Pejdžeri i patkice

 I tako ti se na jednom predavanju iz Mićunovića ču ‘bi – bip’. Kao da mu je došlo iz stomaka. Profesor otkopča sako, kad ono za kaišom mu zakačeno neko sokoćalo. Mi studenti blenemo zatečeni. Profesor oseti tu zbunjenost pa nam pojasni stvari: ‘Drage kolege, ovo je pejdžer i ovo je budućnost’. Sećam se, kao da je juče bilo. Pa je nastavio kako Srbija nema šanse ako propusti tehnološku revoluciju koja se upravo zahuktava i da je i to razlog zašto on misli da je režim Miloševića loš jer nas udaljava od sveta, od njegovih modernizacijskih tokova i demokratskih tradicija. Milošević je našu tranziciju blokirao, reče Mićunović tada.

Pojasnio je i da je pre neki dan taj pejdžer dobio na poklon od jednog pametnog i preduzetnog čoveka koji se zove Zoran Marković, to je neki ‘naš čovek iz Toronta’. Pa je dodao da takva treba da bude naša nova elita. Marković je u Srbiju uvodio pejdžing sistem koji je u Kanadi u to vreme uveliko funkcionisao. Od 1990. do 1995. godine bio je vlasnik i direktor Bel Padžeta, prve velike privatne telekomunikacione kompanije u Srbiji. Sudskim odlukama, za koje je Mraković pokušava da dokaže da su bile nezakonite, Bel Padžet mu je oduzet, i od tog preduzeća je Bogoljub Karić kasnije napravio mobilnu telefoniju.

Danas je pejdžer tehnološki anahron kao kamen za kiseli kupus, ali Mićun politički nije. To je ovaj ‘patrijarh srpske demokratije’, ili njen ‘veliki štrumpf’, dokazao na konstituisanju aktuelnog parlamenta Srbije. Pitam pre neki dan drugara koji je bio na oproštajnom koncertu Black Sabbatha u Budimpešti, kako Ozi (Ozborn)? Drži se, kaže mi, ko Mićun. Da ne ureknemo.

Teško se politika u Srbiji doživljava na generacijski način. Da nije isto vreme kofe za bunar i tvitera. Da ljudi matore. Teško se zato i političke metode tehnološki popravljaju. Otuda i taj otužan utisak povratka na ‘nulte tačke’ srpskog pluralizma: Kad je Mićunović u dnevnoj politici bitan kao 1992. Umesto da revijalno predsedava sednici kao festivalu demokratije. Kad se na građanskom protestu povodom slučaja ‘Savamala’ pojave istovremeno kao deža vi Branislav Lečić (Terazijska česma) i DŽo Bagerista (Peti oktobar). Mićunović i Šešelj i Šešelj i Čanak, u parlamentu su pojačali mučninu tog istorijskog regresa u kome smo se našli. Izvesno generacijsko upodobljavanje doneli su pokreti Dveri i Dosta je bilo, ali upodobljavanje bi bilo potpuno da su to, recimo, dve glavne političke grupacije – neka vrsta dvopartijskog mejnstrima od kojih nijedna ne bi bila antisistemska.

Demokratski regres je izbacio apsurdnu situaciju – da imamo naprednjačku vlast koja je na, u suštini demokratskim izborima, odnela ubedljivu pobedu, a koja, opet, ostavlja utisak uzurpatorske vlasti koja jednu od jahačica srpske apokalipse – paranoju – razvija do stadijuma histerije. Druga jahačica apokalipse – hipokrizija (preostale dve su korupcija i nekompetentnost), oseća se u neurotizovanoj raspolućenosti unutrašnje ideološke podrške Vučićevom režimu – u rasponu od racionalnog insistiranja na briselskom putu, pa i šurovanju s NATO, do romantizovanog pristajanja na status putinske lagerske države. Između je raubovana iluzija da je Koštuničina neutralnost – lansirana kao eufemizam za prorusku poziciju – na momente i ostvarena kao politika neotitoističkih dometa.

Vučić je razliku i od dosovskih vlada uspeo da zadobije poverenje Zapada, ali čini se da politika srpskog premijera da uspesima spoljne politike kompenzuje promašaje unutrašnje sve ima manje resursa, pa se otuda i spoljna politika kafkijanski dramatizuje, iako u temeljima kriznih situacija i mogu biti racionalni pritisci – tipa odnosa prema Republici Srpskoj ili mučnog podsećanja na kosovsku realnost. Ustupci nikad nisu dovoljni jer smo možda i mi od nekih naših obaveza ovog ili onog tipa napravili atmosferu ustupaka te gorke razočaranosti sa glazurom nacionalnog inata. Otuda i rusofilstvo ponekad nije realna bliskost sa Rusijom već neurotična pozicija jedne više puta osujećene politike koja satisfakciju može dobiti samo globalnom osvetom. Koju, kao namirenu pravdu, samo može doneti Putin. Otuda i njegov kult diljem srpskih zemalja.

