Od citiranja se odavno izlizala istorijska anegdota da je na upozorenje vlastitog izaslanika kod partizana Ficroja Maklina, kako puna podrška Titu i njegovim borcima Jugoslaviju gura u komunizam, Vinston Čerčil odgovorio ciničnim pitanjem : ‘Hoćeš li ti živeti u toj Jugoslaviji posle rata?
Samoironično je, ali nezlonamerno, zazvučao Timoti Les kad mi je pre neko veče nakon celodnevnih odgovaranja na pitanja o sudbini Regiona (Zapadnog Balkana), rekao: ‘Ja ipak neće živeti ovde’. Les je direktor tink tenka Nova Evropa, istraživač na Geopolitičkom forumu Univerziteta u Kembridžu, ima iskustva u britanskoj diplomatiji na Balkanu (Skoplje, Banjaluka), i bio je medijska zvezda na dvodnevnoj međunarodnoj konferenciji ‘EU i Balkan – povratak realpolitike’ koju je ove sedmice u Beogradu organizovao Demostat.
Timoti Les je privukao novinare zbog svoje kontroverznosti koju mu je obezbedio notorni tekst s kraja 2016. objavljen u uglednom američkom časopisu Forin afers. Strasti je uzburkala analiza političke situacije na prostoru zemalja bivše Jugoslavije, u kojoj Les, ne isključuje prekrajanje granica, pa čak i stvaranje velike Srbije, Albanije i Hrvatske, a sve u cilju mira. Vreme je, piše tada Les, za novi, radikalni pristup. Ako je Zapad, kao što tvrdi, zaista veran cilju očuvanja mira na Balkanu, onda je došao trenutak da se pragmatizam stavi pre idealizma i krene ka realizaciji ideje o pravilno uređenim nacionalnim državama.
Tako bi, valjda, bio ostvaren ideal da Srbima Hrvati, i obrano, konačno postanu Bugari, a što je preduslov trajnog pomirenja. Jer danas su srpsko-bugarskim odnosima od Slivnice i Bregalnice bitniji kumstvo Hrista Stoičkova i Miroslava Ilića – ‘vaistinu Stoičkov!’, ili odnosi doajena ‘Krajovske grupe’ Vučića i Bojka Borisova.
Les je sada pojasnio svoje stavove i izneo prognoze. One su pesimistične jer ne vide Srbiju u punopravnom članstvu EU iz prostog razloga što je konsolidacija EU bitnija od njenog proširenja. Preciznije – ‘politika proširenja je mrtva’. Les ima razumevanje za Tačija i Vučića i naglašava da je Region pod kontrolom koalicije moći, ali da Zapad ovde upravlja posledicama konflikta bez kvalitativnog iskoraka. Evropa gubi snagu na Balkanu, dok Amerika gubi interes. Evropu očekuje recesija, a nakon Bregzita sukob Rusije i Britanije biće sve izraženiji. Sve je to povezano i sa gubitkom vere u liberalnu demokratiju. Ali, Les smatra da je pored evolutivnog procesa – da se u Regionu zaokružuju nacionalne države, moguća i prečica – a to je mirovna konferencija.
Bilo je interesantno živeti u beogradskim studentskim domovima devedesetih godina prošlog veka: U nekim od domova postojale su čudne i prećutne kohabitacije upravnika iz Socijalističke partije Srbije i studenata – stanara od kojih je ogromna većina bila za opoziciju, dok su ‘mladi socijalisti’ maltene bili nevidljivi. Bilo je sasvim normalno da odeš pre podne na studentske demonstracije, pa da se vratiš u dom na ručak u menzu, pa da popodne odeš na stranačke demonstracije, pa da se vratiš u dom da večeraš, a posle u miru u sobi da cirkaš i slušaš B92. Studentski dom ‘Karaburma’ (kod ‘Pionira’) bio je poznat i po tome što je u njemu bilo vrlo malo Crnogoraca, ali je zato bilo prilično Bosanaca (Srba iz BiH). Tu studentsku oazu remetile su tokom rata noćne racije: Miloševićeva policija nije tražila studente, pristalice opozicije iz Srbije, ali jeste tražila vojne obveznike iz Republike Srpske, kupila ih u sred noći i slala direktno u rat. Bilo je to noću prilično zlokobno. Mogli ste se naslušati ratnih sudbina u tim studentskim domovima. Sećam se jedne noći neke uplakane cure, studentkinje farmacije, koja mi je u grču rekla da će pasti Mrkonjić Grad, da je onda Banjaluka direktno ugrožena od muslimanske i hrvatske vojske, a u noj su joj majka i maloletni brat. Otac joj je negde na frontu. Ipak, Banjaluka nije bila napadnuta, stigao je ubrzo Dejton.
Ovoga sam se setio zbog priče Timoti Lesa o mogućoj novoj mirovnoj konferenciji za Region, odnosno za srpsko-albanski konflikt, ali i zbog reči Joanisa Armakolasa, profesora iz Soluna i naučnog saradnika na Oksfordu, koji je na Demostatovoj konferenciji skrenuo pažnju da se pred neki veliki diplomatski korak situacija može učiniti katastrofalnom. Grk je u tom kontekstu pomenuo atmosferu pred Prespanski sporazum koji je ponudio rešenje za operetski, ali i mučni, iscrpljujući spor Makedonije i Grčke oko imena bivše jugoslovenske republike. Otuda i nada da su trenutne srpsko-albanske tenzije, od carine do militarizacije, zaoštravanje kako bi se bolni kompromis prihvatio kao olakšanje.
