Punk i Eho

Srpsko-albanska mržnja ima i prilično bizarnih epizoda: Širom Titolenda (Titove Jugoslavije), ranih osamdesetih, pojavili su se bili grafiti ‘PUNK zgoda’ koji su svedočili o usponu panka i u ovoj formalno socijalističkoj zemlji. I dok je bio živ, Tito je dopuštao rock muziku, a posle njegove smrti 1980. liberalizacija je prožela kulturnu sferu.

U Titolendu pank je više značio foru urbane omladine, među kojima je bilo prilično i dece oficira Jugoslovenske narodne armije (JNA), nego realan subverzivni društveni stav. Naravno, ako izuzmemo ljubljanske Pankrte čiji je frontmen Pero Lovšin radio i kao sportski novinar najozbiljnijeg slovenačkog dnevnog lista – Dela (nedavno su Pankrti obeležili četiri decenije rada), i ako izuzmemo i još poneke predstavnike onoga što se u YU supkulturi zvalo ‘novi talas’ na relaciji Beograd – Zagreb – LJubljana. Preporučujem ti, Mustafa, da na Jutjubu posvetiš malo pažnje pesmi indikativnog naslova ‘Krokodili dolaze’ (1981) beogradskog benda Električni orgazam. I ja naravno koristim prednosti digitalizacije (za našu premijerku Anu Brnabić digitalizacija je prioritet), ali sam u duši ‘analogni čovek’. A tu ima vrednosti koje Jugoslaviji ipak daju smisao.

Vratimo se PUNK zgodi: Sećam se jednog večito namrgođenog komšije – radio je u miliciji (tada se policija u nas tako zvala), koji je dešifrovao da ono na zidu znači (P)omozite (U)groženom (N)arodu (K)osova. ‘Čista iredenta!. Jugoslovenski komunisti su albanske separatiste na Kosovu od žestokih demonstracija 1981. častili sa dva termina – prvi je kontrarevolucionari, a posebno je bio nezgrapno upotrebljen onaj drugi koji potiče iz italijanskog političkog i nacionalnog konteksta – iredenta i iredentisti.

Otprilike, u to pionirsko vreme PUNK zgode, državna lutrija iz Beograda je izdavala sportske novine ‘Eho’. Bila je to neka preteča magazina sa kvotama kakve danas izdaju sportske kladionice. Znači, malo sportskog novinarstva, malo sportske prognoze. Isti taj pandur je rekao mom tati, koji je kupovao ‘Eho’, da li je svestan šta kupuje i kako oni u Beogradu ne vide takvu podvalu. To je navodno bila skraćenica ‘uvaljena’ Srbiji i značila je ni manje ni više nego – (E)nver (HO)dža. ‘Čista iredenta!’

Na zidovima je tih godina pored PUNK zgode često osvanjavalo i slovo ‘A’. I naravno, bilo je ozbiljnog sveta koji se sablažnjavao misleći da je to ‘A’ u stvari Albanija (još jedna sabotaža dakle), a ne (A)narhija. Ali i za anarhiju se nije mnogo bolje prolazilo jer šta vam treba anarhija kad imate ‘samoupravni socijalizam’ (zvanična ideologija kao oblik revizionizma koji je koncepcijski uobličio glavni Titov ideolog Slovenac Edvard Kardelj).

Čudni su, Mustafa, ti političko-kulturni koridori u svojoj neočekivanoj metaforičnosti. Vojska Srbije ima zajedničke vežbe čas sa ruskom i beloruskom vojskom, čas sa snagama NATO. To se uklapa u proklamovanu politiku vojne neutralnosti koju je promovisao Vojislav Koštunica a preuzeo aktivno Aleksandar Vučić. Od Koštunice se ta doktrina sumnjiči da je eufemizam za prorusku poziciju, dok s druge strane nisu nebitna mišljenja koja tvrde da Vučić vodi politiku puzećeg približavanja NATO dok se s Rusima zamazuju oči njegovom biračkom telu koje je većinski protiv NATO, a prilično je i protiv EU. Sredinom novembra srpski i američki padobranci imali su zajednički desant na ovdašnjem aerodromu ‘Lisičiji jarak’. Vežbi su prisustvovali i Vučić i američki ambasador u Srbiji Kajl Skot. Na sumnje da li će ta vežba promeniti poziciju Srbije, Vučić je kategorički novinaru ‘Juronjuza’ rekao da Srbija čvrsto ostaje na poziciji vojne neutralnosti. Američki ambasador Skot je u septembru prisustvovao u Pranjanima obeležavanju ‘Misija Halijard’ – što je ime za operaciju kojom su tokom Drugog svetskog rata spasavani američki i saveznički piloti oboreni nad Srbijom. Teškom mukom Srbija obnavlja razgrađeni kapital vojnog savezništva sa Amerikom koje ima dugu tradiciju. Sećanje na NATO agresiju Srbije 1999. velika je psihološka prepreka obnavljanju tog savezništva u punom kapacitetu. Problem je i što uticajne polit-kulturne i klerikalne snage, umesto prevladavanja traume uz pijetet prema stradalnicima, od tog asimetričnog rata s NATO žele da naprave čvorno mesto novog identiteta, redefinisanje kosovske mitologije, u čijoj biti bi antiamerikanizam i antizapadnjaštvo bili cementirani. Otpor NATO paktu i novi kosovski narativ bili bi tabuizirani. Totem i tabu. Eto, da upotrebimo i Frojda za kategorizaciju regiona. Domovinski rat u Hrvatskoj primer je tabuiziranja narativa. Herojstvo srpske vojske na Košarama deo je kosovskog rata, ali deo rata su i zločini prema Albancima.

