Prognani pojmovi

Ovo je relativno ideološko osveženje u okruženju standardnih varijanti takozvanog demokratskog nacionalizma, sabornosti, ili uobičajenih građanskih demonstracija samosvesnih ljudi koji se opiru uzurpacijama institucija i medija od strane režima, koji zaista žele humanije društvo, ali koji ne negiraju kapitalističku suštinu Srbije i njenih stremljenja.

Za bolje razumevanje levice zainteresovanima preporučujem novu knjigu profesora sociologije Todora Kuljića – ‘Prognani pojmovi’ – Neoliberalna pojmovna revizija misli o društvu (Klio, 2018), na čijoj beogradskoj promociji sam imao priliku da govorim pre neko veče u ‘Kolarcu’ sa profesorima Čedom Čupićem i Jovom Bakićem.

Profesor Kuljić pod prognanim pojmovima smatra one koji remete ideološku uravnilovku neoliberalizma – tipa eksploatacija, humanizam, revolucija, klasna borba. Oni su pacifikovani tako što su zamenjeni pogodnim – pa je humanizam zamenila kapitalistička milostinja – filantropija, dok neumitna tranzicija otupljuje klasnu svest i klasnu borbu. Inspirativna knjiga ponovo nas refleksno navodi na omamljujuću i problematičnu sugestiju Karla Popera – da princip jednakosti narušava princip slobode. A, takav superiorni princip slobode legitimiše koncept ‘otvorenog društva’ koga danas od zbunjene i rasute levice neuporedivo više ugrožavaju napadi sa zlokobnih desničarskih i reakcionarnih pozicija.

Osnovna teza knjige postavljena je i provokativno – ne može se braniti demokratski socijalizam, a ne biti protiv kapitalizma. Takvog idejnog i iskustvenog izazova nema bez neupitnosti marksističkih svetonazora kroz čije sito i rešeto, kako je primetio Jovo Bakić, profesor Kuljić analizira društvenu stvarnost i njoj modifikovanu prošlost. Pri čemu priznaje da je teško, ne samo zbog demonizacije ‘leve prošlosti’, ponuditi održivi projekat budućnosti na levim principima. Pomalo bizarno, ali oni koji imaju ambicije da razmišljaju o takvim projektima nalaze se pred kvadraturom kruga pred kojom se našao i Mihail Gorbačov poznih osamdesetih kad je sa govornice najvišeg partijskog foruma Sovjetskog Saveza rekao nešto što je tada zvučalo senzacionalno – više socijalizma znači i više demokratije.

Doduše u ‘dekonstrukciji’ Kuljićeve knjige mogli bismo cinično zaključiti da nisu svi pojmovi ‘prognani’, evo na primer ‘reforme’. S tom zajedničkom osobinom da je ovdašnji ‘reformizam’, čak i u vreme titoizma podrazumevao nešto što je vuklo na tržišni Zapad, jer još niko ovde nikad nije govorio o ‘proruskim reformama’. Putin je od Rusije napravio ‘Sovjetski Savez sa punim izlozima’, ali Putin je kapitalista kao i Tramp. Budućnost teško da će biti otvaranje horizonata socijalne revolucije, jer je izvesnije da će neoliberalni vuk postati šakal, tvrdi Kuljić, i da su globalni obračuni oko resursa i profita izgledniji. Možda do tačke kad će se ostvariti i neki holivudski momenti. Sad dok pratim na globalnim mrežama izveštaje i analize o Madurovoj Venecueli, setim se iz malog mozga filma ‘Avatar’ DŽejmsa Kamerona iz 2009, gde se prekaljeni vojnik, patriota i sadista, na vanzemaljskom svetu Pandora, priseća kako je bilo baš gadno u Venecueli.

Teško je iz stajne tačke sadašnjosti projektovati ideološke bilanse. Čitajući tekstove o smrti velikog reditelja, setio sam se kako sam kao mlad novinar slušao Dušana Makavejeva koji je pričao kako ga je tata vodio na ćevape u kafanu ‘Arilje’ na beogradskom Cvetnom trgu kad je imao sedam godina i da se kao tako mali sećao jednog težaka koji je tog avgusta 1939. utrčao sav ozaren u ‘Arilje’ sa Politikom i prkosno se obratio gospodi koja je tu sedela – Udružila se dva radnika da oslobode svet! Naravno, Politika je pisala o paktu Molotov-Ribetrop čime su ‘radnici’ Hitler i Staljin postali saveznici. Ali, ugnjetavanom čoveku koji nije imao predstavu o gulazima, a možda je verovao u tadašnji mit da Gering ‘poštuje Srbe’, nije bilo lako da vidi budućnost. Ni moderni forumi u Davosu nisu bili predvideli ni rat u Siriji ni pojavu Islamske države. Kad je crnogorski predsednik Filip Vujanović 2008. simbolički udarcem čekića, zatvorio njujoršku berzu na Volstritu, nije bilo mnogo svetskih futurologa koji su imali napisano da su predvideli tu godinu kao početak svetske ekonomske krize.

