Pašićevski potez

Pitanje da li bi Pašić pristao na Briselski sporazum, ili šta bi uradio u Rambuje, već je konceptualizacija. Aluzije tog tipa nisu ni bile potrebne autorima četvorodelnog TV filma „Poslednja audijencija“. Ostaje samo nejasno kojoj publici je ovaj interesantni i poučni TV proizvod RTS reprizirala prošle sedmice u terminu mrtvog ugla u 13 i 20?

Držeći se, uslovno rečeno, konvencionalnog pristupa temi, režiser Đorđe Kadijević i njegov koscenarista Žika Lazić odlučili su se za isplativije aluzije koje ne bi zadirale u rizičan teren postmodernizma – ili zamlaćivanja na temu šta bi bilo kad bi bilo. Tu ne mislimo na one aluzije na prvu loptu, tipa šta su namesnici Aleksandra Obrenovića mislili o onim radikalima tog vremena, pa sad to nekome ispadne simpatično kad primeni na ove današnje radikale. Tačnije – naprednjake. Pa i kad su snimani film i TV serija „Povratak otpisanih“, verovatno ni „ministar Jović“ nije mogao da pretpostavi neke lokalne izbore u Beogradu, te neke šetnje 1996/97. godine, kad će kao opozicioni slogan biti iskorišćena njegova poruka sa „savetovanja“ u Ralji – da Beograd „ne sme pasti u ruke komunista“ (socijalista i julovaca).

Dakle, nisu u „Audijenciji“ glavne aluzije tog tipa koje lako postaju replike pop kulture, ili džinglovi za mobilne. Ovde mislimo na one aluzije koje govore o političkom mentalitetu koji postojano nadživljava sve ideologije, od kojih neke čak i na papiru imaju raskid s takvim mentalitetom. Tačnije tehnologijom vlasti i doživljajem te vlasti; što od samih vladara, što od podanika. Sa posvećenim i generacijski „komparativnim“ glumcima kakvi su Miodrag Radovanović Mrgud, kao stari, i Gordan Kičić kao mladi Pašić, dobar deo posla u rekonstrukciji lika i dela bio je obezbeđen.

Ali, problem za sve bio je taj da se pravi Pašić tokom svih ovih decenija izgubio u obilju interpretacija, poređenja, mistifikacija, monumentalizacija, osuda i apologija, tako da mi u stvari više ne znamo ko je stvarno bio Pašić. I što je vrlo bitno, ta enigma je ostala i nakon ove četiri TV epizode. Da ne odemo predaleko, ali to vam je slučaj sličan onom Fridriha Ničea ili Danila KIša. U silnim tumačenjima Ničea i Kiša, mi više nemamo posla sa pravim Ničeom i Kišom, već sa nekom od njihovih silnih, što akademskih, što eklektičnih, što petparačkih projekcija i interpretacija. Plašim se da sutra nećemo znati ni ko je pravi Svetislav Basara. Tako je i sa Pašićem i njegovom politikom. U Srbiji su maltene svi za „pašićevsku“ politiku jer ona nekako zvuči više kao zanat nego kao potuljenost, a opet neki bilansi iz same Pašićeve ere nekako nam se ne čine baš toliko „pašićevski“. Miloševiću je sigurno godilo kad ga je Dobrica Ćosić uporedio sa Pašićem. Nećemo valjda posumnjati i da se Koštunica svojevremeno uživeo u tu ulogu. „Pašićevski“ sigurno razmišlja i Nikolić. Nije da nije i kod Đinđića bilo nešto „pašićevskog“. Kod Tita sasvim sigurno. „Pašić“ je svuda prisutan; od Petra Stambolića i Draže Markovića, do Čede i Borisa. I zašto bi jedna prigodna TV serija remetila to opsenarstvo, kad i ona na njemu može da profitira.

Možda je, paradoksalno, glavni poen serije ne toliko u rekonstrukciji epohe, lika i dela, zavidnoj likovnosti, lukavoj dramaturgiji, te u prigodnim i suštinskim aluzijama, već u tome što nakon nje tek ne znamo ko je Pašić. Tako i sam TV proizvod dobija nešto od pašićevske mistike, a što ga spašava od puke rustičnosti i jalove kamernosti. Dovoljno daleko od estetike školskog programa, ali ziheraški daleko i od neke primetnije avangardnosti, TV Baja se sasvim dobro snašao, zbunjujući nas i danas.

Šteta što u „Audijenciji“ nije iskorišćena ona anegdota kad konobar kaže Pašiću da njegov sin ostavlja mnogo veći bakšiš od njega, na šta mu Pašić odgovori: „Pa i ja bih ti ostavljao da sam Pašićev sin“. Šteta, pre svega, jer je Pašićev sin (solidni Miloš Vlalukin) ovde ona dubinska aluzija na vreme sadašnje, i to bukvalno ogoljena do nivoa pesme Zabranjenog pušenja „Guzonjin sin“.

Mučno stvaranje parlamentarizma pod patronatom dve dinastije, i Pašićeva uporna uloga u tome (otpor obrenovićevskoj samovolji, i karađorđevićevskoj samodovoljnosti), daleko je bolji poučni efekat serije od isterivanja pravog Pašića iz grma interpretacija, i kataloga ego klonova ili retuširanih Pašića.

Evo već sad u vreme reprize „Audijencije“ kako naivno deluju mistifikacije iz vremena njenog premijernog prikazivanja novembra 2008, da je Mirko Cvetković, baš kao i Baja, iz Zaječara. Mirko je tada bio na početku mandata pa su se logično očekivali „pašićevski potezi“.

Pre neki dan prisustvujem razgovoru gde dvojica Bosanaca (Srba iz Bosne) tvrde da je „državni vrh“ prepustio (malo blaže od izdao) Kosovo. Treći (nije Bosanac već Srbijanac) im je replicirao da se državni vrh ponaša „pašićevski“. I bogami, ova dvojica se zamisliše. Jer „pašićevski potez“ traži zamišljenost i kad se replicira. Svi bi i u kafani da budu „pašićevski“ mudri.

Pošto niko od ove trojice ne voli Tita, a svi cene Pašića, ne budem ni ja lenj, pa se uključim u diskusiju i pitam ih: Šta bi bilo da je Tito, kao kralj Petar i Pašić, izveo gotovo sve sposobne muškarce iz zemlje i preveo ih preko Albanije? Pa mora da bi bio bar još malo veći srbomrzac nego što jeste na osnovu „realnog istorijskog učinka“. A, šta bi bilo da su se kralj Petar i Pašić odlučili za Sremski front? Da li bi imali razumevanja za to, ili bi ih optužili da su odveli srpsku mladost na klanicu? Nezavisno od vaših odgovora, i Pašić i Tito pripadaju onom što se zove „oslobodilačka kultura“ na ovim prostorima.

Sve nešto mislim da bi Pašić odbio Trojni pakt, a potpisao Briselski sporazum. Što mnogi Srbi ne bi doživeli kao „pašićevske poteze“.