Pazza Inter Amala

U malom ugostiteljskom objektu (kome bi pristajao morski naziv „Brioni“, ili „Brijunu“), sa dva stola unutra, i jednim napolju, Pakistanac prodaje kebab, ali i „Birra Moretti“, i to onu flajku od 0,66. „A, Serbia“, kaže sa osmehom. „Interesantna zemlja“, dodam, na šta će on – „moj Pakistan je, veruj mi, interesantniji“. Kad kažemo „interesantno“, razumemo se, valjda.

Tkalec iz Koprivnice cirka „Morettija“ ispred i sve najgore o Mamiću. „Ej, Bed blu bojsi su došli do Moldavije i on je uspeo da organizuje da nas tamošnja policija ne pusti na stadion“. Unutra sedi tip i slaže flaše. Na 15 minuta popije jednog „Morettija“, stiže drugo, on ono prethodno samo pomeri u stranu na stolu, Pakistanac ne odnosi flaše, samo donosi nove. „Odakle ste“, reče, i dodaje kao da se pravda -„čujem naš jezik“. On je iz Makedonije i u Livornu živi i radi oko 30 godina. „E, kakvu smo lepu zemlju imali“, mahnu nam na kraju, sede u „citroen“, a iza njega ostade šest flajki „Morettija“ 0, 66.

Odavno nisam imao bizarnije „eks YU“ iskustvo. Šta li bi samo, da nas je videti mogao, rekao revolucionar i filozof Đuzepe Macini – prorok ujedinjenja Italije. I to iskustvo zaista ne treba mešati sa jugonostalgijom. Jednostavno, svi iz objekta, sem Pakistanca, bili smo sticajem okolnosti to veče na stadionu „Armando Picchi“, gde je novajlija u „kalču“ Livorno izgubio od Rome sa 2:0.

U Livornu je 21. januara 1921. osnovana Komunistička partija Italije. Na zidinama stadiona iscrtani su ukršteni srpovi i čekići. Navijači Livorna su levičarski orijentisani. Oseti se to i na „curva sudu“. Nose šalove sa Če Gevarom. Ako se Partizanov stadion ne bude renovirao sledećih 20 godina, tek će onda možda stara „JNA školjka“ izgledati kao „Armando Picchi“ koji nema ni semafor, i kome se vidi armatura. Ali se zato oseća „vajb“ grada na utakmici. Možda „kalčo“ u koeficijentima zaostaje za engleskom i španskom ligom, ali ovde je fudbal zadržao životnu realnost bez koje je on samo merkantilna ljuštura sa gladijatorima.

Taj „duh grada“ osetili smo intenzivno i dan kasnije među 35.000 navijača u Firenci na čuvenom „Artemio Franchi“ stadionu, koji je u daleko boljem stanju, iako je „komunale“. Sve je u ljubičastom; cveće na terasama, frizure fiorentinki, šalovi na kojima se voli svoj klub i prezire Juventus. Grad je u gomezomaniji. Deca nose dresove sa njegovim brojem 33! Mario Gomez je ovog leta za 16 miliona evra prešao iz Bajerna u Fiorentinu. Ovo mu je izazov. Kaže da hoće da igra, a ne da sedi na klupi Bajerna. Pogodio je stativu iz zicera. Valjda od uzbuđenja. Fjora je pobedila 2:1 čvrstu Kataniju. La Gazzetta dello Sport je Gomezu dala ocenu 6,5.

U prvom kolu „kalča“ i Dejan Stanković se uz mnogo emocija oprostio od dresa Intera i aktivnog igranja. Dugo je gazda Intera Masimo Morati tražio dobitnu kombinaciju ne štedeći milione. Podsetimo, leta 1999. postavio je svetski rekord kupivši Kristijana Vijerija za 48 miliona neke čvrste valute. Iako se ispostavilo da je dobitna kombinacija postignuta tek kupovinom Milita, Eta i Snajdera, odnosno dovođenjem Murinja, ne treba zaboraviti da su „prokletstvo Interovog križnog puta“ skinuli Zlatan Ibrahimović, Dejan Stanković, Siniša Mihajlović i njihov trener Mančini.

