I strasti određuju top političke teme-od borbe protiv korupcije i povratka Džajića u Zvezdu, do rata tabloida i toga kako Gotovina uprkos etničkom čišćenju ide na slobodu, a Šešelj zbog „verbalnog delikta“ ostaje u Hagu. Ali ispod površine tih top tema vodi se jedna, isto strastvena, mada mnogo racionalnija, donekle elitistička, ali psihološki bitna borba. Ta borba ima značaj „diferencijacije“.

Pitanje je krajnje prosto, ali suštinski bitno: „Da li vam se sviđa novi Bond (Skyfall)?“ Iskren da budem, nikad nisam bio neki ljubitelj Džejsma Bonda, mada sam naravno pogledao sve filmove. Znači, red je da se izjasnim: Omiljena Bond cura mi je Sofi Marso, a omiljena Bond pesma A View to a Kill (Duran Duran). Omiljeni agent 007 mi je Rodžer Mur. Danijelom Krejgom nisam bio nešto oduševljen. I sve je to tako trajalo do pre neko veče. Čak me mrzelo da idem u bioskop. Odlagao sam tu obavezu da pogledam Bonda. Tek me deprimiralo par ljudi koji su film pogledali, pa ga ocenili kao „tipičnog Bonda“. Međutim, polemike po svetu su se zahuktavale, a sukcesivno su se uključivali i autoriteti iz Srbije, i retko ko se preterano pohvalno izrazio. Mnogo je bilo negativnih kritika, a najviše arogantnog palanačkog cinizma. Osećao sam da nešto nije u redu. Da to nije „tipičan Bond“.

Odlučio sam da taj sakralni čin obavim u velikoj dvorani Doma sindikata. Tu sam slušao najlepšu sefardsku muziku na konvenciji DS kad je 1992. pred izbore na bini pored Dragoljuba Mićunovića sedeo Milan Panić, tu sam slušao i gledao Kraljicu Margo, Erika Bardona, Los Lobos, i prvi solistički koncert Dragana Kojića-Kebe. U svim navedenim slučajevima sala je bila puna. Sad sam namerno išao tamo jer saa znao da će biti prazna – monumentalno prazna. Napolju je padala kiša, a unutra je bilo nas petoro. Mada, za ono dvoje u vrhu sale, ne znam da li su došli baš zbog Bonda. Poverenje mi je ulivalo to što je režiser oskarovac Sem Mendez u čiju se „Američku lepotu“ i danas kunem. Čuo sam već bio i naslovnu numeru u zanosnoj interpretaciji Adel, koja je na nivou standarda. Svetla su se ugasila, prvo je krenuo trejler za Hobita, a onda je počeo film posle koga neće više ništa biti isto. Uvodni deo je baš „tipični Bond“-trka po Istanbulu, pucanje, pesničenje, pirotehnika, Plava džamija u pozadini, motocikli po krovovima Kapali čaršije… Onda ide spot sa Adel glasom, i to je to. Omaž Bondu je napravljen. Ostatak je nešto sasvim drugačije-zavodnički zbunjujuće, estetski ultimativno, juvelirski precizno režirano, i nikako predugačko (što je opšte mesto zamerki), već „knap“. U stvari, najviše vas zbunjuju relikvije epohe: M (Džudi Denč), akordi Bond teme, valter PPK, odltajmer aston martin sa menjačem iz Goldfingera, apdejtovani Kju, i tako to. To, naravno, mora da vas asocira na Bonda, sve sa par zgodnih cura, dok je promena da 007 pije pivo (hajneken) više logični korporativni obrt nego li suštinski.