Komesar EU Johanes Han, neuspešno je probao posetama Beogradu i Prištini da spusti tenzije, ali Han nije uspeo prethodno da reši ni interne krizne situacije u Makedoniji i Albaniji sve dok nije došao onaj tip koji kao da je izašao iz nekog Tarantinovog filma – da, američki diplomata Brajan Hojt Ji. Priština šalje poruku da je interesuje EU samo u onoj meri u kojoj radi u korist nezavisnosti Kosova. Vizni režim pokazuje koliko je EU iskreno stalo do evropske budućnosti Kosova. Carinsko ponašanje Prištine je i poraz Berlinskog procesa Angele Merkel. Apsurdno je da EU pokazuje snagu, pa i rigidnost kad je u pitanju razlaz sa Londonom, dok je istovremeno Priština ignoriše, a Haradinaj čak pravi aluzije kako i Tramp ima restriktivnu politiku kad je Meksiko u pitanju.
Srbiju razara opasna konspirološka svest: Da ne pominjemo kakvih sve objašnjenja možete čuti zašto je Borku Stefanoviću štanglom razbijena glava, kao što i za Kosovo mnogi u Srbiji misle da je sve samo deo dogovora. Navodno, i pravoslavni voz za Mitrovicu, maltretiranje Marka Đurića, Tačijevo šepurenje na Gazivodama, kao i carinski inat Prištine i upadi na Sever, sve je to dogovoreno, sve je to igra. A šta ako nije igra? Šta ako nije dogovorni konflikt? Šta ako je i dogovoreno, a izmakne kontroli? Pa šta su se sve bili dogovarali Tuđman i Milošević, a kakvi su bili epilozi?
Mnogo je apsurda u političkoj igri: Grčka nije priznala Kosovo, ali intezivno sarađuje s njim. Čak pomaže Kosovu da razvije institucionalni okvir, kako primećuje pomenuti Joanis Armakolas, dok Poljska koja je, na primer, priznala Kosovo nema razvijenu saradnju s njim. Ima li Srbija snage za ‘grčki model’? Opet, Španija se ponaša ili pretvara da Kosovo ne postoji. Ponašanje Slovačke koja takođe nije priznala Kosovo je bliže Grčkoj nego Poljskoj. Pozicije su često ambivalentne, ali i upozoravajuće za aktere mogućeg ‘velikog dila’: Bude li ga, ko Srbiji garantuje članstvo u EU, čak i teritorijalni integritet mimo Kosova. S druge strane, bude li ‘velikog dila’, ko Kosovu garantuje da će ga priznati Španija, Rusija ili Kina? A, opet treba mnogo investirati energije i lično rizikovati da bi se srpska i albanska javnost ubedile i privolele na sporazum koji bi neminovno ‘oskrnavio’ neke bazične nacionalne narative.
Da podsetimo kako je zagolicao duhove prošle godine američki stručnjak za bezbednost DŽon Šindler: U njujorškom Observeru, a tada se naglašavalo da je njegov vlasnik DŽared Kušner, zet i viši savetnik predsednika Trampa, Šindler poziva Zapad da se na prostoru bivše Jugoslavije mane insistiranja na očuvanju unutrašnjih granica propalog komunističkog režima. Zapad, prema Kušneru, treba da prihvati svoje greške u jugoistočnoj Evropi i ispravi ih, pre nego što to učini Kremlj. Za Bosnu Šindler čak kaže da je ‘oronula pseudodržava’. Ali, u tome i jeste paradoks EU prema Regionu: S jedne strane se ističe koliko je stanje urgentno, dok se s druge destimuliše politika proširenja. Samiti Berlinskog procesa u Londonu i onaj EU i Zapadnog Balkana u Sofiji su to potvrdili.
Sećate li se septembra 2015: Batrovci su zatvoreni za kamione iz Srbije koja uvodi kontramere. Ambasador Hrvatske odbija protestnu notu Srbije kao uvredljivu. Hrvatski premijer Zoran Milanović smatra da Srbija u dogovoru s Mađarima šalje migrante u Hrvatsku. Čak i HDZ smatra da se Milanović ponaša kao ‘Pobješnjeli Maks’. Ili, avgust 2017: Opet hrvatsko-srpski carinski rat. Problem su takse za nadzor voća i povrća. Hrvatska se povlači i vraća na snagu stari pravilnik. Ako su onda EU i Nemačka imali moćan arbitraran uticaj, gde se on sad bio izgubio prema Prištini? Ili je Kosovo ipak američka ekskluziva.
Uprkos nikad boljoj saradnji s Mađarskom, kako sugeriše Vučić, i uprkos Orbanovim metaforama o trnu u noktu u Zagrebu, o gorčini u ustima, o relacijama Ina – MOL, treba da načuljene srpske uši čuju Orbanove reči o osam stotina godina zajedničke istorije (sa Hrvatima).
Region okružuju krhke i problematične zemlje EU: Zato bi konsolidacija EU valjda morala da uključi i Region. Zvuči li vam to utešno?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
