Pakt neradnika

Margaret Tačer je umrla u Titovim godinama. Bila mu je i na sahrani. Dostojanstveno se u crnini poklonila pred njegovim odrom. Veze Tita i Britanaca su duboke i složene. Ali, kakve veze imaju Nikola Kalabići Margaret Tačer? Pa nije da nemaju. Doduše te veze su malkice nadrealne: Pre neki dan RTS je reprizirala (u tupom terminu oko podneva) „Poslednji čin“. Ta serija o hvatanju Draže Mihailovića (scenariste Siniše Pavića i reditelja Save Mrmka), snimljena je 1981, u vreme kad je retko ko mogao da nasluti zakon o nivelisanju četnika i partizana. Otuda i razumljiva ideološka konotacija. Način na koji je Zoran Rankićodigrao Kalabića je toliko osoben i bravurozan, da su partijski forumi interno upućivali zamerke da je Rankićev Kalabić„isuviše simpatičan“, a što ruku na srce i jeste bio. Jer je to žanrovski urađen lik. A kad je neko u žanru, stvar očas posla iskoči iz ideološkog narativa. Inače, Kalabića je prvobitno trebalo da glumi Dragomir BojanićGidra. Čak je i počeo snimanja. Druga su to produkcijska vremena bila; „oznaši“ su puštali brade i primali dnevnice. Radilo se temeljno. Rankićje Kalabića, primetiće kompetentniji od mene, odigrao „operetski“. Baš kao i Meril Strip Čeličnu Ledi, kako je gospođu Tačer krstila svojevremeno moskovska „Pravda“.

Norman Tebit, britanski konzervativac, odao je priznanje „operetskoj“ glumi Meril Strip (to joj je bio treći Oskar), ali je film kritikovao svedočeći da premijerka (11 godina na vlasti) nikada nije bila tako preemocionalna i poluhisterična. Kao što sam se i ja naslušao priča od Mionice kod Valjeva do Nove Varoši da Kalabićnije baš bio takav (operetski) kao u „Poslednjem činu“.

Sedim ti tako pre koje leto dokon na moru, pa 'ajde nešto da pročitam. Opredelim se za knjigu Dejana Cukića „45 obrtaja“. To su priče o pop-rok pesmama. I od toliko priča, uhvatim se baš za onu o „Billie Jean“ Majkla Džeksona. Pročitam, zatvorim korice, palim TV – kad ono vesti: „Umro Majkl Džekson“. Pre neki dan odlučim da pogledam neki film na DVD. I od tolikog izbora odlučim se baš za „Čeličnu Ledi“ (koju sam inače većgledao), u opakoj režiji Filide Lojd. Film se završi, upalim TV, kad tamo vesti i znate većkoja. U pravu su naši seljaci kad kažu „ma, ima nešto“. Karl Gustav Jung je to zvao sinhroniciteti. To su te podudarnosti toliko smislene da ih je teško pripisati pukoj slučajnosti. Te „koincidencije“ remete uzročnost i imaju dubok subjektivni pečat. Ako bi tako razmišljali o stvarnosti – kao o „hologramu“- mnoge bi stvari i bile jasnije. I politički. Ako vam treba muzički ambijent da razmišljate o ovome, toplo preporučujem The Police i njihov album „Synchronicity“. Po Jungu je i dobio ime.

No dobro. „Željezna Ledi“ (po hrvatski) je danas poučnija od „Poslednjeg čina“. Ako ne računamo onu Dražinu sa pretećim prstom: „Mile, Mile, u nezgodno vreme si počeo da čitaš novine.“ Megi Tačer je u nekoj vrsti kastinskog društva pokazala šta sve može ćerka bakalina. Uspela je, uz sve kolateralne žrtve, da locira neradnički mentalitet i da se sistemski obračunava s njim. Govorila je: „Pripazi na svoja dela, jer ona mogu postati tvoj karakter. Pripazi na svoj karakter, jer on može postati tvoja sudbina.“

Razgovarao sam s nekoliko privatnika (mala i srednja preduzeća) ovih dana, na temu da li je moguć„tačerizam“ na srpski način. Ali van opštih mesta koja odavno pominjemo u Srbiji – obračun s huliganima i tretiranje Kosova kao Foklanda.

