Pametno glasanje

Novo vreme traži i nove koncepcijske odgovore.

Vučićeva ‘kompetitivna autokratija’, ima recidive devedesetih, ali ovo nisu devedesete, ili jesu ali sa punim izlozima, kranovima i međunarodnom podrškom. Pogrešna je i svaka strategija koja se zasniva samo na misticizmu devedesetih i mitu ‘šestog oktobra’.

Jer i Vučić pazi da ne uđe u matricu Miloševićevih kordona. Čak i onda kad je bilo masovnije ili rizičnije na ulici.

Danas se Vulin sigurno neće zapitati ‘pa, jesmo li trebali da ih polivamo toplom vodom’, pošto Vučić nije nameravao da izda komandu Stefanoviću da se po zimi neko poliva hladnom vodom iz šmrkova kao 1996/97. Represija je kapilarna i dozirana, ne frontalna i haotična.

Ponekad i ‘spontana’ i imanentna strukturi vlasti. Milošević nije imao neki ugled u svetu pa ga nije mnogo zanimalo ni kako mu je na ulicama, dok Vučić spoljnu politiku vodi pasionirano i njom kompenzuje deficite unutrašnje, pa otuda pazi da unutrašnjom ne kompromituje spoljnu. Strpljenje Zapada je već dokazano po tom pitanju, kao i prilično visok prag tolerancije.

Šta smo mislili pod novim koncepcijskim izazovima opozicije i ima li imaginacije za tako nešto? Da li se u Srbiji može ‘pametno glasati’?

Može li se ovde primeniti rusko iskustvo, ako već ne može ono iz Istanbula i Budimpešte gde je opozicija uspela da pobedi Erdogana i Orbana. Dakle, na septembarskim lokalnim izborima u Rusiji, opozicioni lider Aleksej Navaljni preporučio je ‘pametno glasanje’ – glasaj za svakog kandidata koji ima izglede da prođe – osim za kandidate Putinove Jedinstvene Rusije.

Dobro, u Rusiji se pojedinim opozicionarima zabranjuje da se kandiduju, čega ipak još nema u Srbiji. ‘Pametno glasanje’ bilo bi donekle modifikovano prema srpskim uslovima. I kao što su tamo najviše profitirali komunisti Zjuganova, možda bi i ovde javiše profitirali Dačićevi socijalisti.

Doduše, komunisti u Rusiji samo formalno važe za opoziciju, već kao snaga koja često podržava Kremlj. SPS je u vlasti, ali se sumnjiči u naprednjačkom monitoringu da šuruje s opozicijom ili da je nedovoljno lojalna. U smislu famozne Vučićeve usamljenosti kao političke kategorije. Ima osnova da se tvrdi da bi Dačićev SPS, da su sad izbori, mogao da izgura oko deset do trinaest odsto. Dvocifren rezultat SPS je psihološka granica za Vučića.

E sad, zamislite opozicionu imaginaciju koja bi pozvala da se glasa ‘pametno’ – za SPS gde god možeš. Ako sadašnjih petnaestak procenata Saveza za Srbiju i pet i kusur procenata koje bi zapremio Sergej Trifunović i razne građanske frakcije, pridodate Dačićevim glasovima, to znači da bi SPS maj mogao da dočeka sa oko trideset i nešto procenata. Možda bi ‘pametno glasanje’ motivisalo i mnoge apstinente ili pasivizirane birače opozicije jer bi to shvatili kao dobru foru. Fora je fora, ali rezultati su rezultati, jer u toj aprilskoj ili majskoj noći Dačić bi sa ne malim cinizmom mogao da kaže – znam ko je predsednik, ali znamo ko je i premijer.

Teško bi mogao da se ignoriše efekat ‘pametnog glasanja’, sa mogućim posledicama na relaksaciji političke klime i stvaranja delom onoga što opozicija želi – ‘normalnih uslova’.

Sigurno vas zanima (kao i mene) kako bi se ponašao Dačić sa možda skoro četrdeset odsto osvojenih glasova? Nažalost, imaginacija opozicije – korišćenje ruskog iskustva koje je dalo izvesne efekte – ne doseže baš toliko.

Dačić kao da je instinktom predvideo mogućnost da neko luckast predloži ‘pametno glasanje’ i brže-bolje predložio je jedinstvenu izbornu listu sa SNS iako je upravo ‘jedinstvena lista’ služila kao metafora – strašilo za poslednji čin procesa ‘isisavanja vazduha’ iz SPS i pravljenja od nje ljušture. Snašao bi se Dačić sa četrdeset (ili bar trideset) odsto osvojenih glasova, ali je pitanje da li bi imao snage za iskušenja kampanje za ‘pametno glasanje’.

Svako ko hvali Dačića (ne samo Palma), pa ga čak ga vidi sutra i kao predsednika Srbije, mora da zna za slučaj Aleksandra Rankovića: Uvertira za Brionski plenum bila je smišljena optužba na osnovu kuloarskih priča o zdravici koju je u Rankovićevu čast podigao u Moskvi jedan sovjetski funkcioner rekavši da ga vidi kao Titovog naslednika.

Možda je ‘jedinstvena lista’ sa SNS za Dačića viteškiji izbor, nego da mu Vučić spušta rejting tako što će napraviti koaliciju ‘odgovorne levice’ pa na listu s Dačićem stavi Rasima i Vulina. Ili, ako nema milosti, i Čedu i Čanka. Kao što bi Šešelju teško stavio Mišu Vacića na listu. SPS je nastala ‘kongresom ujedinjenja’ Socijalističkog saveza radnog naroda i Saveza komunista, pri čemu je glavni partner bio Savez komunista.

