Plesom do snova

Koreografija svinga ili engleskog valcera u ovoj našoj situaciji može se doživeti i kao napor disciplinovanja i kultivizacije jedne razuzdanosti koja nas je često skupo koštala. U tom kontekstu podizanje plesne kulture – parola „svako ko može hodati može i plesati“ zaista zvuči građanski ohrabrujuće. Naučiti plesati, pa makar i „Ludi letnji ples“ onih simpatičnih Flamingosa, koji zbog srpsko-crnogorskih nadgornjavanja nisu mogli na Evrosong, znači i pomak od onog svadbarskog „kačenja veša“. Dovoljno je ugledati se na BBC licencu Strictly Come Dancing ili pogledati hrvatski „Ples sa zvijezdama“, urađen po engleskoj mustri. Nepoznati plešu sa poznatima, bundeve se pretvaraju u kočije. U potrazi za Patrikom Svejzijem i Dženifer Grej („Dirty Dancing“), možda i uz Oskarom ovenčanu pesmu iz tog filma („Time of My Life“).

Hajde da se na trenutak u ovoj travoltizaciji vratimo u februar 2009. godine. Na Pink televiziju i njihov šou-program „Plesom do snova“. Najveće iznenađenje četvrtog serijala „Plesom do snova“ je bilo učešće Aleksandra Vučića, zamenika predsednika SNS. U izjavi za jedne dnevne novine iz tog perioda, Vučić je potvrdio da je spreman za prve časove plesa: „Nemam komplekse da priznam da nešto ne umem, tako da me neće biti sramota da ljudi vide da ne umem da plešem. Verujem da ću posle nekoliko časova u plesnoj školi ipak postići napredak“, rekao je tada Vučić i napomenuo da je u nekim zabavnim emisijama već pokazao da peva „kao ekspres lonac“.

A šta mi hoćemo da kažemo ovim pomalo bizarnim podsećanjem? Da li je Vučić plesao kao što je Tito igrao bilijar? Ne, već samo to da u analizi kulta ličnosti i diktature mora biti neke metodologije, jer ako hoćete da skinete Vučića sa vlasti i „spasite Srbiju“, morate bolje upoznati njegovu metamorfozu, pa malo i učiti iz nje. Tu je „Plesom do snova“ nezaobilazna lekcija. Da ne budete „drvene Marije“, kao Vučić nekada. Najlakše je podsetiti na „Bulevar Ratka Mladića“, na miting odbrane Radovana Karadžića, na Šešelja, ali s tim se reminiscencijama teško vraća na vlast.

Kažem pre neki dan svojim drugarima iz DS da su Nikolić i Vučić više od jedne decenije bili u opoziciji, i da je to sigurno frustrirajuće, ali i tera na promene. Pa setite se Nikolićevih spotova iz vremena poslednje kampanje: Umesto Šešeljevog vojvode, eto ga simpatični porodični čovek koji izgleda kao da reklamira preparate za prostatu. Ali, to je upravo ulivalo sigurnost jer takve preparate reklamiraju ljudi kao Bata Živojinović i Aljoša Vučković. Moji drugari iz DS hoće da se naljute ako im pomenem mogućnost da u opoziciji mogu da budu koliko i Nikolić i Vučić, i da u tom frustrirajućem periodu treba da nađu svoj „Plesom do snova“ i svoje „preparate za prostatu“. I da im ni onda niko ne garantuje povratak na vlast, jer DS nije institucija kao Ustavni sud i Fiskalni savet – da mora da postoji u normalnoj državi.

U DS kao da još tinja nada u brzi povratak na vlast. Samo da smene Đilasa, vrate Borisa, pa da Miki Rakić i Vučić nešto „prepakuju“ i tako to. Možda, ali na taj način se verovatno može samo vratiti Boris Tadić kao ministar spoljnih poslova, recimo. Da li je to zaista vizija DS? Ili, zar je vizija da se Đilas povuče iz politike, a njegovi dogovorno podrže Šutanovca? I čemu tolika apatija? Pa i sa ovakvim rezultatima sa Voždovca, DS maltene formalno bolje stoji u rejtingu nego sa Đinđićem posle senzacionalne kampanje „Pošteno“. Teži, ali politički ozbiljniji put, jeste taj da se recimo da zadatak da na sledećim izborima DS u Čačku ima više glasova nego Dveri. U Vojvodini i Beogradu, i po inerciji ako treba, DS još ima fore i glasačkih resursa. Ali, Srbija? Što kaže Vuk Drašković – u Šumadiju na izvor po vodu! E, to je izazov za ozbiljnu stranku koja hoće na vlast. Prvo, povratite stara uporišta kao što su Niš i Šabac (nađite novog Zorana Živkovića i Dušana Petrovića ako više s njima ne možete, a ni oni s vama), a onda probajte da osvojite neki grad tipa Čačka (nađite novog Vuka Jeremića) da povratite samopouzdanje i simbolički najavite preokret. I koji vam lider za to treba? I za to će vam možda trebati godine. I ljudi, i strategija, i projekti i veština; da igrate kolo kao na vašaru na Pašinoj ravni, a da ste senzualni kao da treba da zaigrate tango na dokovima Buenos Ajresa. Povratak u Srbiju (onu „užu“) za DS bi simbolički značio kao da Vučić pobedi na Vračaru.

