Partner 100s

Ipak, kao da ‘Berlinski proces’ funkcioniše. Ali, ‘ispod žita’: Špijunska kriza sa Makedonijom je okončana brže neko trgovinski rat sa Hrvatskom oko taksi za voće i povrće. Doduše, ovaj cirkus s Makedonijom je imao elemente operetskog, a što je odavno jedna od osobenosti Vučićeve tehnologije vlasti – od ‘pokušaja državnog udara’ u jesen 2015. do drugog čina inaugurativne proslave.

Slobodan Milošević je napravio mnogo katastrofalnih poteza na prostorima bivše Jugoslavije, ali, ruku na srce, ne može mu se osporiti da je razlaz s Makedonijom bio korektan. Od ljudi koji su ga poznavali, čuo sam da je Milošević imao respekt prema Kiru Gligorovu (veći nego prema Tuđmanu, Kučanu i Izetbegoviću), a Gligorov je interesantan i po tome što je bio u prisnim odnosima sa Ivanom Stambolićem, kao i sa Antom Markovićem, a uspeo je da izgradi korektne odnose i s Miloševićem. Ne zaboravite da je Milošević helikopterom poslao lekare s VMA da zbrinu Gligorova posle atentata 1995.

U obaveštenim krugovima srpske vlasti odavno se smatra da je Skoplje punkt za destabilizaciju, moguće čak i rušenje Vučića. A po Skoplju se ‘motaju’ i likovi koji su bili bliski s Vučićem davnih dana kad je on još nosio maramicu u džepu po nalogu marketinških stručnjaka iz Izraela. Na neki način, tim ‘likovima’ – i menadžerskim i medijskim, Skoplje je pa skoro ono što je Miloševićevoj opoziciji nekad bila Đukanovićeva Crna Gora.

Vučić i Zaev su sve izgleda sanirali u ‘dugom i otvorenom razgovoru’ (telefonskom). Stiče se utisak, prateći režimske medije u Srbiji, da će ‘saglasnost u pet tačaka’ Vučića i Zaeva u slavi prestići plan Borisa Tadića za Kosovo ‘u četiri tačke’. Sve se medijski brzo odvijalo: Prvo je potvrđeno da je Zaev ‘šiptar’, pa se posle preciziralo da ga ‘šiptari ucenjuju’, a posle ‘pet tačaka’, Zaev kao da uopšte više nije ‘šiptar’, iako se u pojedinim trenucima učinilo da je veći ‘šiptar’ nego što je Milo ikad bio ‘turčin’ – po merilima ovdašnje ‘patriotske’ javnosti i njenih ‘zabrinutih’ medija. S obzirom na akcente ‘pet tačaka’ čini se da će Zaev u budućnosti Beogradu kao partner značiti više nego što je srpkom pušaču devedesetih značio ‘partner 100s’, kao kultna krdža iz tog mračnog perioda kad je Skoplje, što se špijunaže tiče, znalo biti ‘balkanska Kazablanka’. Smirujuće, pompezno, a šuplje. To je ‘pet tačaka’. Dakle, ulaganje još više napora u dobroj veri i na prijateljskoj osnovi da se štite diplomatska predstavništva, i još da se razvija sve ono što ‘Berlinski proces’ želi.

Srpska javnost je i dalje zbunjena zašto je srpska vlast toliko bila zalegla za Gruevskog (bio savetnik Boži Đeliću za poresku reformu) i VMRO-DPMNE, koju neko zove i ‘makedonski HDZ’, i za koju se istorijski (i u daljoj i u bližoj prošlosti) teško može reći da je prosrpska. Spekulacije i među onima koji se smatraju ‘upućeni’ često se svode da je Unesko eufemizam za NATO i odnos prema Rusiji. Tek više nije jasno šta je ‘makedonski scenario’ (u smislu rušenja Vučića). Da li to znači da bi Vučićevi patrioti upali u Skupštini kao oni tipovi u aprilu u Sobranje, kad bi Kurti sutra priznao Srbiju i u koaliciji s Jankovićem pobedio na izborima, i posle konsultacija s Ramom na NATO platformi tražio da bude Maja Gojković? I danas Vučićevi mediji sladostrasno prenose saopštenje VMRO-DPMNE u kome se jedan bivši Vučićev tehnomenadžer koji je sad blizak Zaevu naziva ‘ološem’.

