Parodija Maksimira

 Italijanska država je smogla snage da jedan Juventus sa tradicijom i snagom Anjelija iza sebe pošalje u drugu ligu, a da Milan – čiji je gazda niko drugi do premijer Berluskoni kazni sa minus šest bodova u narednoj sezoni. Takav rasplet u Srbiji naravno da deluje nadrealno. Odnosno, „centri moći“ ga ne bi dozvolili.

Ali, nemojte kriviti samo Srbiju. Duh fudbalskog jajarluka i javašluka deo je YU nasleđa. Slavko Šajber (hrvatski komunistički kadar) bio je predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije 1986. Te godine, posle skandaloznog poslednjeg kola prvenstva, krcatog smešnim nameštaljkama, probao je da uvede red, ali je na kraju odlukom Suda udruženog rada, on ispao smešan. Dobro, i dalje postoje teorije da je tada Partizanova pobeda protiv Željezničara na JNA 4:0 bila čista kao suza, da su drugi nameštali, te da je Partizanu vraćena titula na sudu zaslužena. Kao što je osvojio i narednu na sudu jer je tada ona bila oduzeta Vardaru, pošto je Partizanu vraćeno kaznenih šest bodova manjka bez kojih je počeo sezonu. Komplikovano?

Sve to nije odagnalo mučninu jer i tada se pominjala Italija i činjenica da je Milan (onda ne Berluskonijev), zbog nameštanja morao da ide u drugu ligu. Pa i Paolo Rosi, najveća zvezda Mundijala u Španiji 1982. (tri gola Brazilu Sokratesa, Zika i Edera), bio je prethodno umešan u aferu nameštanja rezultata.

Nemamo nameru da pravimo dodatne aluzije na skandalozno finale srpskog kupa između Partizana i Vojvodine. Hoćemo jedino da ponovimo kako za Srbiju imaju samo dva recepta – engleski prema huliganima i italijanski prema regularnosti. I to je to. A toga, drugovi, nema bez oživljavanja duha Slavka Šajbera. I raskida sa duhom Suda udruženog rada koji nam je nekim svojim presudama, ne samo „fudbalskim“, pokazao da u Srbiji postoje građani prvog i drugog reda. Cecina „narukvica“ (nanogica), budite sigurni, uskoro će postati modni hit kod njenih obožavateljki, dok će, pomalo nadrealno i apsurdno, guru Vojvodine Ratko Buturović, koji kao da je izašao iz nekog filma Tima Bartona o Betmenu, sa svojim stajlingom i odlukama, postati simbol otpora nepravdi. Nemojte potcenti razmišljanja običnih građana (naravno, ne i običnih navijača Partizana), koji u odluku da Vojvodina napusti teren projektuju i svoj neartikulisani gnev stanjem stvari koji nema presudne veze sa fudbalom. Bata Kan-Kan prodrmao je apatiju i zbunjenost nastale nakon VIP pričešća Tomislava Nikolića. FK Vojvodina je tako lako našla ono za čim naprednjaci bezuspešno tragaju. Činilo se to veče da Nikolić može da bude samo manji koalicioni partner Ratka Buturovića ako bi ovaj želeo da uzme „zlatni gral“. Ono što je Nikolić hteo štrajkom glađu – da postane moralni pobednik – Buturović je postigao povlačenjem igrača s terena, nakon konsultacija.

Nije ovo repriza Maksimira već njegova parodija. Može li simbolika „dana kada su Vojvođani pokradeni u Beogradu“ da učini više od svih vapaja „gde su naši novci“? I zar Nenad Čanak nije dobio simbol vredan divljenja – parolu „Vratite nam Kup!“ U tom kupu su i novci i ovlašćenja, i policija, maltene sublimirana autonomija. Kup je sad i etatističko pitanje. Ni prvi čovek AP Vojvodine Bojan Pajtić nije propustio šansu da pruži podršku oštećenom FK Vojvodina. Šta je sve politikantski u svim iskrenim i iznuđenim „autonomaškim“ izjavama. Pa to što se desilo Vojvodini desilo bi se i Slobodi iz Užica, i Borcu iz Čačka, i Radničkom iz Kragujevca… Njih nije lako „terati“ iz Srbije. Smešno je skandirati im „ustaše“. Teško je u njima videti „nove Slovence“. Ko bi se za njihovu pravdu borio, sem Mlađana Dinkića u kontekstu „regionalne politike“?

A šta da je umesto Vojvodine to veče igrao Novi Pazar. I da je doživeo poništen gol i nesviran penal. Da su se njegovi igrači nakon „konsultacija“ povukli s terena, i da muftija Zukorlić kaže „vratite nam Kup“. Vidite kako odmah autonomaštvo Nenada Čanka postaje simpatično i nevino.