Potraga za Šumadincem

U Crnoj Gori je sve jasnija podela na Crnogorce i Srbe, ali u samoj Srbiji što se tiče ‘uzurpatora’ koji su se ‘odomaćili’ još nije najjasnija podela na ‘Milogorce’ i braću Srbe iz Crne Gore.

Ili da preciziramo: Kako bi metaforu ‘terazijski Crnogorci’ sad raščlanili najpreciznije na ‘Milogorce’ i ‘braću Srbe iz Crne Gore’ (‘Srboruse’, kako ih jedan ‘Milogorac’ zove )?

Koliko ste samo puta od onih koji se kunu u vaskoliko srpstvo – ‘integralni narod’ – čuli da Srbe sa Kosova zovu ‘Kosovari’, iako je to odrednica za kosovske Albance.

Više sam puta i od Srba kojima iznad volana visi krst, a pored brzinometra ikona sveca odlepljena sa prve strane tabloida koji ju je poklonio za crveno slovo, čuo da nama Srbima neće krenuti napred sve dok ‘Crnac na Slaviji ne bude regulisao saobraćaj’.

Taj ‘Crnac’ je metafora za imaginarnu stranu silu koja će preseći domicilni javašluk – ‘posledica turskih vremena’.

Iako ni Tramp još nije uspeo da sanira ovdašnji antiamerikanizam (kao čvorno mesto novog identiteta), već samo da ga ublaži, taj ‘Crnac’ je možda ipak Amerikanac, ili u širem smislu Zapadnjak, nikako Crnac iz neke od zemalja koje su zbog Dačićevog lobiranja povukle priznanje Kosova.

Uprkos spoljnim manifestacijama antizapadnjaštva i ritualne rusofilije, mimikrijski srpski čovek ipak zna da mu više godi red (standardi) koje će uvesti Zapad, iako i Rusi i Kinezi imaju svoje modele reda i discipline. Ali ti modeli nisu za Slaviju – taj naš sudbinski kružni tok. Metaforu naše konfuzije.

‘Crnac na Slaviji’ (u suštini saobraćajni policajac), samo naizgled sluti na perverznu svest da nama nema spasa bez nadzora – neke vrste dobrovoljnog protektorata. Ne, u moru hipokrizije, to je dašak potrebi da se bude deo uređenog sveta.

Ipak onog demokratskijeg.

U obilju kritika na račun Tadića 2012. bila je učestala i jedna tipično kafansko-srbijanska (danas bi bila dačićevsko-lončarevska) koja se, nalik ‘Crncu sa Slavije’ s vremena na vreme javlja kao argument – da nam je dosta ‘Crnogoraca’ da nas vode.

I da nam konačno treba ‘Šumadinac’.

Jer, ako je srce na Kosovu, u Šumadiji je endemska pamet, kao u onom čuvenom govoru Vuka Draškovića – u Šumadiju, na izvor, po vodu!

Kao što je marketinški izmišljen deo Kremanskog proročanstva da bi se dokazalo da će nas voditi čovek čije je prezime po selu odakle potiče: Koštunica-Koštunići, da bi se kurtalisali ‘Crnogorca’ Miloševića, tako znam čak i pasivizirane pristalice DS iz 2012, kamoli lajt naprednjake, koji su govorili – ma nek je i bio u radikalima, važno je da je ‘Šumadinac’, da bi se kurtalisali ‘Crnogorca’ Borisa Tadića.

Politički psihoanalitičari bi lako zaključili da u potrazi za ‘Šumadincem’ mi potiskujemo nostalgiju za ‘Zagorcem’.

Ako smo bar sigurni da nam više ne trebaju ‘Milogorci’, zašto se onda čuje, ne samo od Velimira Ilića, da imamo dva ministra iz Tuzle, kad je reč o Srbima iz Tuzle – upravo o onome što su govorili Dodik i Vučić u Drvaru – da smo mi jedan narod.

Još se ‘dva ministra iz Tuzle’ gotovo stavljaju u rang sa ‘dva predstavnika Hrvatske’ u Vladi Srbije.

Iz opozicije se čuje da nam ne treba ‘Bosanac iz Bugojna’ i da nam treba, pogodite šta?

Naravno – ‘Šumadinac’. I da foto robot ‘novog lica’ – novog Koštunice – opozicije mora biti ‘Šumadinac’.

Uz Šumadinca idu u paketu i ‘ministri s Morave’, kojih bar mora biti više od onih iz Tuzle i Hrvatske. Kamoli iz Crne Gore.

Iako je opšte mesto kafanskih i internet debata da su Vesna Pešić i ‘beli listići’ presudili Borisu Tadiću 2012, mnogo je bliže istini da su tas na vagi bili ‘Šumadinci’ Vojislav Koštunica i Velimir Ilić.

‘Šumadinci’ pišemo sa znacima navoda jer se ovde radi o političkoj kategoriji, a ne samo o zavičajnosti.

Mitologija ‘Šumadinca’ nas neumitno vodi u Sretenje.

To je dobro pogođen praznik: I oslobodilačke tradicije – Prvi srpski ustanak 1804. i Sretenjski ustav 1835.

