Pre i posle The Rolling Stones

Sećate li se kako smo nekad govorili da kad dođu Rolingstonsi – to više nije ista zemlja. U slučaju Kube verovatno. U slučaju Srbije ne baš toliko. Ali, dovoljno da se setimo i lepih dosovskih dana koji mnogima već liče na 'stara dobra vremena', uprkos svim problemima. Beograd je doživeo građevinski bum, na letovanja u inostranstvo (ne računamo Crnu Goru) išla je i niža srednja klasa, uveden je PDV… DOS je stvorio novo potrošačko društvo, čak i jednu 'novu klasu', nažalost bez pokrića u sistemskim reformama, i ne razumejući aksiom tranzicije bivšeg češkog predsednika Vaclava Klausa da proces privatizacije mora biti praćen razvojem infrastrukture.

Naravno, bilo je mnogo pljački, neodlučnosti ali i ozbiljnih reakcionarnih pretnji. U romantizmu nakon Petog oktobra, da ništa neće više biti isto, na primer niko nije obraćao pažnju da je isti čovek organizovao na Ušću i koncert Rolingstonsa i Cece. U istom dosovskom vremenu. I da pravila šoubiznisa nisu uvek podudarna romantizmu nedosanjanog famoznog 'šestog oktobra'.

Marksistički rečeno, Peti oktobar je bio revolucija u smislu nadoknade propuštenog razvoja. I u tom kontekstu Rolingstonsi imaju sličnu funkciju gde god se pojave prvi put.

Gledao sam The Rolling Stones na Forty Licks turneji jula 2003. u Pragu. Na 'Letna parku' (neka vrsta praške Hajdučke česme), najavio ih je bivši predsednik Češke, književnik Vaclav Havel. Pred 80 hiljada fanova najveće svetske rok atrakcije, Havel je govorio o slobodi koja je izvojevana i uz pomoć duha Rolingstonsa koji su bili prvi veliki bend koji je nakon pada gvozdene zavese stigao u Prag. Čak je i mađarska Multimedia, kao promoter, koncert organizovala davne 1990. iz Havelovih prostorija.

U stalnoj smo trci bili da se prožive (kompenzuju) drugačije 'devedesete' koje su na Zapadu bile zlatne godine, a kod nas paklene. Taj nagon kompenzacije se u jednom trenutku suočio sa SEKOM – globalnom krizom, i sve je opet postalo mnogo teže. Lustracija nije mogla da se izvede zbog logike režima koji je bio koruptivan i prema opozicionom mejnstrimu kome kolaboracija u pojedinim fazama nije bila strana. Elementi državnog terorizma i učešće državnih (para)struktura u ratnim zločinima nisu dovoljni da se Milošević i njegov režim proglase 'totalitarnim' ali je upravo krvavo glumatanje Pruske na Balkanu, geopolitički autizam, bagatelisanje srpskih oslobodilačkih tradicija i pljačka sopstvenog naroda, dovoljno da pokušaj revizije učine antidržavnim i antinacionalnim činom.

Interesi srpskog nacionalizma ne poklapaju se sa interesima srpskog naroda. Obično su u dubokoj protivurečnosti. S te tačke, reče mi jedan cinik juče, i haška presuda Šešelju može biti jedina antisrpska presuda u Tribunalu. Opčinjenost 'putinizmom'i očajnička rusifikacija srpskog nacionalizma – čak do stvaranja neke nove 'Srpskoruske' nacije novi je rizičan korak. Da se Milošević prikaže kao geopolitička avangarda. Da njegov socijalističko-birokratski supstrat (čak i njegov ubedljivo najveći potez – masovni otkup državnih stanova), skoro skroz iščili pred njegovom ulogom 'svetske avangarde'. Do mere da je Milošević u Hagu umro maltene kao radikal. Baasistička sličnost njegove SPS i Šešeljevih radikala naročito je vidljiva bila u kontekstu 'vlade patriotskog jedinstva' koja je morala da odbije Rambuje, i uđe u otadžbinski rat koji se danas od reakcionarnih krugova tabuzira kao hrvatski 'domovinski', s tom razlikom da umesto pobede (koja je bila nemoguća) ima suštinu mitske žrtve-novog čvornog mesta nadahnuća u večnom otporu Zapadu.

Mnogo sličnosti imaju Republika Srpska i Republika Hrvatska. Pre svega, zbog dva doktora: Glupo je ignorisati uloge Karadžića i Tuđmana u njihovom stvaranju. Možda bi Tuđman da je poživeo završio u Hagu, ali nije. Karadžić je dobio tamo četrdeset godina. Otuda novi zagrebački aerodrom 'Franjo Tuđman' umesto starog naziva 'Pleso' ima funkcionalniju ulogu za Hrvatsku nego studentski dom 'Radovan Karadžić' na Palama za Republiku Srpsku.

Kao što bi i Srbija bila jasnija zemlja da se beogradski aerodrom zove 'Dr Zoran Đinđić'. Tesla je vešto ubačen, da bi se to sprečilo. I čak onaj njegov spomenik ispred aerodroma više liči na Radomana Božovića s brkovima nego na Teslu. Aerodromi se često zovu po državnicima: Kenedi, De Gol, Ataturk… Uprkos naporima naš revizionizam teško da bi dobacio da se surčinski aerodom zove 'Slobodan Milošević'. Da se Vulin pita, možda bi se beogradski aerodom zvao po Apisu.

