između ostvarenog 20. i nedosanjanog 6. oktobra. Ovog oktobra došli smo do opskurne situacije – da vlast i opozicija, svaka na svoj način, proslavljaju oslobođenje Beograda. U suštini, reč je o mitingu i kontramitingu. Pred proslavu oslobođenja Beograda oktobra 2014. tadašnji ministar vojni Bratislav Gašić je izjavio da će biti antifašističkih obeležja na paradi. Bilo je, zaista, i ratnih zastava partizanskih jedinica koje su ušle u Beograd, a kojih smo se stideli bar dve decenije. Sećate se kad je Stipe Mesić bio na paradi u Moskvi, a mi nismo znali koga tamo da pošaljemo. Iz zaborava je te 2014. bio vraćen i Titov general Peko Dapčević. Oliver Antić, tadašnji savetnik tadašnjeg predsednika Republike Tomislava Nikolića, smatrao je bezuspešno da bi bilo pravedno da i obeležja četnika budu na paradi. Čak se igralo i na kruševačke koincidencije: Keserović – Gašić.

Teško je u našoj situaciji vrednosti antifašizma odvojiti od ideološkog i građanskog rata. Nekad je teško i partizanski antifašizam uskladiti sa modernim evropskim vrednostima utemeljenim na antifašizmu. Na primer, koliko bi boraca Druge proleterske brigade bilo za LGBT paradu? Koliko bi partizanskih komesara razumelo OEBS načela? Suština je da je pobeda u ratu i ona zapadnih saveznika i ona sovjetska. Zajednički imenitelj je pobeda nad fašizmom. Veliki su rizici da se pod obeležavanjem pobede švercuje restaljinizacija niskog intenziteta. Ako već imamo reviziju petooktobarskih tekovina, da li to znači da ćemo, uprkos ‘nesvrstavanju’ i pozivanju na Tita u koketiranju sa Rusima uskoro podrazumevajuće negirati i tekovine 1948. godine koje su presudno odredile da se našeg socijalizma sećamo kao ‘liberalnog’.

Koliko je za Putina pragmatično to što Oliveru Stounu naglašava da je svestan da Staljin znači i masovne likvidacije i logore, ali i da se ‘restaljinizacija’ koristi kao alibi za podrivanje današnje Rusije, toliko bi i za Srbiju bilo bitno da zna da njene kakve takve suverenosti nema bez titoističkih tekovina (i 1948), ali sada bez Titove snage. Goli otok je bio staljinistički postupak u procesu destaljinizacije, kao što je mnogo kasnije famozna Osma sednica značila uslovnu restaljinizaciju partije u njenom terminalnom stadijumu kroz afirmaciju ‘birokratskog nacionalizma’. 

Našu ‘neutralnost’ je promovisao Vojislav Koštunica. Vučić od nje pravi tabu, iako se ona često koristi kao eufemizam za prorusku poziciju. Fingiranja i koketiranja mogu biti zavodljiva, ali i zbunjujuća kad znamo da Srbija s NATO ima, kako kažu upućeni ljudi, status ‘unapređenog partnerstva’.

I Kolinda je morala da čeka Putina, koji ima običaj da zakasni malo na sastanak. Iako je izbacila Titovu bistu iz svog ureda, predsednica Kolinda verovatno zna da Putin Titu teško da bi zakasnio na sastanak. Ni srpske vođe teško da mogu da pokažu Putinu na sat.

Uz slab ili nikakav pristup mejnstrim medijima, srpskoj opoziciji su neophodni kanali promocije. Otuda je logično da se ona hvata za svako ‘crveno slovo’, pa se od 20. oktobra traži isto što i od 6. oktobra. Ali, sad bez pomoći Rusa. Da probudi i omasovi slobodarski duh. Da se dočeka svoj ‘preobraženjski miting’ koji je, ako se sećate, organizovao Mlađan Dinkić i njegova tada ekspertska grupa G 17 plus.  Ko bi danas mogla biti takva integrativna snaga? Taj Dinkićev miting presudno je oslobodio Srbiju straha: Ubistvo Ćuruvije, atentat na Vuka Draškovića, primoranost Đinđića da ode u Crnu Goru, eskalacija državnog terorizma, posledice NATO agresije, učinili su situaciju prilično depresivnom. Mada, istine radi, Dinkićevom mitingu prethodio je onaj Saveza za promene koji je Velimir Ilić organizovao u Čačku. Bukvalne paralele s tim vremenom mogu izmaštati nerealne ciljeve.

