Pročešljavanje Marksa

Ipak, za potrebe ovog teksta najbitnija nam je Lepetićeva, takođe briljanta uloga predsednika seoskog mesnog odbora – druga Radiše, u filmu Gage Antonijevića „O pokojniku sve najlepše“. Radnja se dešava u selu Gornji Jaukovac, u ranoj fazi YU-komunizma. U sklopu ubrzane industrijalizacije i elektrifikacije, po uzoru na sovjetski model, direktiva je da se napravi rudnik u selu. Jedina garancija isplativosti takvog projekta je ta što se neki komunistički drug, koji je poginuo dok je dinamitom lovio ribu, još kao mali tu igrao, tako da su mu sve ruke bile garave. Međutim, od ekonomskog boljitka bitniji je onaj ideološki – da se uguši reakcionarno seljaštvo (koje kuluči na izgradnji rudnika), te da se od njega napravi klasno podobni proletarijat. Otpori su žestoki. Ili kao što kaže Radiša „reakcija se budi, klasna borba se zaoštrava“. Kaže Radiša, i Tankosavi (udovi onog druga koji se igrao u rudniku), „sad ili nikad“, ali to već nema toliko veze s dijalektičkim materijalizmom. Na nečiju sugestiju da je Marks neke stvari već razjasnio u „Kapitalu“, klasno svesni drug Radiša odgovara da mu dođe da se jedno posle podne zatvori u kuću i „pročešlja taj Kapital“.

Eto, svetska ekonomska kriza u još jednom novom i neizvesnom stadijumu učinila je da ova Radišina rečenica više i nije baš tako smešna. Čak zvuči vizionarski jer izgleda dolazi vreme kad će mnogi, i to više od jednog poslepodneva da „prečešljavaju“ kapitalni Marksov „Kapital“. Uostalom, evo šta je Marks napisao na stranicama te knjige koju su neki prerano proglasili kupusarom: „Vlasnici kapitala i biznismeni će kod radnika podsticati i stimulisati potrebu da kupuju njihovu skupu robu – stanove, kuće i tehnologiju, obavezujući ih pritom da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdržljivosti. I na kraju, ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka, koje će morati da budu nacionalizovane, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam…“

Poznato, zar ne? Nedavno je Nuriel Rubini, američki ekonomista koji je prvi najavio krizu finansijskog sektora 2008, izjavio za Volstrit džurnal, da je Marks ipak bio u pravu i da kapitalizam u određenom trenutku sam sebe može da uništi. Rubini ističe da je tokom krize došlo do još veće redistribucije bogatstva iz ruku građana i njihovih domaćinstava u ruke kompanija i vlasnika krupnog kapitala. „Tržište ne funkcioniše!“, alarmantno tvrdi ekonomista i dodaje da kompanije gomilaju kapital, uz izgovor da nema potražnje na tržištu, pa nema navodno ni razloga za nove investicije. S druge strane, potrošnje neće biti ako ne dođe do talasa zapošljavanja koje jedino može da pokrene potrošački optimizam.

Marksova kritika političke ekonomije postala je neka vrsta bestselera i u Nemačkoj za vreme prvog udara krize. Čak i bankari i menadžeri sad čitaju „Kapital“. Pored Marksa, interesovanje raste i za dela Čarlsa Dikensa, koja usred recesije više nisu tako patetična. Bar je Dikens inspirisao savremene književnike i teoretičare da tragaju za odgovorom na pitanje kakve posledice nedostatak novca može izazvati na psihu ljudi. Mešavina straha, drhtanja i nade, svojstvena Dikensu, učinila je da njegovo delo prevaziđe okvire viktorijanskog doba.

Uostalom, i britanski ministar finansija Alister Darling izjavio je u vreme kriznog udara da nije ni mogao zamisliti da će u istoriji ostati zapamćen po nacionalizaciji banaka. Nacionalizacija je bila ideološki tabu, izbačen iz političkog diskursa Zapada, naročito nakon tačerizma i reganomike. Ona je simbol ideologije poražene rušenjem Berlinskog zida. Toni Bler je ojačao Laburističku partiju tako što je 1995. iz programa izbacio tu gadnu reč.

Kad smo, pa ni godinu dana pre njegove smrti, radili intervju sa praksisovcem Milanom Kangrgom, on nam je delovao kao zadnji romantik na ovom svetu. Ali, sad, kad se setimo da nam je na naše, pomalo cinično pitanje – u kom je danas stadijumu kapitalizam, odgovorio „tačno u poslednjem“, to zvuči prilično zlokobno. I to kao eho. Kangrga nam je rekao da kapitalizam tera kera do poslednjih konsekvenci, te da jedino socijalizam koji bi išao preko tih horizonata, nudi nadu – da se stvari konačno vrate na pitanje: „Hej, a, šta je s vama i sa mnom kao čovekom?“ Rubini, koji inače nikad nije branio marksističke teorije, danas kad priča o kapitalizmu priča o „samourušavajućim procesima“.

Rehabilitacija Marksa je, naravno, uslovna i ne znači povratak vere u egalitarni socijalizam. Pa ni egzibicionista kao što je Slavoj Žižek, kad etiketira „oportunu demagogiju“ i za sebe tvrdi da je „ortodoksni lakanovski staljinista“ ili „lenjinista“ (jer ne pristaje na istoricističku dogmu da kapitalizam nema alternativu), ističe da nije budala koja mašta o novoj komunističkoj partiji. Naprotiv, on apostrofira svoju mnogo tragičniju intelektualnu poziciju; divi se dometima kapitalizma (i u privredi, i u ljudskim pravima), ali ukazuje na ljude „bez uloga“ (često i bez papira), na deliričnu poziciju Bila Gejtsa (jer ni Marks, ni Lenjiin nisu predvideli Majkrosoft i Gugl), na biogenetiku i nove Černobilje, dakle na sva ona pitanja na koja globalni kapitalizam, i globalna demokratija ne nude rešenja.

Bar zbog teorije otuđenja i neoborive teze o protivurečnom karakteru društvene proizvodnje, Marks ne mora uvek biti bestseler, ali će za pametnog čoveka uvek biti poučan i inspirativan klasik. Uprkos iskustvu realnog socijalizma. Eto, pored veronauke i građanskog vaspitanja, možda nije zgoreg u škole po Srbiji uvesti i marksizam kao fakultativni predmet. Bar je „fensi“.

Za domaće stratege koji još ne umeju da definišu kako bi se najslikovitije naslovila odbrana Srbije od pretećeg novog talasa globalne krize, predlažemo ime programa bivše predsednice Saveznog izvršnog veća Milke Planinc – „Dugoročni program ekonomske stabilizacije“. Baš zvuči nostalgično. A, mi smo to vreme zvali krizom!