Prijatelj iz sveta

Kelen gradi fabriku u Preljini na lokaciji nekadašnjeg hipodroma. Velika investicija, mada Velimir Ilić u novoj opozicionoj fazi tvrdi da se tako uništava tradicija konjičkog sporta u gradu na Moravi, u kome Džulijan Asanž, na primer, nema ulicu. Kao da se zaboravila i inicijativa iz 2011. godine da Osnivač Vikiliksa postane počasni građanin Čačka.

Zaboravili smo ga, kao i mnoge druge ‘srpske prijatelje’. Iako nije baš Handke, Asanž ima dovoljno razloga da nam zaista bude prijatelj. Zbog ove naše unutrašnje kalakurnice, nismo obraćali pažnju na dramu koja se odvijala u ambasadi Ekvadora u Londonu – Asanžovom utočištu (azilu) od 2012. Urgentna globalna vest da je Asanž uhapšen skoro da je zasenila čak i prvi snimak neke crne rupe – u srcu galaksije ‘Messier 87’.

Ali vratimo se u 2011. kad je Društvo srpsko-kubanskog prijateljstva pokrenulo inicijativu da Asanž postane počasni građanin Čačka kao ‘simbol revolucionarnog delovanja’, jer je ‘na putu da se na listi heroja izjednači sa Če Gevarom služeći se najmoćnijim oružjem savremenog doba – informacijom’.

Naglašeno je tada da je Čačak grad koji voli heroje, da je Asanž moderni Če zato što se suprotstavio neokapitalističkom poretku i zverima imperijalizma. U Društvu srpsko-kubanskog prijateljstva smatrali su 2011. da bi za Čačak bila sjajna referenca da Asanž bude počasni građanin, i zato su aktivisti ovog Društva bili počeli sa prikupljanjem hiljadu potpisa koje će predati gradskoj upravi. Bilo je podrške inicijativi – ‘to je koncept’, ali i otpora – tipa čime je to Asanž zadužio Čačak, te da je ova inicijativa dokaz da Čačak postaje ‘kulturna provincija’, da je guru Vikiliksa ‘šarlatan’.

A, jeste li zaboravili Samantu Foks? Sećate se li disko hita iz 1986. Touch Me – I Want Your Body? Samanta je 2007. bila specijalni gost na manifestaciji ‘Dani estrade’ koja je održana u hali ‘Mladost’ u Atenici kod Čačka. Dobro, za Samantu Foks niko nije predlagao da dobije ulicu ili postane počasna građanka, ali je bila ideja da joj se podigne spomenik u Čačku koji bi bio biser supkulture sa poprsjem.

Nije nam na čast zaboravnost prema Asanžu. I to sad kad obeležavamo dve decenije od NATO agresije. I to kad su u međuvremenu počele da stižu optužbe da Asanž svesno ili nesvesno radi za ruske interese, kao neka vrsta ‘Putinovog bota’. Jel’ nam toliko kratko pamćenje pa smo zaboravili šta je samo pre pet godina najpoznatiji globalni disidenat govorio o izazovima ‘strateškog nadzora’, poziciji Srbije i godišnjici – 15 godina od NATO bombardovanja Srbije.

Zahvaljujući ‘Albion buksu’ koji u Srbiji ekskluzivno objavljuje njegove knjige (‘Neautorizovana autobiografija’, ‘Sajferpanks’, ‘Dosije Vikiliks’), Asanž se pre pet godina obratio ovdašnjoj publici. Prvo je, kao rok zvezda u beogradskoj Areni rekao ‘zdravo’ na srpskom. Poruka je naravno bila snimljena u Ambasadi Ekvadora u Londonu. Poučan je Džulijan, mada ipak nije Arčibald Rajs: ‘Mi zaista živimo u vremenu između dve epohe, a Srbija je država ‘između’ (u međuprostoru), kao i mnoge druge takve države, a među njima je i Ukrajina.

To je mesto gde budućnost prvo dolazi, sa svim svojim užasima i lepotama. Kao i svi pioniri, Srbija je država koja je obično pogrešno predstavljena. To rade oni koji odlučuju, oni koji kreiraju svetsku politiku, ljudi iz okruženja, a nažalost, to ponekad rade i sami ljudi iz Srbije. Ponekad je Srbija predstavljena na pogrešan način zbog nerazumevanja. To se može videti i iz depeša koje je objavio Vikiliks’, naglasio je tada Asanž. Istakao je da je Miloševićev režim ubijao (i novinare), ali i da je NATO ubijao.

Arhitekta Vikiliksa ukazao je na konfuziju koja razara srpsko društvo i koju mnogi u samoj Srbiji ne vide, ili se prave da je ne vide: ‘Ne iznenađuje da mnogi u Srbiji ne znaju kome da veruju, jer ne mogu da veruju kriminalcima i ubicama iz Miloševićevog vremena. Ne mogu da veruju ni Istoku ni Zapadu.’ Zbog svega toga se Srbija nalazi ‘između’, kako Asanž definiše prostor našeg limba. I onda zaključak: ‘Ali to nije pozicija slabosti, to je pozicija mogućnosti, koja pojačava glad ljudi za istinom, i koja ljudima daje neophodnu perspektivu da istinu prepoznaju kada na nju naiđu’. Pa vi vidite šta vam je činiti.

