Puniša Račić i "toyota corolla"

Može li ‘Berlinski proces’ da unapredi odnose Srbije i Hrvatske koliko eventualno proglašenje Stepinca za svetog može da ih unazadi?

Modernu istoriju Srbije možemo gledati i kroz tri atentata koji su odredili njenu budućnost: Ubistvo kralja Aleksandra i Drage Mašin 1903, kada su Srbi dobili imidž ‘kraljeubica’, ubistvo Franca Ferdinanda 1914. u Sarajevu, koje je u povodu isprovociralo Prvi svetski rat, i atentat na Stjepana Radića i poslanike Hrvatske seljačke stranke 1928, koji je doveo do bujanja ustaškog pokreta. Pazite, jednom sam čuo od istoričara Slobodana Markovića da su Srbi u ovim atentatima ‘nastupili saborno’, jer je Princip bio Srbin iz Bosne, Apis Srbin iz Srbije, a radikal Puniša Račić, koji je pucao u hrvatske poslanike – Crnogorac (Crnogorac koji se smatrao Srbinom).

Sećate se 20. juna prošle godine i susreta Vučića i Kolinde na mostu između Erduta i Bogojeva, sećate li se cveća i osmeha i podsećanja na neke bolje srpsko-hrvatske primere. Ali, u Hrvatskoj je bilo zamerki kako je Kolinda dozvolila sebi da se baš na dan atentata na Radića (20. jun 1928) ‘razvlači’ sa srpskim premijerom ‘četničke prošlosti’ koji je bio radikal baš kao i Puniša. A dobar pi-ar upravo je mogao da iskoristi taj tragični datum za veliki simbolički preokret.

Dometi njihovog susreta brzo su se stropoštali u obeležavanjima ‘Oluje’. Lady in red simbolika susreta u Beogradu povodom Vučićevog inaugurativnog prijema deluje stamenije, sad su i u ‘formatu’, pa ćemo videti kako će izdržati breme novih obljetnica.

Crna Gora je mnogo efikasnije reagovala na zvaničnu ljutnju Hrvatske zbog spomenika Puniši Račiću (srušila ga je ekspresno) nego što je Hrvatska reagovala na crnogorski zvanični protest zbog otkrivanja spomenika Miru Barešiću (nije ga srušila), koji je izvršio atentat na jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića. Dobro, Hrvatska može da kaže da pre neki dan nije dozvolila otkrivanje još jednog spomena Juri Francetiću, ali bronzani Barešić zbog Rolovića ima za Crnu Goru specifičnu težinu.

Zaboravlja se da je najprodavanija marka automobila 1990. u Jugoslaviji bila „toyota corolla“. Zaboravlja se pomama za ‘samsung’ televizorima. Zaboravlja se da su ‘vidoviti’ ljudi kupovali sarajevske ‘golfove’ iz fabrike u Vogošći na čekove koji nikad zbog rata nisu došli na naplatu. Eto, čisto da podsetimo da rat u bivšoj SFRJ nije počeo iz ‘sirotinje’, već valjda iz pomahnitalog nacionalizma.

Lepo je što Angela Merkel kroz inicijativu Berlinski proces (Berlin plus) hoće da materijalno unapredi i motiviše region Zapadnog Balkana koji još nije u EU, da bi se premostila faza do članstva u EU, ali nikad ne treba zaboraviti da je bivša SFRJ u rat – građanski, verski i etnički – ušla sa prosečnom platom od hiljadu nemačkih maraka.

‘Berlin plus’ hoće da se sve vrati na ‘nulto stanje’ – na region kako bi izgledao da se SFRJ raspala dogovorno, bez rata, a da je zadržala i unapredila ekonomske, infrastrukturne i kulturne veze. Ali, ratni narativi su tabuizirani i temelj su ‘novih identiteta’ svih ovdašnjih etniciteta i entiteta. Umesto sumnji o ‘novoj Jugoslaviji’, na koje Hrvati skaču ko opareni, a koje je u stranim medijima i Trst pospešio, bilo bi lekovito da ‘Berlin plus’ u nekoj od sledećih (re)inkarnacija ponudi razgovor o ‘narativima’. Ne u smislu njihove ‘sinhronizacije’, foliranja katarze i empatije ili pisanja ‘zajedničkog udžbenika istorije’, već u smislu kojim mehanizmima preduprediti evidentne rizike od novih politika ‘jame i kame’. Ili je najpametniji predlog jednom prilikom dao bošnjački akademik Muhamed Filipović Tunjo, da na ovim prostorima prvo svi međusobno treba da se priznamo (uz svu višeznačnost tog pojma), pa tek onda da krenemo dalje. Možda bi onda empatija imala veću šanse u odnosu na huškanje. U odnosu na ono što je feministička književnica i kanadska nobelovka Alis Manro nazvala ‘porno nacionalizam’. Sa svim reaktivnim fazama.

Na samitu Zapadnog Balkana u Trstu poslata je ‘jasna poruka’ da su vrata EU otvorena za Balkan. Ponovo smo u Trstu ‘ohrabreni’. To ‘ohrabrenje’ je jedna od omiljenih reči EU lidera i briselske birokratije za utehu entitetima Zapadnog Balkana za koje bi, što se tiče članstva u EU, ‘inkluzija’ možda bila najprikladnija reč. Naročito jer ste već neke zemlje sa ‘smetnjama u razvoju’ primili u članstvo. Ili su se nekima naknadno pojavile ‘smetnje’. Sad se već može govoriti o nekom neformalnom ‘pravu’ na članstvo u EU. Pa makar zahtevi dolazili s ‘periferije’ i imali status ‘marginalnih entiteta’.

