Osmi mart

Odmah se pojave neke nasmejane žene različitih dobi iz partijskih ešalona, neke učiteljice, bankarske službenice, kasirke, ili bar liče na njih ili liče na naše ujne, strine, majke, komšinice, školske drugarice, sve dobije crveni dezen, tu je i cveće, dođe često i Slavica Đukić Dejanović (bila je nekad i Dijana Vukomanović dok nije postala narodnjakinja), Dačić je uvek nasmejan na tim inventima, šarmira, ponekad i otpeva nešto, a pre neki dan je kandidat socijalista za gradonačelnika Aleksandar Antić, takođe očas posla napravio jedan ‘mini Osmi mart’, kao pokaznu vežbu, jer sve to bi slično izgledalo i da je zaista bio Osmi mart. Što kaže Aleksandar Berček u ‘Majstori majstori’ – isto to smo imali i za Osmi mart, samo bez koreografije. Ali, ovo nije kao u filmu Gorana Markovića – tuga kao takva, već rapsodija stranačke identifikacije. Ali, sem te veštine da simuliraju Osmi mart, slabo šta je od istinske levice ostalo kod SPS. Egalitarni nerv je postao poza, ili sindikalni parti, a kad malo bolje analiziraš, ‘prototip’ žene iz SPS je etatizovana žena iz nekog javnog preduzeća ili državne administracije, a taj ‘prototip’ kao da nije najbrojniji na tim ‘osmomartovskim inventima’. Moda se menja. Kao što ni momci iz opozicije ne nose više spitfajerke kao Devetog marta, ni SPS žene ne liče baš na one žene u bundama koje su podvriskivale na Ušću (Miloševićev miting) i demonstrirale kad im je Dinkić zatvorio banke. Ne liče sigurno ni na žene sa samopouzdanjem kao da su radile u nekoj od firmi iz ’24 sporne privatizacije’. U sadašnjoj opoziciji ima politički emancipovanijih žena od tog ‘prototipa’, ali složićemo se da je to daleko od broja ženskih glasova koje je Boris Tadić donosio ‘žutima’. I koje verovatno onomad nisu bile glasale za Biljanu Srbljanović kao kandidatkinju za gradonačelnicu stare dobre Liberalno-demokratske partije.