Asanžov ‘Safjerspank’ je upozorenje o tome kako se vrši strateški nadzor i kontrolišu tehnologije, ‘posebno one koje masovno primenjuje ‘Five eyes’ alijansa, koja je pod kontrolom SAD, koja ostvaruje kontrolu nad državama, organizacijama i pojedincima’. Retko ko je od ‘srpskih suverenista’ i ‘kritičara Imperije’, čak i onih jurodivih, podsećao na ove reči po jutarnjim programima, makar kad je već bilo izvesno da Ekvador okreće leđa najkontroverznijoj ličnosti na njenoj teritoriji.

‘Internet nam je istovremeno doneo i najveće slobode, ali je i naš najveći potencijalni porobljivač. Nikada ranije nisu sve države u isto vreme bile pod takvim predominantnim uticajem’, smatra Asanž. Međutim, knjiga govori i o tome kako internet može biti upotrebljen kao oružje protiv tih globalnih tendencija. ‘Sajferpanks’ je još aktuelniji danas i pisan je ‘za nas’, za ‘poslednju slobodnu generaciju’. Generaciju koja, smatra Asanž, živi u ovom vremenu između dve epohe. Knjiga je pisana za vreme neposredno pre globalne distopije nadzora, koja je sada u zenitu i koja nas je sve uplela u svoju mrežu. Nihilizam društvenih mreža kao odliv kolektivnog podsvesnog je iluzija demokartije. Pod nadzorom.

Ali, uprkos ‘globalnom nadzoru’ postoje mišljenja da je upravo Asanž rešio pitanje izbora u Americi (objavljivanje privatnih mejlova Džona Podeste, prvog čoveka kampanje Hilari Klinton u jeku izbornog procesa). Asanž može biti i ‘novinar na steroidima’, Edvard Snouden smatra da Vikiliks ‘rasvetljava doskorašnju skrivenu istoriju’. Uprkos šokantnoj ekskluzivnosti tajnih depeša i mejlova koje je obznanio Vikiliks, teško bi to imalo takav uticaj da nije dobilo značaja u globalnom novinarskom mejnstrimu koji se u međuvrenu prilično distancirao od Asanža. Ogoljenost dvostrukih aršina, nametanja agende Amerike, pa i pakosna malograđanska ogovaranja uvijena u diplomatsku formu, sumnje na ‘Putinovu petu kolonu’, sve je to Vikiliks.

Britanski Gardijan je bio zaključio da ‘ako neka vlada ili velika korporacija žele da sakriju neku svoju prljavu tajnu, Vikiliks predstavlja njihovu najveću noćnu moru’. Noam Čomski smatra da Vikiliksov dosije ‘otkriva da u delu našeg (američkog) političkog vođstva postoji iskrena mržnja prema demokratiji’.

Ali i mimo tema koje imaju tektonske posledice u politici, kao što je osujećivanje Hilari Klinton u kampanji protiv Trampa, Vikiliks je razjasnio i neke naoko sitne, ali bitne nedoumice od kojih se često prave kafanski mitovi. Evo jednog primera: Setimo se posete potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Beogradu 2011: Rukujući se s ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem, navodno se Bajden nagnuo ka ministru i rekao: ‘A, ti si taj dečko s Harvarda koji nam pravi probleme.’

Po čaššiji se posle nagađalo da li je takvo Bajdenovo obraćanje bilo simpatično ili je bilo gore od spekulacija da su Amerikanci zamalo bili otpisali Srbiju jer je njen predsednik Tomislav Nikolić navodno ‘otkulirao’ Bajdena prilikom njihovog susreta u Rimu, marta 2013. na ustoličenju pape Franje. To Bajdenovo obraćanje Jeremiću sigurno je imalo veću težinu nego kad je Berluskoni ‘kritikovao’ Šutanovca što je mnogo visok pa remeti fotografski sklad, te je onda italijanski premijer morao da ‘postrojava’ naše ministre. Iako se u (pro)američkim krugovima govorilo da ‘dečko s Harvarda’, doprinosi antiameričkom raspoloženju u Srbiji, a tu zabrinutost mu je preneo lično i funkcioner Stejt departmenta Tomas Kantrimen, depeše koje je objavio Vikiliks pokazale su nešto sasvim drugo. Tako smo iz depeša američke ambasadorke Meri Vorlik saznali da je Jeremić insistirao da se sa njom sastane u beogradskom restoranu ‘Madera’, znajući da će tamo biti viđeni, što je Vorlik protumačila kao želju Jeremića (tvrdog pregovarača) da relaksira zategnute odnose sa SAD.

Da i završimo s Čačkom u kome je septembra 2012. Vojsci Srbije uručena donacija od 17 ‘hamera’, na čemu se prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane Aleksandar Vučić zahvalio pomenutoj ambasadorki Vorlik koja je pomalo izbledela iz naših sećanja.