Ako su česti parlamentarni izbori bili deo Vučićeve tehnologije vlasti, za bildovanje legitimiteta i iznurivanje javnog mnjenja i opozicije, vanredni parlamentarni izbori na proleće 2018, zajedno sa beogradskim, bili bi lekoviti za ovaj napaćeni politički sistem. Ti izbori čak su i neka vrsta nacionalnog interesa – da se izađe iz faze histerizacije javnosti koja svakog dana smanjuje manevarski prostor u Srbiji, svodeći ga na oholost i cinizam, otvorenu i pritajenu agresiju. Uvrežilo se mišljenje da bi samo Dragan Đilas kao lider ‘ujedinjene opozicije’ za beogradske izbore mogao da natera vlast i na parlamentarne. Da li to znači da bi Đilas vodio opoziciju i na republičkom nivou? Vučić je rekao da ima nameru da uvede Srbiju u EU. Zvaničnici EU su pojasnili da Srbija može postati članica EU tek 2025. Znači, Vučić je poručio opoziciji da će vladati najmanje do 2025. Za razliku od Miloševićeve opozicije koja je davala ‘olako obećane brzine’, ova opozicija može da kaže da bi vratila integritet institucijama, da bi otpušila medijsku situaciju, da bi s njom građani imali više dostojanstva, ali ne bi mogla da obeća da ćemo u EU pre 2025. I pitanje da li bi njen ministar finansija kao Dušan Vujović bio izabran je za ministra finansija godine za Centralnu i Istočnu Evropu.

U javnosti traje burna debata o odluci da general Vladimir Lazarević, u Hagu osuđen za ratne zločine na Kosovu, bude gostujući predavač na Vojnoj akademiji. To je potvrdio ministar odbrane Vulin. Kad govori o ‘tihom ponosu’ i ‘vremenima stida’ koja su prošla zauvek’, da li se to odnosi samo na ‘vojnike koji su branili svoju zemlju’, ili su prošla zauvek vremena pokušaja da se Srbija otkloni od politike devedesetih. Ali, pazi sad. Pre Vulina, Vučić je rekao negde da intenzitet napada na njega nije zabeležen još od Osme sednice. Da li se to Vučić indirektno, možda i nenamerno, kao u činu neke rehabilitacije poistovetio sa poraženima na Osmoj sednici kojima je istorija dala za pravo?

 Odlukom Saveta Univerziteta, kojim predsedava akademik Ljubiša Rakić, ‘najveća i najstarija privatna visokoškolska ustanova u Srbiji’ delovaće pod starim imenom Megatrend, a ne dosadašnjim Univerzitet ‘Džon Nezbit’. To koincidira s pola veka od smrti revolucionara Če Gevare. Dačić se nešto nije bavio obeležavanjem godišnjice Osme sednice, ali se sećam kad je Dačić na ‘crvenom univerzitetu’ Megatrendu povodom 44. godišnjice pogibije Če Gevare (pre afere s diplomom Nebojše Stefanovića) govorio o borbi protiv nepravde.

A sećate se kad su se Tasovac i Beogradska filharmonija proslavili sloganom ‘Hvala što ne dolazite’, na performansu svirajući fenserima u Ulici Strahinjića bana. To ‘hvala što ne dolazite’ kao da poručuje Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd nekim opozicionim partijama i liderima. Ali bi, s druge strane, bilo ‘hvala što dolazite’ kad profesori i kolege stanu u odbranu studenata kojima se sudi zbog organizovanja demonstracija ‘protiv diktature’.

Koliko je veliki značaj lokalne vlasti, najbolje govori poznata izjava bivšeg spikera Predstavničkog doma američkog Senata Tipa O’Nila koja glasi: ‘Sva važna politika je lokalna’. Ali, na predstojećim BG izborima (bez parlamentarnih) i beogradski dživdžani znaju da će to biti sve samo ne lokalna politika.

Što se tiče vojskovođa na kojima se baziraju nacionalni narativi na prostorima bivše Juge, uvek treba citirati reči sarajevskog pesnika Nenada Veličkovića: ‘Svako uz svoje generale, rokaj civile, moli se bogu….’ Neka to bude i muzička preporuka za vikend. U izvedbi Zabranjenog pušenja.