Pepersi i Modiljani

Jednostavno, tako su zvučali u dve noći – 1. i 2. septembra u Papp L�szl� Sportar�ni u Budimpešti, prestonici zemlje gde bi po imenu ‘papričice’ mogli biti pravi domaći bend. Domicilnije zvuči od čuvene mađarske Omege. Nije taj utisak moja fascinacija. Još u vreme moćnog albuma Blood Sugar Sex Magik (1991), u jednoj američkoj rock recenziji moglo se pročitati da RHCP dobijate kad pomešate Boba Marlija, Black Sabbath (ti su uvek u smesi) i Barta Simpsona. Pazite, sve ima logiku; Marli se spominje u njihovoj himni Give It Away, koja se završava rifom iz Sabathove Sweet Leaf koju su oni izvodili u ‘Simpsonovima’. Give It Away je odsvirana furiozno prve budimpeštanske večeri kao zadnja na bisu a dvadeseta po redu stvar koncerta na kome je voljeni bend demonstrirao svoju snagu, a da me bolje razumete svirali su (i ponašali se) 35 odsto energičnije nego onomad u Inđiji. Uslovno. Videćete kasnije i zašto.

Što se mene tiče ni ono u Inđiji nije bilo toliko loše. Naprotiv. Ipak je to bilo istorijskih 75 minuta. U Budimpešti su počeli u 21. i 10, a završili u 22 i 50.

Juna 2007. (Bože, zar je prošlo toliko) u Inđiji nisu svirali Under the Bridge. A, ovde, kao da su hteli da kompenzuju tu prazninu malobrojnih veterana sa sremske livade (ali daleko od ‘šake jada’), koji su došli u Peštu na tih 25 minuta koji im frustrirajući fale. Još kad znaš da je pokriveno, pa ti ni kiša ne može ništa, stvari su solidnije, jer u Inđiji kiša je dodatno zagorčala život i oskrnavila jedno od životnih dela Gorana Ješića – tada gradonačelnika tog grada i političke zvezde sa visokim republičkim potencijalima.

Dakle, u gotovo mističnoj koincidenciji sa lajt šouom koji je podsećao na disko zavesu, Under the Bridge su odsvirali oko 75. minuta, baš otprilike u minut kad su stali u Inđiji i kad su prve plastične pivske čaše poletele ka njima kao simbolički čin linča jer je bilo jasno da se neće vratiti, iako su im stope u inđijskom (Ješić bi rekao ‘indžijskom’) asfaltu bile utisnute kao što će sutra biti prvim kosmonautima na Marsu.

Promenili su se oni prilično od Inđije. Zvuk je nitroglicerinski spakovan, impregniran, bez imalo praznog hoda. Basista Pepersa, čuveni Fli – počeo je od pre par godina da se strastveno bavi pčelarstvom. Otuda valjda i ona šetajuća pčela i saće na oficijelnom sajtu benda, a otuda verovatno i naš utisak zvučne košnice u koju je evoluirao prepoznatljivi miks Peppers zvuka – od fanka i panka, do metala i regea.

The Getaway je ime aktuelnog, jedanaestog, albuma benda i ime tekuće turneje. Čak se ni isfolirani fanovi Metallice nisu ovako ironično distancirali od Death Magnetica, kako su se mediokriteti ogradili od The Getaway. Doduše, omanuli su donekle i neki ozbiljni kritičari jer su album očigledno preslušali na brzinu. Ovo je taktički album, koji zaista mora da uđe u uši, i pod kožu a kad uđe teško je ne biti patetičan i reći pride da je The Getaway, nešto ‘najzrelije’ od RHCP zvučne fabrike. Čak i u gruvu. Prosto da čovek požali što nisu odsvirali ceo novi album u Papp L�szl� Sportar�ni i dodali mu po još koji stari veliki hit. Publika (dupke puno, oko 15 hiljada duša), je euforično dočekala stvari s novog albuma: Dark Necessities – gde je Fli s basom tektonski moćan, Goodbye Angels – koja u startu zamiriše čak na U2, Go Robot – diskara za koju samo možemo da maštamo kako bi je otpevao i ‘lutkarski’ u scenskom pokretu razradio Dejvid Birn, pa Detroit – koji zvuči kao da DŽek Vajt prerađuje Korn, i za predzadnji bis ostavljena Dreams of a Samurai – lirska na način da i hemoroidi mogu da puste suzu od ovakvog ‘čilija’.

Inače, ono što me obradovalo – to je da su u publici pretežno klinci. Klinci, uslovno rečeno. Baš je mnogi klinki. Ali kakvih: Cirkaju pivo, vidi se da znaju gde zeka pije vodu, i čini se da bi neke od njih samlele i one lujke iz Marićevih ‘Parova’.

Ova turneja je možda najpre demonstracija moći DŽoša Klinghofera – gitariste koji je zamenio činilo se nezamenjivog DŽona Frušantea koji je bio u Inđiji. Pre Under the Bridge, Klinghofer je iz čučnja pevao kao depresivni Kurt Kobejn, a njegov osećaj za rif (opet izdvajam Detroit) armirao je zvuk benda u klasičnijem rock pravcu.

