PUNK zgoda

Željko Bebek je, recimo, u vreme najveće slave Bijelog dugmeta izjavio da su Rokeri s Moravu, jedini autentični pank bend na ovim prostorima. Ali, sećam se i jednog večito namrgođenog komšije – radio je u miliciji (tada se policija tako zvala), koji je mene pitao – mali, vidiš li ti šta banda piše po zidovima? Pošto su meni već bili objasnili šta je PUNK zgoda, rekao sam da znam. Mada zaista nisam znao zašto tim „pankerima“ smeta Deep Purple i njihov hit Smoke In the Water, koji smo mi u osnovnoj školi mnogo voleli. E, taj mi pandur objasni da to na zidu znači (P)omozite (U)groženom (N)arodu (K)osova. „Čista iredenta, sine“.

Otprilike u to vreme lutrija je izdavala sportske novine „Eho“. Bila je to neka preteča „lista“ i magazina kakve danas izdaju kladionice. Znači, malo sportskog novinarstva, malo sportske prognoze. Isti taj pandur je rekao mom tati, koji je kupovao „Eho“, da li je svestan šta kupuje i kako oni u Beogradu ne vide takvu podvalu. To je bila skraćenica i značila je ni manje ni više nego – (E)nver (HO)dža. „Čista iredenta, komšija“.

Čudo je ta kultura sećanja i te zajedničke uspomene u vidu kodova. Nedavno sam pročitao, pa skoro senzacionalan roman Bekima Sejranovića „Nigdje niotkuda“ i toplo ga preporučujem. Dobio je i nagradu „Meša Selimović“. I to u konkurenciji Pištala i Albaharija. S jedne strane to je autobiografija nevoljnog apatrida; s druge to je kondenzovana povest ovih prostora. Ima tu svega: i polarnih noći, i klanja na nacionalnoj osnovi, i analnog seksa. I Osla i Brčkog. Ima i konstatacije tipa „Selma, ipak se nagni kroz prozor“. Ali ima u ovoj knjizi i panka. A najviše me oduševilo što na strani 76 ima i PUNK zgode.

Dakle: „Kad sam završio sedmi razred, preselio sam se k ocu i krenuo u novu školu. Jednog dana netko na školi crvenim sprejem ispisuje „PUNK“ i „A“, a naša razrednica Milica, šiljata nosa i sitnih zlih očiju, hitno saziva izvanredni sat razredne zajednice. Ona hoda u svojim visokim čizmama, nabadajući krivim, rahitičnim nogama po školskom parketu i objašnjava nam kako je škola pod udarom separatista. Na zidu škole osvanule su parole „PUNK“ i „A“. Znamo li mi uopće što to znači? Ja dignem ruku, želeći nešto reći napraviti se važan, spominjem Pistolse, ali naprasno me zaustavljaju njezin ledeni pogled i njezine tanke, beskrve usne iskrivljene u osmijeh pun sažaljenja.

– Kako ste vi, djeco, naivni. PUNK znači: „Pomozite Ugroženom Narodu Kosova“. A ono „A“ je Albanija.

Posle je, devedesetih, Milica (kako piše pisac) smatrala da je došlo vreme borbe protiv PUNKA, samo što nije znala da je dotični odavno mrtav. Isto je smatrao i moj komšija. Za koga su i Azem Vlasi i Ibrahim Rugova bili „punkeri“. Šta li su tek onda Tači i Haradinaj! Hardcore punk?

„Na zgradi osnovne škole koja se nekad zvala ‘Ivo Lola Ribar’ u Bosanskoj Gradišci i dan danas, pogotovo ako je dan sunčan, može se vidjeti kako izblijedelim crvenim slovima piše PUNK“. U Užicu su izbledele sve PUNK zgode. Doduše nedavno sam video jedno „A“ koje, naravno, nije Albanija već anarhija. I što je interesantno, kao da je relativno skoro napisano.