Kako bi recimo Vučićpametno mogao da „potroši“ ili „investira“ svoj rejting. Ne moramo mi da menjamo svest, kako traže Nemci, ali da promenimo neke navike to bi možda i mogli.

Moji privatnici se slažu da glavni problem koji danas muči Srbiju nije Kosovo, većčvrsti stisak državne administracije, stvoren snagom dugogodišnjeg partijskog zapošljavanja. I posle promene vlasti, nakon majskih izbora 2012. godine, partijsko zapošljavanje nije prestalo. I tu se ne misli na direktore i članove raznih upravnih i nadzornih odbora, većna desetine hiljada ljudi u srednjem i nižem sloju državne uprave i javnih preduzeća, koji su zaposleni, a ne rade ništa. Neki i ne dolaze na posao.

I tu se pred našim očima, svakog dana, dešava najveća pljačka Srbije, smatraju oni. To je krađa radnih sati! Prosečno efektivno radno vreme u javnom sektoru je ispod četiri sata dnevno, a to, izgleda, nikome ne smeta. Svakog dana se neradom, „hvatanjem krivine“ i lažnim bolovanjima ukrade nekoliko miliona radnih sati.

I tu nije kraj, kradu se i druge stvari koje su dostupne: toalet papir, sredstva za higijenu, gorivo, rezervni delovi, sijalice, ograde, gume, kancelarijski materijal, lekovi i medicinska oprema…

Nažalost, većdanas veliki broj javnih preduzeća i opština suočava se sa problemom redovne isplate plata i drugih obaveza, a onda se ta nelikvidnost prenosi i na privatni sektor.

Drugi problem, ili bolje reći nepravda, nastao je kada su političari doneli odluku da pod plaštom zaštite siromašnih kazne većinu koja je redovno izmirivala svoje poreske i društvene obaveze. Stalno zaboravljamo da je sistem u kome je većina koja stvara kažnjena, osuđen na ekonomsku propast zarad interesa neproduktivne i nemotivisane manjine. Država se odriče građana koji se u vreme krize ističu vrhunskim patriotizmom i redovno finansiraju državu i njen debeli državni aparat. Administrativne procedure ubijaju investicije i preduzetnički duh.

Svakodnevno se kroz loš sistem javnih nabavki preliva kapital iz državnog u privatni sektor, ne samo zbog korupcije veći zato što je to prirodan ekonomski proces, u kome efikasniji, vredniji i profitno motivisani bolje prolaze.

Pored početnih napora u vezi sa reformom poreskog sistema i omogućavanja uplate PDV po realizaciji (doduše samo za mala preduzeća), koje sprovodi Ministarstvo finansija, Srbiji je hitno potrebna reforma javnog sektora, drastično smanjenje broja zaposlenih u administraciji i javnim preduzećima, uspostavljanje kulture i kulta rada. Potrebno je izgraditi radni moral i zaštititi državnu imovinu kako od krupnih, tako i od sitnih, svakodnevnih krađa. Udariti na kult neradnika.

Ne postoji nijedan razlog da se delatnosti kao što su parkiranje, održavanje puteva, odnošenje smeća, pa i javni prevoz, potpuno ne liberalizuju i privatizuju. Opšte je poznato da u Beogradu privatni autobuski prevoznici koštaju grad 30 odsto jeftinije po pređenom kilometru od GSP-a. Katastar, najvažniju službu u državi, jer se bavi evidencijom imovine, potrebno je hitno reformisati. I tako dalje, i tako dalje…

Ovakve reforme će sigurno biti nepopularne, ali rezultati bi se videli većza dve godine, ako je verovati mojim konsultovanim privatnicima. Naplata poreza bi postala glavna misija države.

Da li bi ova doza „tačerizma“ imala šanse protiv sinergije reaktivnog nacionalizma i recidiva kardeljizma? Protiv pakta neradnika.