Paradoksi propagande

Neke liste su od Evrope već zaboravljene kao i neke privatizacije. Iako će neke od lista biti deo prestoničke vlasti, a neke će možda da budu i opozicioni hit, dakle biće formalno uspešne, njihova generalna i suštinska neuspešnost ogledaće se u činjenici da 28 godina od uvođenja pluralizma imamo apsurdni višepartizam u senci lične vlasti.

Partije nikoga na predstavljaju u socijalnim slojevima društva, mimikrija i hipokrizija uzimaju danak, paranoja i nihilizam se šire uprkos fiskalnoj konsolidaciji, investicijama i infrastrukturnim podvizima. Vlast do zlokobne opskurnosti neurotizuje javni prostor, spektakularizacijom uspešne spoljne politike kompenzuju se promašaji unutrašnje i devastacija institucija, dok opozicija uporno odbija mogućnost da se organizaciono i idejno uozbilji. Čak takve ideje s indignacijom odbija, istrajavajući na moralnim inspekcijama i misionarskim kolonama umesto naporima ka racionalno organizovanim strankama. Ili, ako je već posredi zaista diktatura, zašto onda nema fronta? Da li se od posmatrača OEBS-a odustalo zato što izbori ipak mogu da se iskontrolišu, ili zato što poziv OEBS-u može samo da uputi vlast?

Iako bi vrlo verovatno pobedila i u apsolutno demokratskim uslovima (samo malo manje ubedljivo), Vučićeva vlast ostavlja utisak uzurpatorske i to je njen najveći paradoks. Iako su naprednjaci vlast dobili na izborima, kad slušate neke od njihovih perjanica kao da slušate rigidne titoiste koji su naglašavali kako su vlast osvojili u krvi, pa je drugačije ne mogu ni dati. Propaganda dobija razmere ‘kulturne revolucije’. Svaka opoziciona opština, pa da ih je i za prste jedne ruke, iritira i liči na enklavu. Beograd je prevelik za enklavu. Tek iritacija.