Sovjetsko vreme profesor Kuljić zove Blohovom metaforom ‘mračni progres’ koji je zbog straha Zapada doveo do humanizacije kapitalizama. U 21. veku Komunistička partija Kine nema ambicije da se ponaša kao sovjetska partija. Globalna protivteža se čeka. Profesor naglašava da je pojam socijalna revolucija stigmatizovan. Ako neko promoli nos iznad limita kao Ciprac, stižu poverioci da ga ‘urazume’. Tu je i NATO kao čuvar ‘demokratije’. Profesor Kuljić ističe ‘samosumnju’ kao metodološki princip, a ona u idejnoj sferi podrazumeva i samosumnju u neoliberalnu demokratiju i njene semantičke hegemone. Nije dovoljna samo procedura. Ta sveta krava idealizovanog kapitalizma ne može dati odgovore na zjapeća pitanja kao što je nezaštićena radna snaga, ili prekarijat kao moderni proletarijat.

‘Prognani pojmovi’ su subverzivni i kao naučna sinteza koja pokazuje da kapitalizam nije istorijska sudbina. Kuljić piše briljantno, njegov stil je zavodljiv, pa omađijan čitalac možda ne primeti kako ‘socijalna demokratija’ nije socijaldemokratija jer sad ona, paradoksalno, postaje ‘prognan pojam’. Socijalna revolucija je ‘otimanje otetog’.

Treba obratiti pažnju na ono što Kuljić efektno demontira otkrivajući ‘melodramu levice’. Neoliberalni kapitalizam rađa nostalgiju za socijalizmom, slaže se profesor, ali upozorava da medijski kič nostalgije nije antikapitalistički nego romantičarski parališući. ‘To je sećanje na ušuškano društvo s vlastitim supkulturnim sistemom ili nostalgija za nacionalnim mirom u SFRJ’. Sledi suštinsko pitanje: ‘Može li reaktiviranje klasnog suvereniteta demosa potisnuti melanholiju i nostalgiju kao parališuću kulturu sećanja levice’.

Studenti kojima je mozak ispran novogovorom (‘civilno društvo’, ‘ranjive grupe’, ‘inkluzija’), Kuljića čak mogu da prepoznaju kao ‘postmodernistu’, kao što dogmate druge fele profesora mogu da etiketiraju kao ‘boljševika’, iako on konsultuje i desne mislioce pa priznaje da je i on učio od Karla Šmita.

‘Prognani pojmovi’ raskrinkavaju i ‘lažna osećanja pripadanja’ kad ‘nacionalizam postaje surogat solidarnosti’. Valjda smo se i u našem okruženju nagledali filmičnih četnika iz kataloga koji su u klasnoj duši bili nesvesni kardeljisti. Na Ravnoj Gori su tražili demokratiju i monarhiju, a u štrajkovima, zabušavanjima i prinudnim odmorima, izgubljeni samoupravni raj kad je radnička klasa bila ustavna kategorija.

Politikološkinja iz NJujorka DŽodi Din, citira je Kuljić, upozorava da levica danas mora ponovo da nauči da kaže ‘mi’, da se ne bi izgubila u usitnjenom mnoštvu identiteta. Naivno je verovati da će ono što je Saša Janković zvao ‘vraćanje otete države građanima’ naterati domaće tajkune i famozne strane investitore da humanizuju položaj radničke klase. Čuvajmo se ‘represivne tolerancije’, te ‘prognane’ Markuzeove kovanice. Mislimo o Ničeu kad piše da nema svečanosti bez surovosti.

Iako nije baš za plažu, knjiga je podsticajna, ona može da aktivira i unutrašnje konflikte, možda čak i nekog dovede do ideološke katarze. Marksistički algoritam čini je kontroverznom.

‘Prognani pojmovi’ bez viška sentimenta objašnjavaju tragizam levice nakon pada Berlinskog zida, ali se zaboravlja da nama u Srbiji pad Berlinskog zida nije referentna tačka već su to devedesete godine, odnosno određivanje prema njima. Mira Marković maltene nije vadila humanizam iz usta pa ga nije ni sačuvala ni rehabilitovala. Kao što malo ljudi zna da se Radomir Konstantinović grozio što se na demonstracijama protiv Miloševića devedesetih godina skandiralo ‘bando crvena’. Ti mladi ljudi ne razumeju neke stvari, govorio je prijateljima.

Ako je ‘bespartijski pluralizam’ Mihaila Markovića bio dugo vremena prognan pojam, nakon silnih kampanji protiv ‘partokratije’, i sve izvesnijeg saznanja da tri decenije od obnavljanja, srpski višepartizam može biti proglašen propalim projektom, ‘bespartijski pluralizam’ postaje opskurno atraktivan.

U zemlji gde korupcija ima maltene religiozne osobine, digitalizacija može da bude ideologija, a da je tako i na globalnom nivou da se videti u ‘Prognanim pojmovima’.