A Entoni Kidis pobogu? Ima brkove, i liči na Dragčeta iz ‘Mog rođaka sa sela’, ili na neku kombinaciju DŽimija Barke i Stoleta Piksija – legendarnog zabavljača iz Knez Mihajlove ulice. Kad ovi – bubnjar Čed (na omotu The Getaway on je medved), DŽoš (na omotu je devojčica) i Fli (na omotu je rakun), krenu da sabijaju zvuk, imaš utisak da bi Kidis (na omotu je, kako sam kaže – smešni mali gavran što stoji ispred ostalih), najpre izrepovao pesmu na brzinu (ipak je on stari reper), i pobegao sa bine. Prosto kao da veliki kalifornijski frontmen ponekad ne može da isprati neku čudnu snagu benda kome bi izgleda bolje pristajao te noći Viktor Orban umesto Kidisa. Fli radi čučnjeve i polušpage, hoda na rukama, nema više pripijenog kostur kombinezona, već samo obnaženog znojavog tela rokenrol solunca.

U Nacionalnoj galeriji u Budimu u toku je izložba Amedea Modiljanija. Beatris Hejstings, mlada engleska novinarka pozirala mu je za čuvenu sliku ‘Madam Pompadur’. Slikao je portrete svojih prijatelja, većinom takođe slikara: Pikasa, Rivere, Kokota, Žakoba… Negde pred Prvi rat počinje da portretiše ekspresionističkim stilom. I na Budimu ima tih njegovih izduženih lica i vratova, tih očiju bez zenica, sitnih usana, krupnih i zaobljenih linija i neke vrste ironične trodimenzionalnosti. Dok gledam platna, zamišljam kako bi Modiljani sa frendli ironijom portretisao Peperse, zamislite izduženu Kidisovu glavu? Ili Fliove oči bez zenica? Zamislite izduženi neproporcionalno debeli vrat DŽoša Klinghofera i izduženi i izasavijani ‘fender telekaster’ nalik onim vašarskim rakijaškim flašama.

Na izložbi nema čuvenog Modiljanijevog ‘Ležećeg akta’, ali smo u Muzeju sreli Nebojšu Krstića koji se pohvalio da je taj ‘Akt’ na omotu Mini LP-a ’45, VIS Idola i da je tako odlučio producent Piko Stančić koji je, inače, i slikar. Krstić se slaže da su RHCP opako pojačali žestinu, a i njemu Kidis deluje na momente izgubljen u vremenu i prostoru. Kaska za bendom.

Maltene svi sa kojima sam pričao posle koncerta, i naši i stranci, i muškinje i ženskinje, slažu se da je glavni Kidisov problem što se uporno ponaša kao ‘reper’. To se na The Getaway i ne primećuje toliko, ali uživo deluje anahrono, pa i klinački uz taj kolosalni gruv benda koji je prevazišao motivaciju nekih starih hitova. Možda je producent poslednjeg albuma Dendžer Maus, kriv za taj zavodljiv zvuk koji deluje ‘preozbiljno’, ali prošle su i godine pa su i ‘seksomanična raspoloženja’ danas pomalo neozbiljna. Već je Californication (1999) bio veliko tematsko uozbiljenje, gde se od oda seksu i heroinu prešlo na kritiku konzumerizma. Uz, naravno, obaveznu ‘slap-bas’ tehniku sviranja gitare.

Ovu su sad već skupi koncerti za Srbiju. Nema više ni para, a sve je manje i publike. Na ovom polju se sigurno vraćamo u devedesete – dens seljana, krmećaci i di džejevi.

U Inđiji su odali priznanje nemačkoj pankerki Nini Hagen, a na ovom koncertu i Fli se obratio publici rekavši kako je oduševljen lepotom Budimpešte. Grada koji Vučićev prijatelj Viktor Orban vidi kao olimpijski. Stari komunistički NEP stadion su srušili i pravi se novi nacionalni, a konačno je i njihovom fudbalu malo krenulo.

A, sećam se kad su posle onih 75 minuta u Inđiji krenule da padaju kapi kao kugle rastopljene mocarele, i kako je moj drug Vito majstorski s kolima izašao iz livade i dok smo mi pili piće u Beogradu, ljudi su prolazili agoniju po sremskoj ravnici.

S Vitom sam pio kafu i onog kobnog 24. marta na Tašu, posle smo gledali grčke studente kako se užurbano pakuju u buseve i beže od NATO bombi. S Vitom sam se nagutao suzavca 5. oktobra. Kad ja nisam stigao na The Stranglers, Vito je stigao. Na ‘Marakani’ nije propuštao ni Javor iz Ivanjice. Redak Zvezdaš. Kad moraš na sud, ili treba neko da ti proveri papire – tu je Vito.

Danas mu je pomen, jer taj veliki čovek i vrhunski advokat, koji je Danas čitao od prvog broja, pola godine nije s nama. Eto, to su te koincidencije. Jung bi rekao – sinhroniciteti.

Valjda i tamo gde si možeš da čuješ By the Way.