Dačić bi danas pristao i na ‘kongres ujedinjenja’, kamoli na ‘jedinstvenu listu’, samo što bi sad, u nekoj istorijskoj ironiji, SPS postala deo Vučićevog ‘socijalističko-kapitalističkog saveza radnog naroda’, frontovsko-ideološkog švedskog stola poznatijeg kao ‘keč ol’. Tehnologija demokratskog centralizma koju je u SPS usavršio Dačić, previše je sofisticirana za partiju monolitnog tipa s jakim arbitrarnim vođom u kakvu se pretvorila SNS kao proizvod vantelesne oplodnje CDU Angele Merkel, Šešeljevih radikala, KP Kine i LDP-a. U pravu je Milutin Mrkonjić kad kaže da su naprednjački napadi na SPS stereotipan početak izborne kampanje.

Predlog ‘jedinstvene liste’ sa SNS Dačićeva je i prevencija mogućeg Vučićevog konstruktivnog predloga da je samo koalicija sa SPS garancija da Šešelj uđe u parlament. Lider socijalista je izgleda procenio da proleće 2020. nije zima 2017. kada su na lokalnim izborima u Mionici zajedno izašli Dačić, Palma i Šešelj.

Vučić zbog svog evropskog puta i potrebe da bude lider u Regionu, ne može u otvorenu koaliciju sa Šešeljem, u koju bi lako gurnuo Dačića koji je od Mionice do danas ipak učinio toliko na povlačenju priznanja Kosova da ga je opevao i Bora Đorđević.

Nedavno je Američko Ministarstvo poljoprivrede kao svog trgovinskog partnera navelo Kraljevinu Vakandu iako je to izmišljena zemlja iz Marvelovog stripa i filma Crni panter. Iz Ministarstva poljoprivrede saopšteno je da je Vakanda greškom dodata na listu partnera tokom ispitivanja osoblja. Stiče se utisak da bi i Vakanda mogla da povuče priznanje Kosova. Kad bi Dačić to saopštio zvučalo bi sugestivno da bi retko ko pomislio na fikciju.

Od kofe hladne vode kojom su nas Francuzi polili – da EU u ovakvom stanju ne računa na proširenje – dobitnik u vlasti je bio i Dačić koji je uvažavao ‘rana upozorenja’ i naglašavao da ne treba voditi ‘usko evrocentričnu politiku’.

Dačić se trudi da to kapitalizuju u UN, od vođenja ‘aktivne miroljubive koegzistencije’, do ‘vraćanja servi Šiptarima’, kako mi kaže jedan čovek upućen u marketing i SPS. Vučić nije imun na sve to, kao što Dačić nije imun što ga je Ana Brnabić istisnula iz mnogih polja iako je on po neformalnom dogovoru s Vučićem trebao da bude ‘kopremijer’, pošto je prethodno izvršeno ‘vrlo efektno’ ubeđivanje zašto ne može da bude premijer. Ono što je za Anu digitalizacija, to je za Dačića povlačenje priznanja.

Na Devetom kongresu SPS (decembar 2014). pod sloganom ‘Odgovorno za budućnost’, Dačić je šešeljevcima u SPS uputio javni ukor pred isključenje. Oni su ostali potuljeno utučeni i mogli su se tek osetiti u polovičnom aplauzu kad je Dačić kurtoazno pomenuo Miloševića (naravno ne citatno kao Konfučija, Svetozara Markovića i ostale).

Kao što su se ‘reformisti’ mogli osetiti (ništa manje stidljivo) u drugom polovičnom aplauzu kad je Ivica rekao da se, eto, nekad (pod Miloševićem) održavao referendum protiv prisustva posmatrača OEBS na Kosovu, a da će od Nove godine (2015) oni (tačnije on) predsedavati OEBS skalameriji.

Na Devetom kongresu Dačić je precizirao kako je Šešelj najveći promašaj Miloševića. Formalno jeste. Suštinski nije. Jer Milošević je u duši ipak bio dovoljno radikal. I umro je u Hagu kao radikal. Već u Mionici 2017. Dačić dirigovanu koaliciju sa Šešeljom opravdava rečima – ‘Možda se ponekad nismo slagali, ali jedno je sigurno – nikada nismo bili izdajnici’. Šešelj se složio s tim i dodao da bi bila dobra i neka šira patriotska koalicija na republičkim izborima.

Kad bi je Šešelj sad predložio, Dačić bi rekao – može, ali samo na jedinstvenoj listi s Vučićem. Predlog jedinstvene liste je i neka vrsta preventivne antikalemegdanske terase (mesta gde je Dačić bio izneverio beogradsku koaliciju s Vučićem). Pokušaj zaloga da neko sutra Vučiću neće kao Vuk Drašković Borisu Tadiću reći – ‘moj Borise, nevjera ti sedi uz koljeno!’, kad je SPS odlučio da pravi vladu sa SNS.

Pred Marinikom Tepić koja tvrdi da trgovci oružjem finansiraju povlačenja priznanja Kosova, Dačić je onaj Dačić iz Mionice. Ali dalekovidi ljudi ne zaboravljaju duh Devetog kongresa. Kao ni Vučić koji je od Pekića, kome je digao spomenik, sigurno naučio ono da su komunisti došli na vlast i dugo i čvrsto na njoj bili jer su imali ono što drugi nisu – budnost!