Dejan Stanković, koji je u Interu postigao sve što nije Darko Pančev, paradigmatičan je za razumevanje složenih društvenih procesa kojima je fudbal ponekad samo medijum. Kinezi su, na primer, prepoznali da su njegov lik i delo idealni za uvertiru filma „Montevideo, bog te video“. Kineska premijera bila je 3. avgusta na nacionalnom kineskom kanalu CCTV 6, i sa Pazza Inter Amala milanskim oproštajem čini unikatnu društvenu i sportsku parabolu.

„Montevideo“ pojačava mentalitet i nacionalni ponos tamo gde treba, ali ga ne pujda tamo gde ne treba i što nas posle mnogo košta u istorijskim bilansima. O Hrvatima, recimo, (njihovim nevidljivim fudbalerima kao metafori) govori se više sa uvažavanjem nego kroz prizmu izdaje. U suštini to isto misli i kralj Aleksandar (Branislav Lečić), po principu – ako nema Hrvata, nema ni Jugoslavije (ni finansiranja puta u Montevideo). A toga nema bez onoga što kralj ne vidi, a u filmu vidi jedan pametan tast (Marko Nikolić) koji, pritom, uopšte nije pristalica Jugoslavije. On kaže da ne možeš komandovati Slovencima i Hrvatima, glumiti imperatora, ako nemaš šta da im ponudiš (čime da ih „šarmiraš“). Sem Milana Stojadinovića i Desimira Tošića to je slabo ko, na pravi način, ukapirao u srpskoj politici. Film ima divan kontinuitet sa Dragojevićevim filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu“ preko Stanoja – dečaka naratora koji je posle Darinke Živković iz Donje Mutnice (stare Petrije iz Karanovićevog „Petrijinog venca“), već sada najuverljiviji narator naših sudbina.

Kinezi kažu da Stanković nije poznat kao što su to Mesi ili Ronaldo, ali je ovaj srpski fudbaler svojim osobenim stilom osvojio svoje mesto u istoriji fudbala. I naznačavaju da je za kratko vreme igrao za reprezentacije tri zemlje: SR Jugoslaviju, Srbiju i Crnu Goru, i samo Srbiju. Tajna je, smatraju Kinezi, upravo skrivena u filmu. Tajna da se razume istorija uprkos njenim apsurdima. Kineski voditelj naglašava da Stanković nije menjao države a igrao je za reprezentacije tri različite: To je kontinuitet – ljudi koji su ostali isti (normalni) uprkos politici i destrukciji. Film, po Kinezima, govori kroz metafore o tim pozitivnim kontinuitetima koji traju od svetskog prvenstva u Montevideu do danas. Zato Tirke i Deki na neki način igraju u istom timu. To je taj osećaj koji prepoznaje i kineski voditelj i Havijer Zaneti. Kako to da nazovemo – „temporalni ekvilibrijum“? Ili možda samo emocija i plemenitost.

U kontekstu Tirketa i Dekija fudbal je „mirovni rat“. Kako Kinezi definišu stvari. On nas kanališe i pacifikuje. Narodski rečeno – rebrendira. Pametne zemlje ovakve filmove tretiraju kao nacionalne prioritete. I tako ih finansiraju. Umesto da plaćaju lobiste i snimaju Si-En-En spotove. Samo, na veliku žalost Kineza, mi imamo dva fudbala. Jer „Montevideo“ i „Super jelen liga“ su ipak dva različita žanra.

Kinezi su, ruku na srce, film vešto iskoristili i za svoju propagandu, jer oni uvek ističu „timski duh zajedništva“ i žrtvovanja za zajednicu. Da li bi ga tako slavili da reklamira individualizam? Nepogrešivo lociraju deo filma gde fudbaler posle postignutog gola ljubi orden svoga oca poginulog u ratu. Nisu propustili ni da junake „Montevidea“ povežu sa „Valterovom odlučnošću“.

Režiser „Montevidea“ Dragan Bjelogrlić (po kineski B-je-la), uspeo je da glumi i Savu Jovanovića Sirogojna i Tita. To je ipak unikatna istorijska parabola za još uvek relativno mladog glumca.