No, dobro, desant na ‘Lisičiji jarak’ izvršen je iz američkih transportnih aviona ‘herkules’ koji su iz doleteli u Srbiju iz baze Ramštajn (Rammstein) u Nemačkoj. Rammstein je, inače, ime najpoznatijeg nemačkog industrial-metal benda koji je ime dobio po toj vojnoj bazi. Rammstein, opet, navodi da im je uzor Lajbah – kultni slovenački bend iz pozne faze Jugoslavije koji je dao veliki konceptualni doprinos razgradnji okoštalog komunističkog sistema mišljenja. I koji sad pokazuje izvesnu grižu savesti zbog učestvovanja u rastakanju (makar i samo konceptualnom) Jugoslavije. Lajbah (nemačko ime za slovenačku prestonicu LJubljanu) kaže da su oni ‘Rammstein za odrasle’. Lajbah je poznih osamdesetih bio indikator inferiornosti Miloševićevog birokratskog nacionalizma, i upravo su oni 2015. nastupili u Severnoj Koreji kod režima čiji put u socijalizam i otpor Americi izazivaju simpatije mnogih miloševićevaca.

Peter Mlakar, ideolog Lajbaha, održao je ovakav govor u Beogradu na koncertu 1997: ‘Dragi Srbi, želim da vas pitam, kako to da je Srbija tako mala? Pa to nije ni nalik onome što je zamišljao Sveti Sava. Gde je sad ta silna granica na Kupi? Zašto su vas svi napustili, zašto ova beda, prezir, muka i krivica? Zbog čega se na vas okomio ceo svet? Dragi prijatelji, nesreća je došla jer vas je napustio Bog. Bog vas je napustio jer ste zaboravili na njega. Jer ste umesto njega, umesto istine, izabrali greh…’

Da, previše je ovde samosažaljenja a premalo empatije. Verska osećanja su u regionu pretvorena u otrovne nacionalne ideologije. Deca uče falš narative. Srbi su se bunili zbog Titovog nivelisanja zločina iz rata 1941/45, a sad priželjkuju nivelisanje u ratovima devedesetih.

Srbi su kao poklon od Lajbaha dobili verziju nezvanične himne Mars On River Drina sa albuma NATO (1994). Iz Lajbaha su više puta upozoravali da je ‘situacija na Balkanu budućnost Evrope’.

Pitao si me da li Srbi imaju mudru izreku kao što je albanska: ‘Tvoji će ti pojesti meso, ali će kosti da ti sačuvaju’. Nemamo, koliko znam. Ali bih iskoristio priliku da ti skrenem pažnju na jednu hipokriziju u ovdašnjem mentalitetu: Srbi sa Grcima i Rusima imaju jake političke, kulturne, istorijske, poslovne, konfesionalne, turističke i lične veze. Navijači ultrasi iz ovih zemalja se bratime, ali ipak je među nekim Srbima smišljena podmukla izreka koju ćete često čuti u neformalnim razgovorima ‘običnog naroda’ – ‘teško onom koga Rus brani i Grk hrani’. U Srbiji se insistira i na ‘porodičnim vrednostima’, čak su to i političke platforme, ali ćete opet često čuti – ‘teško onom ko mora da ore tuđu njivu i da spava sa svojom ženom’. Lako je govoriti o visokim dometima Srba, a ima ih toliko, ali je bitno otkriti i demaskirati te vešto skrivene nagazne mine u mentalitetu. Ne treba da ti pričam, Mustafa, koliko se Srbi kunu u Kosovo, ali često ćeš od Srba iz Srbije čuti da su Srbi s Kosova ‘loš narod’, pa će ih vrlo negativno prebrojavati koliko ih ima u Kraljevu, Gornjem Milanovcu, Smederevu, Kragujevcu i gde su se sve doselili, jer ‘sve pokupovaše’, jer su ‘organizovani’, i zovu ih ako ne baš uvek ‘šiptari’, onda često ‘kosovari’, što je valjda albanski termin, a ne Kosovci, što je valjda srpski. Mnogo se Mustafa ovde mašta o propasti Zapada, ali se niko od maštara ne sekira, jer o tome i ne razmišlja, da bi sa Zapadom propala i višemilionska srpska dijaspora koja upravo živi u ogromnoj većini na Zapadu, a vrlo mali broj njih je u Rusiji.

Pišeš o izraženom tribalnom identitetu u Albaniji. Ima i ovde stereotipa i klanovsko-tribalnih protekcionizama. Nekada se činilo da Crnogorci vladaju Srbijom. Sad su Bosanci uticajni. Mada, čini mi se da nije to kao nekad jer podela ‘za’ i ‘protiv’ Vučića nadvladava sve druge podele. Čak i onu za Ruse ili za Amerikance jer kod Vučića ima ‘švedski sto’ – pa možeš da biraš šta god želiš da budeš – i katarzični radikalski evrofanatik, i Putinov fan, i NATO kooperant i fan Ratka Mladića, i briselski abonent i svetosavac-protestant. I kod opozicije ima svačega, ali je sve nekako sindikalnije ili se tako čini zbog ‘medijskog mraka’, što je jedna od bitnijih podela u poslednje vreme.

Da, postoje ‘srpska posla’, kao što si rekao da postoje ‘albanska posla’. Imam osećaj da su to ista ‘posla’.

Ponovo se u srpskim medijima aktivirala tema ‘Velike Albanije’. Doduše ima i albanskog uticaja na to – Aljbin Kurti sa Kosova ponovo potencira ujedinjenje s maticom. Jedan beogradski tabloid je ovih dana imao baš simpatičan naslov: ‘Velika Albanija do Nove godine!’