No, dobro, čemu ova priča u ovo pretpraznično vreme „Muštuluka“, „Miljacke“ i „Prvog glasa Srbije“? Pa nećete verovati, ali motiv za nju u dubini je antikorupcijski. Na površini je emotivno protokolaran. Odlazeće 2012. obeležili smo svakojake jubileje: 100 godina Balkanskih ratova, 40 – Ramba (ne Petkovića, već Silvestera Stalonea), 20 – Vidovdanskog sabora, 30 – Spilbergovog „Vanzemaljca“. I prosto neverovatno, od tolike pažnje prema godišnjicama, jednu smo propustili. Čekao sam da se neko pozvaniji seti, ali pošto nije, daj da to ja uradim. Pre 10 godina (22. decembra) umro je Džo Stramer. A zašto je onda povod antikorupcijski? Pa zato što je frontmen The Clash kroz svoje stavove i muziku upravo činio to. U nekoj vrsti etičke ravni. Odatle, uostalom, sve potiče. Kad se etika napusti. Kad nemamo etiku uverenja, kako ćemo imati etiku delanja? I tu antikorupcijsku (posthumnu) harizmu sigurno neće oštetiti danas bizarni slučaj iz daleke 1977, kada je zbog potpisa na diskografski ugovor (sa „srcem tame“ diskografskom kućom CBS), Stramer proglašen izdajnikom i ubicom celog supkulturnog pokreta. „Ako je Strummer umro, svi ćemo umreti“, rekao je prijatelj Anti Perkoviću, koji je napisao jako dobar memorijalni tekst u zagrebačkom Jutarnjem listu od subote 28. 12. 2002.

Da, Stramer je bukvalno bio PUNK zgoda. Izdigao se od panka kao mode; kao šminkeraja koji se vremenom pretvorio u muzički dogmatizam. „He who fucks nuns will later join the church“, stih iz pesme Death Or Glory s epohalnog albuma London Calling (dvostruki), zlobnici možda mogu primeniti na Strummerovu smrt, ali njegovih je 50 zemaljskih godina sasvim druga priča“, kako onomad napisa Ante Perković.

Bio je savest pokreta. U artikulaciji diverzije možda je otišao najdalje. Za pet kratkih godina koliko su The Clash postojali. Insistirao je na „permanentnoj angažovanosti“. Iz više je klase (u kastinskom društvu kao što je britansko), i kao sin diplomate hteo je da se angažuje za socijalno inferiornije od njega. Pravo mu je ime bilo John Graham Mellor. Iako je i kod njih u bendu bilo malo šminke, dovoljno su uradili da bi imali identifikaciju sa „radničkom klasom“. Što je u bilansu bitnije od Sex Pistols zihernadli. I tu angažovanost ne treba svoditi na koketiranje sa ekstremnom levicom (amblem Crvenih brigada na rukavu Mika Džonsa 1977). Ili na to da je njihov trostruki album „Sandinista“ provokativno ime dobio po nikaragvanskim gerilcima borcima protiv Somosinog proameričkog režima. Neke od The Clash parola danas zvuče prilično upotrebljivo. Možda su zaista, kako neko primeti, bili prvi world music bend na svetu. Mada, svega je tu bilo (punk, new wave, reggae, dub…). Kažu da je Generacija X tog 22. 12. izgubila svog Lenona. Jeste li primetili koliko dvojki ima u datumu njegove smrti? Zadesio ga je srčani udar nakon što je prošetao psa. Rođen je 1952, a njegov „telekaster“ je uz Springstinov jedan od najpoznatijih. Springstin je sa London Calling i počeo čuveni koncert iz 2009. u Hajd parku (DVD London calling: Live in Hyde Park).

I The Clash je muzički delom banalizovan. Pre svega zbog njihove Should I Stay Or Should I Go, sa kojom se odavno završavaju „urbane“ svadbe u Srbiji, kad se izgustiraju Ceca i Haris. Bitno je se Stramera danas setiti bar iz dva razloga: Zbog tog odsustva bilo kakve klasne svesti u Srbiji, i zato što je umro pred Novu godinu, kada besmislena muzika za zabavu besmislenih ljudi prži mozak. Neobično je to iskustvo kad vam neko umre pred „novaka“. Dok tražite žito za koljivo i košulju za mrtvaca, oko vas svuda baloni sa Deda Mrazevima.

Kusturica je, koliko znam, jedini odavle nastupao s njim. Džo se u Italiji popeo na stejdž. I svirao sa No Smoking Orchestra. Mnogi „pankeri“ u to ovde nisu mogli da poveruju. Da im bude još gore, Kusturica živi u Ulici Džoa Stramera. „Zar već ima toliko?“, kaže mi pre neki dan, kad sam ga podsetio na ovu smrt i zatekao u Sankt Peterburgu.

Bil Flanagan tvrdi da pank na početku nije bio toliko pobuna koliko kontrarevolucija. E, sad vidite koliko su komunisti zajebali stvar kad su albanske demonstracije na Kosovu 1981, proglasili (častili) kontrarevolucijom. S te strane onaj moj komšija pandur i ona Sejranovićeva razrednica samo su sledili liniju partije.