Pohovani vrganj

Ovaj mi je recept, specijalno za čitaoce Danasa, izdiktirao kuvar sa titulom “viteza” Milijan Stojanić, avgusta 2002. godine u njegovom rodnom selu Ražana pored Kosjerića. U Rio de Ražani (kako je od milja zovu) tada je tema bila Milijanov kulinarski hepening. Isto veče u Beogradu Partizan je igrao (bezuspešno) protiv Bajerna, na čijem golu je bio Oliver Kan. Tih dana Zoran Đinđić je dao intervju splitskom “Feral tribjunu”, a glavna metafora premijera bila je ta da je za njega Srbija polupuna, a za Koštunicu poluprazna čaša. To su bili ti dani. I iskren da budem teško sam tada mogao da pretpostavim da će tadašnji šešeljevac Aleksandar Vučić na neki volšeban način povezati kuvara Milijana (danas naprednjačkog vođu Kosjerića) i premijera Đinđića. U smislu gutanja krupnih žaba. Jer Milijan ih, koliko znam, niti kuva niti pohuje.

Šalu na stranu. Nije da ovaj kuvar nema ugled u svojoj izbornoj bazi, ali je činjenica da bi bez sadašnje Vučićeve popularnosti teško postigao tako ubedljivu pobedu na lokalnim izborima u Kosjeriću. Te “delegirane” popularnosti smo se nagledali od Miloševića, preko Koštunice do Tadića. Zavapilo se – pravi li to narod novi kult ličnosti? Ide se i dalje – da li je Vučić novi “srpski Putin” (u procesu putinizacije vlasti), da li voluntarizam i populizam izjedaju Vebera (racionalizam) u naprednjačkom lideru? Dokle može da raste njegov rejting? U percepciji građana Vučić se kreće u širokom dijapazonu od “gutača velikih žaba” (aluzije na Đinđića) do “perspektivnog diktatora” (aluzije na Putina). Društvene kontekste i strukture, pa i realne lične crte političara, retko ko uzima u razmatranje. Na primer, da Vučić ipak vlada i dalje u trijumviratu; da ima realne poluge da diskretno ili manje diskretno uceni Dačića i da pacifikuje Dinkića, ali to ne znači da tek tako trenutno može bez njih. Tek je smešno svesti Nikolića na nivo Medvedeva, da bi se putinizirao Vučić. Ko ima senzibilitet, možda i oseća naprednjačku tenziju na nivou “Tominih ljudi” i “Alekovih ljudi”, ali bi bilo nerealno očekivati da Dačićevi i Vučićevi “implementacioni procesi” napreduju da se Nikolić drži najnovije kosovske deklaracije ko pijan plota.

Evo jednog ogleda kako popularan lider može da krene putem bez povratka; da izađe iz pozitivne popularnosti te da se zaglibi u kakav-takav zavodljiv “kult ličnosti”. Da nasedne na zamke infantilnog naroda, stranačkih i ostalih poltrona, a posebno na zamke ostataka zaklane radničke klase.

Dakle, putari prete blokadom cele Srbije. Njih više od 1.000 blokiralo je u sredu saobraćaj u Nemanjinoj ulici ispred zgrade Vlade jer im država nije isplatila dugovanja od 9,7 milijardi dinara. Pazite sad, putari su insistirali da ih primi premijer Dačić i prvi potpredsednik Vučić. Kako oni u vreme protesta nisu bili u Vladi, putarima je ponuđeno da se sastanu sa ministrom saobraćaja Mrkonjićem i generalnim sekretarom Vlade Veljkom Odalovićem. Iako su taj predlog u prvi mah odbili, kasnije su u razgovoru sa Odalovićem dogovorili da se ponovo u Vladi sretnu 11. juna, a da sindikati putarskih firmi do tada pripreme tačne spiskove potraživanja uz obrazloženje. Ako ni tada ne dođe do isplate, nastaviće proteste, obećavaju. Zahtevi su im da država hitno isplati svoja dugovanja.

Normalno je da putari traže da ih primi premijer i resorni ministar. Ali, zašto traže da ih primi ministar odbrane, koordinator službi bezbednosti i metafora borbe protiv korupcije. Da štrajkuje namenska industrija, to bi bilo logično. Po istoj logici, i prosvetari će tražiti prijem kod Vučića. Mislite li da će se zadovoljiti Obradovićem? Mislite li da bi malinarima bio dovoljan Rasim Ljajić? Ne, svi će oni kod Vučića. Zato što je metafora. Zato što instinktom osećaju da je kod njega moć. I sasvim sam siguran, da ma koliko bilo teško nekom granskom sindikatu ili nekom preduzeću pojedinačno, kad bi ih primio Vučić, saslušao, a potom rekao, samo drugim rečima (da ne ispadne glup), “a sad svi na svoje radne zadatke”, pobrao bi ovacije, i svi bi se srećni razišli. Kao nekad radnici iz Rakovice. I to bi bio put bez povratka. Samo radnici namenske industrije imaju ekskluzivno pravo da se žale prvom potpredsedniku. Mada toj industriji izgleda i ne ide tako loše. Problem je i taj što je danas u Srbiji sve manje “radnih zadataka”. Jer je sve manje privrede. S tom razlikom da verujemo da radnička klasa, ako već nema svoju svest, više nema ni motiva da se poda nacionalizmu. Ili da je s njim zamajavaju. U Slobino rano vreme upravo su radnici od “klase po sebi” postali nacionalistička mitingaška rulja. I to je bila dobrovoljna konverzija od koje još nema potpunog oporavka.

Ako izbegne da upadne u tu zamku i postane i “sindikalni lider”, to ne znači da Vučić ne treba da koristi neke druge Miloševićeve fore i fazone. Doduše preformulisano, prilagođeno vremenu, ne bukvalno kao preuzimanje Đinđićevih metafora o žabama. Na primer, Vučić bi što se koalicije i partije tiče mogao od Slobe da preuzme teorijsko-praktični metod čuvene “diferencijacije”. Pošto je očigledno da naprednjaci okončavaju proces “homogenizacije”. Čak ni Šešelj nije neupotrebljiv. Sećam se kad sam ja bio student, pa smo imali neke zahteve, a Šešelj je rekao da treba da napravimo studentsku partiju, da izađemo na izbore, pa će nas shodno broju osvojenih mandata i uvažiti. Malo karikiramo, ali upravo je to ona nijansirana linija javnog uticaja (ugleda) i političkog legitimiteta. Tačnije, odnosa Crkve ili nevladinog sektora prema izvršnoj vlasti. Svako može da se sasluša, ali niko ko nije bio na izborima ne može da odlučuje o državnoj politici. Na tom polju Dačić i Vučić se ipak solidno drže. S tim da Vučić još nema “svoje izbore”. A tu želju bi, paradoksalno, da mu ispuni i opozicija. Ili možda bolje reći – klupa sa rezervnim koalicionim partnerima.