No dobro, sve bi bilo drugačije – Sloba bi bio balkanski Asad samo da je tada bilo Putina. Taj nihilizam podrazumeva i čežnju za kopnenom NATO intervencijom gde bi se asadovski borili.

Naša tranzicija bila je odocnela i blokirana. 'Antibirokratska revolucija' bila je negativna anticipacija promena. Pad Berlinskog zida je referentna tačka promena na evropskom Istoku. Nama su referentna tačka devedesete. Na Istoku su se posle 'liberala' na vlast vraćali reformisani komunisti. Nama nije imao ko da se vrati sem reformisanih radikala i socijalista. U Vučićevoj administraciji danas imamo kadrove i Mirka Marjanovića i Mlađana Dinkića. Maltene u samom premijerskom kabinetu – od šefovanja kabinetom do uticajnog kadriranja.

Metodologijom devedesetih, ili stalnim podsećanjem šta je u radikalskoj fazi Vučić govorio, ne može se objasniti srpska stvarnost pred aprilske izbore. Zaoštravanje odnosa u Regionu može biti kratkoročno isplativo u rejtingu političara, ali dugoročno to koketiranje sa nacionalizmom i revanšizmom ih diskredituje kao reformatore.

Znate već moderni srpsko-hrvatski mit o tome da je najbolje kad su i tamo i ovamo na vlasti desne partije jer one se tobože najbolje razumeju i brzo dogovore. Dalo se čuti u kuloarima vrha srpske politike kako ne treba da plaši retorika i potezi HDZ, jer to je sve, jel'te, u funkciji izbora. Kad se HDZ učvrsti – oni će se najbolje dogovoriti s Vučićem , kao i on s njima. HDZ se već učvrstio, ali još nema detanta. Koliko je samo od ove hrvatske Vlade daleko priželjkivani sanaderovski odnos prema Srbima. U Hrvatskoj mi kažu da je razlika u tome što je Sanader smatrao da je 'Oluja' završena i da preostali, 'bezopasni' Srbi treba da budu tu za pokazivanje standarda Evropi, dok danas ne malo u njih u hrvatskoj desnici misli da je 'Oluja' permanentna stvar. Bar mentalna.

Ako vlast HDZ-a i Mosta smatra da treba uslovljavati Srbiju na evropskom putu ciničnim podsećanjem na standarde, bizarni prkos se javlja kod protivnika EU integracija u Srbiji. Oni bi se usprotivili Hrvatima. Ko su oni, bre, da nas ucenjuju? Ali, ako srpska proruska desnica ne može sama da blokira Vučićevo vešto manevrisanje ka Evropi, pa ko će taj posao bolje obaviti od revnosne hrvatske vlasti. Takođe, naši desničari s kojima sam pričao ne mogu olako da ignorišu hrvatsku, mađarsku ili poljsku poziciju. Po principu – kad si u Evropi možeš da radiš mnogo 'komotnije' na 'identitetskim' stvarima.

Tek je muka sa srpsko-bošnjačkim odnosima. Učinilo se da su Vučić i Bakir Izetbegović nakon napada na srpskog premijera u Srebrenici, nakon partije šaha na Kalemegdanu, nakom razumevanja u studiju N1 TV u Sarajevu, izvukli odnose dva naroda na razumevajuću čistinu koja nudi šansu za realno pomirenje. Ne mogu da garantujem za Bakira, ali sam uveren da je Vučić krajnje iskreno mislio Bošnjacima. Sigurno iskrenije nego o Hrvatima. Nakon haške presude Radovanu Karadžiću, bilans Vučićevih i Izetbegovićevih napora počinje da liči na bilans napora Borisa Tadića i Ive Josipovića. S tim da Boris i Ivo nisu za svog mandata pokvarili ono što su za vreme istog tog mandata izgradili u razumevanju dva naroda, već se njihovo delo raspršilo čim su oni otišli s vlasti. I ne treba ih za to kriviti. Dali su što su mogli. Sad je tragičnije jer se srpsko-bošnjačko razumevanje raspršuje ni godinu dana od, činilo se suštinskih pomaka dva nacionalna lidera.

Haške presude doživljavaju se kao fudbalske utakmice. I onim Srbima koji preziru Hag bar je na kraju usana milo zbog Šešeljeva 'tri boda u gostima'.

Kao što se na vreme dalo čuti od ozbiljnih ljudi – težište balkanskog 'zamrznutog konflikta' se pomera s Kosova na Bosnu i Hercegovinu. Vučić i njegovi glasnogovornici mogu da kukaju na haške presude i na to da njihova drastična nacionalna asimetrija ne doprinose miru, kao što i oslobađajuća Šešelju šteti Vučiću unoseći po njega negativnu dinamiku u izborni proces.

Ali Vučić može da bude i zadovoljan da mu je Boris Tadić bar skinuo s grbače Karadžića i Mladića. Teško mu jeste, generalno, ali bar njih nije morao da hapsi.