Suštinske promene su sledeće: Gledam Krejga i ne mogu da se setim na koga mi liči – i onda u trenutku dok mu biceps dođe do izražaja, trgnem se i vidim da liči na Vladimira Putina. Skajfol je retko uspešna eklektika koja nadilazi „omaže“ ili iznuđene reference u odsustvu kreativnosti. Dakle, ako ne računamo deo iz Istanbula i okoline, dobar deo filma (uključujući i Šangaj, Makao i London) je Matriks, ali dvojka (Reloaded), dok je ekstenzivni kraj filma u Škotskoj čist Hari Poter iz bilo kog nastavka. Glavni negativac – Silva (Havijer Bardem) kataloški je negativac iz Betmena, ali najbliži impresivnom dartvejderovskom Bejnu iz poslednjeg Betmena Kristofera Nolana. Skajfol je kao otac koji jede svoju decu, asimilovao i Nemoguću misiju (agenta Itana Hanta ukrstio je sa Putinom), i sveže „Bornove identitete“, pa čak i neostvarenu Bond devojku – Laru Kroft. Doduše, sa promenjivim uspehom – jer eksplozija u centrali MI6 slabija je od eksplozije u Kremlju (poslednja Nemoguća misija).

I sve dok je u pitanju sam film stvari su u suštini na nivou žanra i revitalizacije hladnoratovskog relikta. Ali, kad se pređe na podtekst, na stanje ideologije, stvari su mnogo opasnije. Slažem se apsolutno sa onima koji su Skajfol okarakterisali kao najreakcionarniji mogući film. Ovakav desničarski proizvod odavno se nije pojavio u kinima, i to u blokbaster formatu. Cena je prilično gubljenje šarma, i zebnja koja se uvlači u mraku sale Doma sindikata. I ovde formalno pobeđuje dobra strana, citiraju se i stihovi Alfreda Tensiona, ali to ne umanjuje osećaj povišene budnosti i jedine moguće kompetentnosti – one tajnih službi koje demokratiju i njene institucije maltene priznaju iz dobre volje, jer su, eto, džentlmeni i dame. Do te mere da ministarku koja na nekom anketnom odboru propituje M tretiraju kao gusku, a premijera poštuju kao neki nevidljivi, neopipljivi autoritet. Za koga nisi siguran šta je. Uz sve razumljive paranoje od terorizma, simboli Imperije su preterano patriotski i za jednog Bonda.

Desila se prosta stvar: Kao u slučaju Zdravka Čolića i Željka Joksimovića. Danas Željko peva pesme koje su po senzibilitetu prave Čoline („Dođi sutra“), dok Čola više naginje ka „Telo vreteno“. Tako je i pravi bondovski duh nakon kraja Hladnog rata, otišao u druge franšize, dok je oficijelni 007 na jakim temeljima relikvija, krenuo u pravcu Sudije Dreda. Još paradoksalnije, Skajfol bi bio idealni ruski film koji Nikita Mihalkov još nije snimio, a koji bi trebalo da monumentalizuje putinizaciju. Ako i zanemarimo panegirike patriotskih kritičara Skajfolu, ovo je veliki film koji tera na velika razmišljanja i upravo po tome on nije bondovski, kad se sve svodilo na analizu žena, kola, alkohola, pesme i pripadajućih suvenira. Čast struke u Srbiji spasilo je nekoliko ozbiljnih ljudi posvećenih filmu koji su Skajfolu prišli odgovorno. Sve ostalo je površnost i palanačko stavljanje iznad situacije.

Ovih dana kad me neko zaustavi i hoće da priča o stanju stvari, ja mu postavim samo jedno pitanje: „Da li si gledao Skajfol?“ Ako nisi, onda ništa.

Evo na kraju jedan retro vic, iz pravih bondovskih vremena. Vic je iz Sovjetskog Saveza, iz vremena perestrojke. Često se tamo dešavalo da komunistička oligarhija svečano otvori prugu, a voz posle izvesnog vremena stane jer nema šina. I šta bi u toj situaciji uradio sovjetski vođa kad bi čuo vest? Staljin bi streljao inženjere, mašinovođe i konduktere, Hruščov bi ih rehabilitovao, Brežnjev bi s vremena na vreme prodrmao voz kako bi stvorio iluziju da on ide, dok bi Gorbačov širio ruke, i glasano se drao: „Ljudi, nema šina!“ A stanje je isto. Obrnuto proporcionalno; Koneri, Mur, Dalton i Brosnan, samo su percepcije jednog istog stanja. Sa Skajfolom, Krejg se izdvojio iz kanona. Mene je to impresioniralo, ali i uplašilo.

Najbolji Bond je ipak onaj sa Kraljicom sa otvaranja Olimpijade. Čast je pripala Krejgu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari