Prelazni period

Daleko od toga da su to bili baš mnogo teški dani za Zvezdu. Jednostavno, bio je to kratak prelazni period između dva trenera – Stankovića i Zeca, period smene generacija, ali to su i sezone kad je Partizan bio suveren – s generacijom Mancea, Varge, Đelmaša, Rojevića…

U politici su prelazni periodi složeniji. Lider Narodne stranke Vuk Jeremić upravo ovih dana projektuje jedan: Zbog razlika u političkim pogledima buduća republička vlast te njihove koalicije (valjda se i dalje misli na osovinu Đilas – Jeremić – Janković) biće, kao kaže Jeremić, oročena na godinu dana posle izbora. Njen zadatak bio bi navodno povratak normalnosti, oslobađanje institucija i medijskog prostora, a usledili bi fer i pošteni izbori za ustavotvornu skupštinu.

Danas se zaboravlja da je Tomislav Nikolić tek kao svež naprednjak tamo davno za sezonu 2009. bio projektovao jedan ‘prelazni period’, i to kao moguće rešenje predložio upravo neku vrstu trijumvirata koji bi vodio Srbiju i u kome bi, tada logično, bili Tadić, Nikolić i Koštunica. U stranačkoj konfiguraciji to bi se, razrađivao je tada Nikolić, preslikalo na koncentracionu vladu, koja bi vodila državu do sledećih parlamentarnih izbora. Prema tom Nikolićevom predlogu, u takvoj vladi ne bi bilo mesta za Dinkića (kako to danas sve zvuči smešno). Pošto naprednjaci nisu zlopamtila, kako je tada zborio njihov lider, u takvoj vladi bi bilo mesta za Dačića i SPS (kako to danas zvuči vizionarski i nimalo smešno).

Koji li bi ‘prelazni period’ – da se Nikolićev ostvario, a da se Jeremićev tek ostvari – bio uspešniji?

Istorija je puna trijumviratskih primera: Bitnih kao onaj jakobinski sa Robespjerom ili ona dva čuvena iz starog Rima; prvi sa Cezarom, Pompejem i Krasom, i drugi sa Antonijem, Lepidom i Oktavijanom. Istorija je i više puta pokazala da nema baš toliko srećnog trijumvirata, i da tu na kraju neko ambiciozniji i veštiji mora da preuzme inicijativu; sa većim ili manjim posledicama za ostala dva saputnika. Čak i ako namere nisu perfidne, racionalizacija tehnologije vladanja, samopoimanje sebe kao lidera, interesi birokratije, pretorijanaca, konvertita, oligarha, spontanost i strukturalni odnosi u onome čime se vlada, po svojoj logici nameću nečije liderstvo. Možda smo tada bili mnogo mali pa se baš ne sećamo najbolje, ali nam se čini da je u onom Zvezdinom trijumviratu glavni ipak bio Ostojić. Šeki se, doduše, najviše šetao do aut-linije, Đora je imao svoje ambicije, sva trojica su uglavnom sedela na klupi zajedno. I sve je to pomalo bilo simpatično. Niti bi se Zvezda kasnije oporavila da nisu stigla pojačanja tipa Mrkele i Elznera.

Ali, dobro, ako fudbal ne pamti velike trenerske trijumvirate, politika ih pamti dovoljno. I to vrlo filigranski projektovanih. Čak je i Sovjetskim Savezom, dakle u režimu lične vlasti, u jednom periodu vladao neobičan trijumvirat – Brežnjev, Kosigin, Suslov, da bi se vremenom Brežnjev ipak izdigao iznad formalnog vođstva prvog sekretara. Relativno dugo je opstajao i ‘mladi i lepi’ crnogorski trijumvirat Momir, Milo i Sveto. Epiloge znamo.

Kad je Nikolić 2009. predložio trijumvirat sa Tadićem i Koštunicom (hitro odbačen od potencijalnih partnera), znao je da bi sam čin njegovog pravljenja značio da je lider naprednjaka već postao prvi među jednakima, uprkos tome što bi Tadić i dalje bio predsednik države. Kao što bi i Đilas, formalno makar samo kao ‘menadžer’ bio glavni u odnosu na Jankovića i Jeremića kad bi oni pristali na organizaciono unapređenje tehničkog saveza za beogradske izbore, pa makar im ostale sve navodne osobenosti.

Đilas –  Janković – Jeremić nisu na vlasti ali po stanju stvari jesu nekakav opozicioni trijumvirat i logika važi i za njih – da je prirodna težnja da se neko izdvoji kao lider. Janković i Jeremić su pristali, nemajući bolje rešenje, oročeno da to bude Đilas u vreme izbora ali limitiran do nivo mogućeg gradonačelnika. A oni bi se posle bavili visokom politikom. Sad od toga nema ništa i svi hoće da se bave visokom politikom. Đilas kao ‘menadžer’ znači samo jedno – Đilas kao vođa opozicije. Jeremić se od toga brani navodnom konstruktivnošću zarad veće ideje, a Janković tobožnjim misticizmom zarad osobenosti.

Što bi rekao klasik sociologije Emil Dirkem, u sadašnjem opozicionom trijumviratu postoji mehaničko, ali ne još i organsko jedinstvo. Apsurdno je da ono što bi značilo organsko jedinstvo – famozne vrednosti – u opozicionom polju postaje mučna poštapalica. Pa zar te vrednosti već nisu apsolvirane.

Ali, pragmatični političari očas posla mogu da prevaziđu sujete, a da sitne pakosti ostave u arsenalu makar zbog međusobne kontrole i ravnoteže strahova i nada. Do tog ‘prelaznog perioda’ kada samo naivan čovek može verovati u fer utakmicu.

‘Najširi savezi’ mogu ponekad da naprave atmosferu i dignu opozicioni adrenalin, ali oni ne rešavaju problem partikularizma. Krajnje je vreme da se pitanje opozicije postavi kao partijsko. Bez histerije ili nihilizma, a u šta uglavnom skliznu teme ujedinjena opozicije. U praksi to znači – jedan li više ‘kongresa ujedinjenja’. U veće partije bi mogle da se utope i neke nevladine organizacije i udruženja građana slično kako je to nekada Socijalistički savez radnog naroda sebe utopio u SPS. Rezultati beogradskih izbora pokazali su smer političkog darvinizma. Imena partija su formalne prirode. Čak i kad se radi o ‘institucijama’ –  kao što je DS. Koja je to današnja stranačka osobenost dragocenija za Srbiju od demokratskih internih izbora za bar jednu veliku partiju ‘centra’ koja bi nas sutra možda spasila nekih muka ‘prelaznog perioda’.

Opozicija mora da se kloni utiska kako se prišljamčila uz neki građanski ili sindikalni aktivizam umesto da ga artikuliše.

Pri projekcijama budućnosti se izgleda pretpostavlja da će celokupna sadašnja vlast da se jednog dana sruši kao kula od karata. Traži se idealno-tipsko stanje lustrativnog puritanizma i čiste konkurencije programa u fer izborima. Prilično ambiciozno. Pomalo i naivno. Liberalniji i ketmanovski slojevi u naprednjacima se moraju ohrabrivati na pretrčavanje i konvertitstvo umesto što se plaše neselektivnim revanšizmom.

Stanje ‘samorefleksije’ trenutno prevladava u opoziciji. Mora se misliti bar trosmisleno! Ako novi lider Dosta je bilo ostavlja čak i mogućnost promene tako originalnog imena organizacije, zašto bi onda bilo čije stereotipno ime bilo svetinja?

A šta ako se Vučić odluči za izbore za ustavotvornu skupštinu pre nego što ih raspiše prelazna trijumviratska ili neka na sličnim vrednostima stvorena vlada kako ovih dana projektuje Vuk Jeremić? Ili, da opozicija pored minimuma demokratskih uslova da uopšte izađe na sledeće parlamentarne izbore zahteva i da to budu izbori za ustavotvornu skupštinu? Da se ne čeka da to bude tek posle ‘prelaznog perioda’?

Setimo se i Vidovdanskog sabora – dolaska princa Aleksandra Karađorđevića u Srbiju i velikih demonstracija te 1992. Milošević je tih dana primio delegaciju DEPOS-a, koju su činili Ljubomir Simović, Nebojša Popov, Milan Nikolić i Nikola Tasić. Od tada se mnogo toga promenilo. Na primer, onda se pušilo u Predsedništvu (Popov je, koliko se sećam, pušio ‘dravu’ kumanovsku), a pitanje je da li bi danas Vučić primio bilo kakvu delegaciju opozicije ili bi ih odjavio sa etiketima koje nikada neće prilepiti Šešelju. Ali nešto je ostalo i isto. U zahtevima Deposa koje je delegacija prenela Miloševiću, bio je i onaj o neophodnosti izbora za ustavotvornu skupštinu. Za divno čudo ni u petooktobarskoj Srbiji niko nije raspisao takve izbore. Aktuelni Koštuničin ‘mitrovdanski ustav’ (simbolički vezan za lidera DSS, iako su ga podržali i Tadić i Nikolić i Dačić) izglasan je na skandalozan način, i donet trulim međupartijskim kompromisom.

Novi – apdejtovani – Ustav, mogao bi da definiše ‘novu republiku’. Ako bi prva bila ona Titova (najduža i najprosperitetnija Srbija), ako bi druga bila Miloševićeva (najgora), da li bi treća bila dosovska,  ili bi treća bila ‘mitrovdanska’, kombinovano – dosovsko-vučićevska, da bi tek četvrta bila prava Vučićeva, dok Jeremić možda misli da bi tek neka ‘peta’ – kao u Francuskoj – bila ona prava?