O, Bože, kako su stvari ponekad i farsične. Pa zar nismo bili ‘ohrabreni’ i 2003. na čuvenom EU samitu u Solunu kada se jasno reklo da će biti nastavljena politika proširenja i kad se to sigurno nije odnosilo na sadašnji ‘format’ Johanesa Hana. Tek je farsično da vam je neko u Solunu rekao da će njegova tadašnja zvezda Toni Bler deceniju i kusur kasnije savetovati Aleksandra Vučića i uvoditi sistem delivery unit u srpsku vladu. Od Solunu do Trsta samo je Hrvatska uspela da tu ohrabrenost pretvori u članstvo u EU.

Bizarno i nadrealno je delovalo 2003. iz Soluna da će Aleksandar Vučić 2017. godine biti predsednik Srbije, kao što danas deluje nadrealno i apsurdno da je Zoran Živković 2003. godine bio premijer Srbije. U Solunu se Živković ponadao da ćemo već možda 2007. biti u EU (!?), a dosovska reformska vedeta Božidar Đelić se nadao da ćemo članstvo u EU simbolički potpisati na Vidovdan 2014. u Sarajevu na sto godina Principovog atentata i tada se simbolički izmiriti sa Evropom i postati njen deo. Da ne pominjemo naša nadanja u ‘paket s Hrvatskom’ kada je Sanader morao da teši javnost u smislu bolje da ne uđemo nego da to moramo u paketu sa Srbijom.

Iako je i Koštunica pedantno slao u Hag, i to uz kafu u Vladi i ‘škodu’ pride, pokazala se moć njegovih reči o Tribunalu kao ‘devetoj rupi na svirali’. Jer u iscrpljujućem haškom maratonu Srbija je izgubila mnogo više energije nego u evropskim integracijama.

Zaključak učesnika panela o ‘Berlinu plus’ u Trstu koji su u Beogradu organizovali Demostat i Fondacija ‘Konrad Adenauer’ jeste taj da ‘Berlin plus’ nije zamena za članstvo u EU, već priprema za njega, ali i da države i entiteti u regionu nemaju mehanizme da sami pacifikuju tenzije, već to može da uradi samo ‘dobronamerni’ strani faktor. Ne samo Angela Merkel, već i Makron kao zvezda Trsta. Cinični zapadni mediji tvrde da će ovde Kremlj ‘popraviti stvari’ ako Zapad ne bude mogao. A u tom kontekstu je govorio u Trstu i italijanski premijer Đentiloni.

Ali, hoće li i ovaj tršćanski ‘Berlin plus’ išta značiti kada dođe dan obeležavanja ‘Oluje’, kao što malo znači i kad dođe dan obeležavanja Srebrenice. Već smo imali, pre Trsta, etape Procesa u Berlinu, Beču i Parizu, a one nisu mogle da preduprede usijanje na simboličke datume međusobno nepomirljivih narativa koji su evoluirali u nove kvislinške forme revizionističkih nacionalizama. I koje zanima ekonomija, kao što je Dobricu Ćosića i Matiju Bećkovića onda zanimala „toyota corolla“ kao ostvarenje srpskog nacionalnog interesa.

Bar smo prošli fazu fascinacije posetama, kad su se Rama u Beogradu ili Vučić u Zagrebu doživljavali kao Sadat u Jerusalimu. Dok gledate lidere balkanskih državica na samitima inicijative ‘Brdo – Brioni’, ili ‘Berlinskog procesa’, mislite li ponekad da li bi oni zaratili da su bili 1991. na čelu federalnih bantustana? Ko bi danas rekao, slušajući zakrvljene narative, da su se Milošević i Tuđman sreli čak 48 puta! Ti susreti sad imaju kategoriju ‘apsurdnih’ i ‘suludih’ s obzirom na epiloge. Danas deluje nadrealno da je Milošević kao predsednik Srbije bio zvanično u Hrvatskoj, a nije bio recimo u Užicu ili Čačku (dobro stigao je do Preljine, gde su ga sasuli jajima). A bio je 28. marta 1991. kada je u vili ‘Dalmacija’ u Splitu održan prvi sastanak predsednika šest republika koji su raspravljali o razrešenju jugoslovenske krize. Pa je jedna hrvatska novinarka pitala Tuđmana i Miloševića da li bi sami smeli kolima preko Knina i barikada. Milošević je nadmeno rekao da bi. Tuđman je bio zabrinut. Kučan je hteo ‘razdruživanje’, Tuđman ‘savez suverenih država’. Milošević je sve glat odbio.

Srbija u EU je izgubljena za dve generacije koje su se za nju borile i završile u letargiji.

Evropa i od Srbije očekuje ‘cooperation and verification’, pravljenje pravne države, ne samo formalno ispunjavanje obaveza iz otvorenih poglavlja, već i ‘track record’.

Uprkos Vučićevim proevropskim načelima i ponekim delima, u Srbiji i dalje ne postoji ono što je čuveni američki sociolog sa Harvarda Talkot Parsons (1902-1979) zvao ‘jasno usmerenim procesom’. Koliko je u Vučićevoj politici ‘privida Evrope’, kao što masovna posećenost na beogradskom Sajmu knjiga daje ‘privid čitanosti’?

Pitanje za vikend: Ako je zgrada Skupštine (u kojoj je i sad visoki dom) bila završena i osveštana 18. oktobra 1936. godine, skoro tri decenije po polaganju kamena temeljca, u kojoj je onda zgradi 1928. pucao Puniša na hrvatske poslanike?