Šokantno, ali istinito. Ozbiljan čovek u Beogradu u dragstoru više ne može da kupi pivo posle 22 časa. Zamislite apsurda: narednog avgusta omladina će do duboko u noć moći da pije pivo na možda najznačajnijoj turističkoj manifestaciji prestonice – Bir festu, dok istovremeno punoletan čovek koji ne želi da ide na Ušće, taj napitak neće moći da kupi u dragstoru. Ne da ga cevči ispred dragstora, već da ga odnese kući.
Ali, hajde, umesto da kukamo zbog neustavnosti odredbe, zbog rizika od prohibicije, bolje da se setimo kako su se „deca“ nekad snalazila. Mnogi dragstori tada (početkom osamdesetih), nisu ni radili posle 22 časa. Pa se u jednom provincijskom gradu pivo kupovalao tako što se oko ponoći sačeka brzi voz iz Beograda za Bar. Na brzinu se uleti u bife vagon, kupi se karton „tuborga“ (onog starog, ne ovog zelenog), pa brzo napolje. Nekad ti i konobar doda kroz prozor, kad te upozna. Nije ovo podrška maloletničkom alkoholizmu ispred dragstora, ili savet omladini da presreće inter-siti vozove na štajgi, niti je teskt plaćen od pivskih kompanija, već je ovo skromni pokušaj da se ukaže na jedan ciničan potez vlasti, koji je simbolički mnogo veći. Mislimo opasniji.
Sa Tadićevim predlogom o izgradnji „Teslinog tornja“ na Slaviji, stvar je gora nego sa pivom. U simboličkom smislu. Prvo, jedan toranj iz inata – onaj na Avali je dovoljan. S tim što je taj avalski iz inata prema zemljama NATO-a, dok bi ovaj Teslin, apsurdno, bio iz inata prema sopstvenim građanima. Možda i nenamerno. Ako je već do spomenika i „instalacija“, zar nije pametnije napraviti jedan beogradskom vrapcu – dživdžanu, jer kako kaže književnik Svetislav Basara – vrabac je prava srpska ptica: sitan je, skroman, malo jede i samo fali da mu stavimo na glavu jednu malu šajkaču i pošaljemo ga na Solunski front. Verujte nam, umetnička livnica „Jeremić“ (koja sad udarnički lije za Makedonce jer tamo je opsesija pravljenja spomenika), odlično bi uradila tog dživdžana koga je već lila u prirodnoj veličini. Tesli se već podvalilo. Nije aerodrom u Surčinu dobio njegove ime zbog pijeteta, već da bi se elegantno izbegla mogućnost da se zove po Zoranu Đinđiću. Čak smo tu dobili i spomenik sa Teslom koji liči na Radomana Božovića sa brkovima. U Srbiji jednostavno treba uspostaviti moratorijum na izgradnju „instalacija“ sve dok se po broju kilometara auto-puteva ne približimo Hrvatskoj bar toliko da ne moramo da se stidimo. I ideologija nije nebitna. U stvari nebitna je. Jer da je drugačije, valjda bi se socijaldemokratska DS sa malo više poštovanja odnosila prema Slaviji (da ne izgleda kako sad izgleda i bez tornja), jer tamo su posmrtni ostaci i spomenik Dimitriju Tucoviću – vođi socijaldemokratskog pokreta u Srbiji. Neće valjda da „preseljavaju“ Tucovića zbog tornja? Ne treba mnogo kriviti ni DS. Đinđić im jeste ostavio u amanet da budu socijaldemokrate, ali oni to jednostavno ne mogu jer su po strukturi drugačija stranka – liberalna sa jakim nacionalnim krilom koje se stalno regeneriše. U smislu levice, DS danas više po strukturi i kulturi unutarstranačkog dijaloga podseća na stari SPS. I tu su ideje Davidovića, Grola, Tucovića, pa donekle i Đinđića, ponekad suvišni balast. Da li ste iz usta nekog „levičara“ iz DS čuli narodnooslobodilačka borba. Tu Dačić nema kompleksa. Kao ni Milo. Ni DS nije nevina prema relativizaciji antifašizma u Srbiji. Jer, uz sve savezničke pilote koje su spasli četnici, i uz sve četnike koji su bili protiv Hitlera, antifašizma nema bez partizana i Tita. „Dan Evrope“, ma koliko bio psihodeličan, ne može to lako da maskira.
Ove godine, sa Ravne gore, Vuk Drašković je pružio najiskreniju ruku pomirenja partizanima (i svima koji se tako osećaju). Titoisti su se lucidno dosetili: Pa mi smo se pomirili još 1944. sa onim četnicima koji su poslušali poziv (valjda i naredbu) kralja Petra Drugog da se stave pod Titovu komandu. Još i dodaju da četnicima nisu sudili zbog monarhizma već zbog zločina. Ali, drugovi partizani, pa ni vi niste na meti kritike zbog antifašizma, već zbog uvođenja jednopartijske diktature i „klasnog genocida“. Da to niste radili, sad Boža Đelić ne bi morao u Briselu da objašnjava kad ćemo konačno da sprovedemo restituciju.
Možda najprogresivniji deo Vukovog govora pored Dražinog spomenika jeste onaj koji implicira da deca i partizana i četnika danas treba da se bave poljoprivredom. Pomalo neočekivano, poljoprivreda je odjednom opsesija vladajuće koalicije. Ton daje, logično, resorni ministar Dušan Petrović. Priznajemo – vešto smišljena marketinška žvaka (plus neke budžetske pare pride), jer kad se bolje zapitate o čemu još pričati s nekim smislom, a da upali, nego o poljoprivredi. Pa i bilo bi logično da sutra nakon onoliko seljačkih TV serija, sa zavidnim rejtinzima, krene egzodus iz gradskih dušegupki. Uz sve uvažavanje značaja poljoprivrede, spas Srbije je u onome u čemu je i dostigla najviše domete kvaliteta života (za vreme socijalizma) – „srednje razvijena industrijska zemlja“. Koja to država živi od zdrave hrane i seoskog turizma? Pa neće ni Srbija.
U ovo vreme fascinacije poljoprivredom, ne treba baš i da se lažemo. Ako je seljak toliko uništen u socijalizmu, a za šta na Ravnoj gori verovatno postoji konsenzus, otkud onda onolika „Znanja – imanja“ Zaharija Trnavčevića. O čemu je Zaharije pravio onolike emisije. Koliko se ja kao dete sećam i o nekim uspesima. Pa zar je sve to bila laž? Pa, naravno da nije.
I zašto u naslovu pored piva i napolitanke. To je miks iz stare dobre JNA za razonodu u besmislu. Baš kao i sad. Pivo posle 22. Otpor?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