Nešto očigledno postoji iracionalno i u ovoj srpskoj vlasti, jer je sad već pravilnost da proces ‘rušenja’, ili bar ‘destabilizacije’ (Vučića) od strane zapadnih sila i njenih ambasadora (interesantno je da Rusi nikad ne destabilizuju), dolazi tek nakon što režim sam porodi krizu za koju nije imao nikakve potrebe da je uistinu državotvoran. Emancipacija od radikalske prošlosti očigledno nije tako lak proces, kao što smo možda naivno pomislili. Ili je bar recidiviranje prejako za jednu reformisanu političku svest i to maltene do nivoa samolustracije, kako se nekome učinilo. Nova vlada bi morala biti novo lice legitimiteta. Pokušaj ofanzivne sanacije.

Malo je banalno da je poseta kineskog predsednika najbitnija zato što će po gabaritima stvari da amortizuje ozbiljnu unutrašnju političku krizu.

Vučić je pametan i iskusan da zna da Srbija teško može bez Zapada. Ali u zamajavanju (pacifikovanju) svoje u osnovi radikalske antizapadne baze podrške, izgleda da se otišlo predaleko. Kad bi Vučić bio iznerviran i razočaran do tačke da ritualno prekine pregovore sa EU i da kaže narodu da se Srbija neće više ponižavati jer se njeni napori ne uvažavaju, na ulicama bi bilo veselje kao kad smo pobedili Litvaniju u Atini u košarci.

Ali, zašto školovana omladina i dalje beži na Zapad? Ako bi Kusturica i mogao da nađe posao kod Putina i Mihalkova, gde li bi pobeđivao Đoković da bi mogli da ga slavimo kao Teslu, na kom grend slemu, ako bi Zapad propao?

Opozicija Vučiću grupisana oko simbola ‘patkice’ u aferi ‘Savamala’ dobila je dobar povod za aktivno reformatiranje i utehu za izborni poraz. Greši u tome što se napadno distancira od političkih partija. Dobro, možda je pametno distancirati se od ovakvih partija, ali ako se ne stvori nova partija ili partije (bar reformisane) opozicioni aktivizam može da jača građansku svest, ali ne može da ugrozi režim. Generacijsko shvatanje politike znači i prevazilaženje anahronih opozicionih struktura. Opoziciji treba ono najbitnije što je lako prokockala – moćna partija tadićevskog tipa napunjena novim ideološkim i motivacionim adrenalinom. Povraćena inercija ka dvopartizmu je opasna stvar za ovu vlast. Za sada je nema na pomolu.

Problem ‘patkice’ je leto. Protesti 1996/97. i petooktobarski su bili uspešni i delom jer su bili posle leta. Oni studentski 1968. i 1992. (ovi zajedno sa DEPOS-ovim Vidovdanskim saborom) su propali i delom što su zenit imali na ulasku u leto. Ako su ti studenti otišli na more, čak i pored Tita ili Miloševića kao tački subverzivne inspiracije, mislite da će antivučićevski hipsteri da se odreknu letovanja?

U kafkijanskoj atmosferi seljačkog staljinizma nije lako utvrditi šta je paradigmatski manir vlasti, a šta brljotina koju Vučić sigurno nije aminovao. Iz te kvadrature kruga, postoji i opasnost za vlast da dobije i opoziciju koja nema primarni animozitet prema Vučiću zbog ‘resantimana devedesetih’, već bi to bila opozicija legitimnom pobedniku izbora, proevropskom liberalu i premijeru vlade desnog centra, a ne bivšem radikalskom ministru informisanja.

Gledao sam pre neki dan male maturante (završen osmi razred), kako pijani i do pojasa goli kliču zakrvavljenih očiju totemima srpskog nacionalizma. Iako to nisu zapamtili, njih to inspiriše. Tako možda i opozicioni protesti devedesetih, sve sa Otporom inspirišu i klince koji u tome nisu učestvovali pa im je ‘patkica’ prvi jači simbol.

I kad gledate fudbal u Francuskoj razmišljajte generacijski. Pogledajte kako sad Rusi biju, a u vreme Sovjetskog Saveza je vrhunac huliganizma bio kad tinejdžer pozove lift pa pobegne.

Ako se politika ne shvata generacijski – kad poredimo onog i ovog Vučića, kad poredimo fazu kosovske krize kad su 1981. pod komandom Franja Herljevića na Kosovu bili i milicioneri iz Poreča, sa ovim Kosovom Kurtija i Haradinaja, kad poredimo opoziciju kad je Mićun imao pejdžer i sad kad Radulović ima Tviter, i ako ne prilagodimo svest i metodologiju, onda će biti kao u zadnjoj strofi čuvene pesme Jovana Jovanovića Zmaja o bilansima pačije škole: Ništa, dakle, više ne nauči pačurlija ta neg što je i pre znala: Kva – kva – kva!