I kao što se u Hrvatskoj danas često kaže kad je neka svinjarija – to Tuđman ne bi uradio, i mi za Makedoniju sigurno možemo reći – to Milošević ne bi uradio. Iako je s Micotakisom bio bolji nego Vučić sa Ciprasom. Kao lider SPS-a Ivica Dačić je afirmisao svoj model ‘demokratskog centralizma’ kao metoda vladanja partijom, dok je kao Vučićev šef diplomatije Dačić od početka 2017. zalegao za reciprocitet – kao model u regionalnoj politici. Dačić smatra da je Srbija napravila veliku grešku zbog priznanja Makedonije pod tim imenom jer cela Evropa i svet koriste naziv Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija jer smo time ‘našoj braći Grcima udarili šamar i sad očekujemo od Grka da oni ne priznaju Kosovo’. Dačić je upotrebio i nediplomatski izraz i rekao da smo (Srbija) ispali budale. Dačić se jeste u mnogim stvarima distancirao od Miloševića ali još nikad nije aludirao da je Sloba baš ‘budala’. Oznaka BJRM, postavljena decembra 2015. tada na novootvorenoj deonici Koridora 10, kod Vladičinog Hana, izazvala je negodovanje makedonske vlade, koja je bila hitno pozvala na konsultacije ambasadorku Srbije u Skoplju Dušanku Divjak Tomić i prenela joj usmeni demarš.

Kao da je s Nikolićem, koji se nije folirao da nije ‘ruski čovek’, bilo lakše i po pitanju ‘nesvrstavanja’ i po pitanju Makedonije. Kako se samo lako stekao utisak da Srbija ima razumevanja za ‘stidljivije’ učešće makedonske strane u samom činu obeležavanja balkanskih ratova, jer po tom pitanju razni balkanski narodi imaju različite istorijske narative. Naime, Nikolić je kao predsednik Srbije u Makedoniji oktobra 2012. na obeležavanju sto godina od Kumanovske bitke pokazao i jednu vrstu egzaltacije u komplimentima datim domaćinima, iako je time delom hteo da kompenzuje deficite u Hrvatskoj i Bosni zbog ‘četničke prošlosti’. I kod priznanja Kosova, srpska javnost kao da je nekako imala razumevanja za makedonsku poziciju, kao što nije za Milov ‘nož u leđa’.

Od ‘pokušaja udara’ u Crnoj Gori i mafijaških obračuna po Srbiji, relativno su destabilizovani srdačni odnosi Vučićevog režima sa Đukanovićevim. Linija ‘fronta’ kao da je pomerena u Skoplje. ‘Ofanzivno špijuniranje’ otvorilo je ponovo pitanje kakvi nam Makedonci zapravo trebaju? Sećate li se tri skopska konobara koji su se ‘smelo i uspešno’ marta 1999. suprotstavili bahatom ponašanju pijanih engleskih vojnika iz NATO-a? To su bili ‘sasovci’ zaduženi za preuzimanje verifikatora sa Kosova. Dakle, skopski konobari su tada prebili pijane i agresivne engleske soldate. NJima je lider radikala Vojislav Šešelj uputio poziv da posete Beograd. Oni su se odazvali, pa su u prostorijama SRS-a razmenili mišljenja sa članovima najužeg rukovodstva stranke, sa Šešeljom na čelu.

Radikali su tada istakli da je celokupna srpska i makedonska javnost sa oduševljenjem primila izuzetno odvažno držanje personala skopskog restorana. U razgovorima u zgradi ‘Magistrata’ (sedišta Centralne otadžbinske uprave) u Zemunu istaknuto je da nema bližih naroda od srpskog i makedonskog, te da je pobeda makedonskih prijatelja u sukobu sa NATO siledžijama najbolji podstrek daljem razvoju prijateljskih odnosa dva naroda. Jer, srpski i makedonski narod, rečeno je, imaju zajedničke neprijatelje, pa ‘tim svetskim moćnicima ni po koju cenu ne smemo dozvoliti da poseju seme razdora između naših naroda’. Tu bliskost srpskog i makedonskog naroda, naglašeno je tada, ne može izbrisati ni Amerika, ni NATO.

Voleli bismo da su svi Makedonci danas kao ti konobari onomad. Šešelj nije konobarima govorio da je Makedonija ‘južna Srbija’, niti je govorio da su Makedonci ‘veštačka nacija’. Za šešeljevce Hrvati su tada u većini bili ‘pokatoličeni Srbi’, Crnogorci ‘veštačka komunistička nacija’, Bošnjaci, ‘Srbi muslimanske veroispovesti’ (manje-više to su svi ostali do danas), a eto Makedonce su nagradili statusom ‘naroda’.

Šešelj i najbliži saradnici tada verovatno nisu mogli da obećaju autokefalnost Makedonskoj pravoslavnoj crkvi. Da li bi se sad verolomni Zaev (obeća Ani Brnabić u Trstu da neće glasati za prijem Kosova u Unesko) presaldumio konačno na ‘našu stranu’ čak i kad bi mu neko obećao autokefalnost Crkve?

Možda su Srbi i Makedonci na onoj famoznoj Kerijevoj ‘liniji vatre’. I ako bi nekako mogli da budu u ‘velikoj pravoslavnoj konfederaciji’. Skopski konobari, međutim, ostaju ideal Makedonca po našoj meri. Vučić, tada u najužem rukovodstvu radikala, verovatno ih se seća.
A sećate li se vi, dragi čitaoci, koncerta Bijelog dugmeta na Hipodromu 2005? I makedonskog predsednika (bio je i premijer) Branka Crvenkovskog na njemu? Da li su odnosi tada bili možda najsrećniji?