Ali, Srbiji i dalje očajnički fali minimalni, ali bazični društveni konsenzus, oko suštinskih pitanja i interpretacije novije istorije.

Ta rašomonijada videla se, možda najbolje, i na Sretenje 2004. kad smo slavili 200 godina od Prvog ustanka: U vreme tog jubileja o nedosanjanoj modernoj Srbiji slušao sam kako zbore Latinka Perović i Branka Prpa, ali sam čuo i vladiku Atanasija kako se pita zašto se poltroniše belosvetskim protuvama, dok je pesnik Rajko Petrov Nogo u Orašcu besedio o svetskim dahijama i domicilnim poturicama.

I onda su se neke ‘dve Srbije’ čudno srele na jednom mestu.

Znamo da sociolog Nebojša Popov i istoričar Radoš LJušić nisu bili ko meso i nokat.

Ali, tih dana i jedan i drugi su kao svetao primer citirali govor koji je član Praviteljstvujušćeg sovjeta Boža Grujović spremio za 15. avgust 1805, ali ga nije mogao izgovoriti jer je Karađorđe to zabranio: ‘…Svoboda obogaćuje, gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona.’

Jaki su sretenjski kontrasti: Princ Aleksandar se 2011. u Marićevića jaruzi založio za povratak Srbije u porodicu evropskih kraljevina, dok su ultradesničari klicali Ratku Mladiću i u blatu gazili zastave EU, praveći i od Karađorđa šešeljevca.

Kao što se neki trude da objasne da je Gavrilo Princip iz Republike Srpske.

Mislite da bi danas bilo drugačije što se tiče ultra desnice okuražene cenzusom od tri odsto i onih koji su za EU, a nisu u Vučićevom ‘keč olu’.

Nadneseni nad Demokratskom strankom sa brigom za stanje demokratije u njoj, možda bi sad naprednjaci pristali da se na Sretenje u ime države – simbolički kao ‘patrijarh demokratije’ obrati i Dragoljub Mićunović, kao što je to jednom uradio u Orašcu dok je bio na vlasti.

Naprednjačka fascinacija Mićunovićevom borbom za demokratiju donekle je zasenjena u poslednje vreme divljenjem koju među naprednjacima uživa Gordana Čomić – čije ime je postalo sinonim za hrabrost.

U sretenjskim simbolikama treba izdvojiti da je 2012. posthumno odlikovan zlatnom medaljom ‘Miloš Obilić’ Srđan Aleksić iz Trebinja koji je 1993. ustao u zaštitu komšije Bošnjaka i stradao.

Ovo odlikovanje normalizuje Sretenje kao praznik i kod građana nesrpske nacionalnosti.

Paralele sa 29. novembrom su neizbežne.

I zbog neradnih dana i njihovog famoznog ‘spajanja’ naravno.

Banalna objašnjenja kažu da se taj dan primio jer se skopčao sa svinjokoljom. Ali, taj dan se primio i kod Jugoslovena islamske veroispovesti koji sigurno nisu klali svinje.

Šou kad je Vučić polagao predsedničku zakletvu nad Miroslavljevim jevanđeljem imao je neki pseudomonarhistički utisak.

Napuštajući improvizovani kancelarski sistem koji je nametnuo, Vučić je u prvom govoru kao predsednik, najavio i veliko otvaranje ustavnog pitanja (koje bi valjda konačno i optimalizovalo predsedničku funkciju i prekinulo šetanje moći), a ukoliko se to zaista povezuje sa evropskim integracijama onda je, valjda, erdoganizacija predsedničke funkcije apsurdna.

Hoće li sretenjska simbolika biti iskorišćena za nešto više od priči o cenzusu od tri odsto.

Te 2004. pred to jubilarno Sretenje poklopili su se bili Sveti Valentin i petak trinaesti.

U modi je bila ‘modernizacija’.

Mada Srbi tada nisu digli ustanak da bi bili moderni, već da bi bili slobodni.

A, da bi bili slobodni, morali su biti moderni.

I o tome valjda uvek treba voditi računa.

Obavezno pred svako nadolazaće Sretenje naglasim da je šteta što nikad posle te 2004. u Orašcu, kad je v. d. predsednika Srbije bio Dragan Maršićanin, nije odigrana ambijentalna ‘Skela’ Gorana Petrovića (tekst) i Kokana Mladenovića (režija).

Skeledžija može biti i onaj Predraga Živkovića Tozovca iz pesme ‘Skeledžija na Moravi’.

A znate već kako vrana tretira skeledžiju.

Da li ste u ovom prolećnom februaru zaboravili kakav je bio onaj 2012. sa metar snega i u Beogradu (Đilas je plaćao kao gradonačelnik ko se dohvati lopate), a Crna Gora je pozvala NATO da joj pomogne u čišćenju snega, a sad beogradski tabloidi pišu da Milo poziva NATO u rat protiv Srba.

Kad se samo setimo da su 2012. poraz Tadića sadašnji ‘Milogorci’ doživeli kao olakšanje.

Pa vi vidite.