Jedna „prečica“ doduše postoji: Da se Vučić olako oprosti da Dačićem. Opijen rejtingom i alavim skandiranjima iz stranke, možda lider SNS i ne vidi najjasnije koliko Dačić kao „sidraš“ amortizuje teške teme, dajući prvom potpredsedniku manevarski prostor. Tada DS može da pruži Dačiću ruku, i da se obe partije vrate projektu „moderne levice“, ali da DS sad, makar taktički, prepusti SPS-u liderstvo na tom političkom polju. A da SNS nađe svoju „liberalnu“ dušu. Tada bi svako bio „svoj na svome“. Regioni, LDP i SPO sa Vučićem, a SPS sa DS. Mada ni tada podela verovatno ne bi bila kompletna jer socijaldemokrata Ljajić bi verovatno ostao sa „liberalima“, a i zgodno bi poslužio za perfidno rasturanje sadašnje Dačićeve koalicije „prepakivanjem“ PUPS-a. Ako već treba da se ide na izbore, bolje da se delimo na „liberale“ i „socijaldemokrate“ nego da pravimo rimejk filma „Tri karte za Holivud“, pa da se delimo ko je za Ruse, a ko za Amerikance. Vreme je da programske razlike između naše dve najveće stranke ne budu kao pitanje: Da li ti se iz grupe ABBA više sviđa plava (Agneta Feltskog) ili crna (Ani-Frid Lingštad)?

Poslednje izjave predsednika Nikolića demantuju čaršijsku priču da su on i Ivica u paktu protiv Vučića. To što Nikolić ne bi podržao Nobelovu nagradu, koju bi pored Dačića dobio i Tači, pre govori o starom srpskom problemu kome su izjave samo povodi. Srbija je mala zemlja za jakog predsednika i premijera, a još manja za jakog predsednika, jakog premijera i najjačeg prvog potpredsednika Vlade. A uz to imamo, ne zaboravite, i prestolonaslednika. U neophodnoj promeni Ustava to bi valjalo srediti. Ako bi Nikolić podržao svođenje svoje funkcije na protokolarnu (da predsednika bira parlament), verovatno bi se proslavio više nego kad je podneo ostavku na mesto predsednika SNS. Paradoksalno, to bi bio njegov najdržavničkiji potez. S druge strane, bilo bi glupo da posle Vučića na tom mestu nestane funkcija prvog potpredsednika. Naravno, usklađena sa realnim odnosom političkih snaga u Vladi. Nju treba institucionalizovati. Koga bi više voleli da vidite na tom mestu: Čedu, Rasima, Čovića ili Vesića? Da ne budem ciničan, ali zar posle Vučića nećemo imati koordinatora svih službi bezbednosti?

Taman kad je Kurir pokazao koliko Siniša Mali (samo da pusti kosu) liči na Džima Morisona, glavna zvezda ispred Skupštine Srbije za Novu godinu bila je Ceca Nacionale. Njoj su se najviše obradovali Slovenci i Hrvati pristigli u Sin City (Grad Greha). Iako Ivan Tasovac nije nadležan, ovo je ipak u njegovom mandatu, a i pokazuje koliko je teško mehanički razdvojiti kulturu i estradu, na čemu inače ministar insistira. Eh, kad se setimo vremena kad su Miloševićevi gradski socijalisti podržavali dovođenje The Prodigy i Boba Geldofa u Beograd.

Za kraj jedno pitanje za RTS. Zašto je tradicionalni bečki koncert 1. januara prenošen na drugom, a ne na prvom kanalu? Je l' bilo nešto bitnije na prvom?