Putinlend

Zamislite tek sreće da je Putin rekao da se Rusija oštro protivi evropskom putu Srbije. Ali, pragmatična putinovska Rusija, pa makar ona bila i „Sovjetski Savez sa punim izlozima“, teško se uklapa u fantazmagoričnu Rusiju sklepanu u „umnim srpskim glavama“ koje u svom opsesivnom antizapadnjaštvu ne primećuju da je Rusija odavno postala Zapad. Bar u odnosu na njenu ovdašnju izvitoperenu sliku. Možda će nas čak u Evropu pre naterati ruski pragmatizam nego briselski cinizam. A, NATO? Pa, Rusija se s njim već dogovorila oko mnogo bitnijih stvari nego što je članstvo Srbije u toj Alijansi, a tradicionalna ruska „zabrinutost“, sigurno nije argument za nastavak „hiljadugodišnjeg čekanja“, ovdašnjih petparačkih kremljologa koji maštaju da realna Rusija jednog dana pristane da bude gubernija srpskih imaginacija.

A, ekonomija kao bilans Putinove posete? Ima li šta pametnije nego citirati velikog Mikojana (da, da, i ime mu zvuči kao marka nekog jermenskog konjaka), koji je kao trgovački pregovarač Sovjetskog Saveza uvek govorio surovo iskreno potencijalnim partnerima: „Cilj mi je da napravim što povoljniji ugovor za svoju zemlju, i što nepovoljniji za vašu“. Parafraziranje ovog sovjetskog političara u današnjim konstelacijama uvek je lakše ako neka država i bitan deo njenih građana dobrovoljno pristaju na obnovljenu Brežnjevljevu doktrinu „ograničenog suvereniteta“, samo u pravoslavno – oligarhijskoj odori. Koja je, doduše, i osnova zapadnjačke politike (sa drugim ideološkim predzankom), prema konfuznoj evropskoj poluperiferiji u vidu isfrustriranih balkanskih bantustana.

Nakon euforije na Marakani lakše je valjda razumeti i hrvatsko „Danke Dojčland“ i albansko kićenje Prištine američkim zastavama. Ali se treba i zapitati ko ima više pokrića u bilansima za snishodljivost. Srpsko poltronstvo, ma koliko bilo veliko, ipak nije u euforiji proporcionalno veće od iskrene ljubavi prema Rusiji i njenom lideru koji ima neospornu harizmu u kojoj su pop elementi (Putin kao superstar) nekad izraženiji od autoritarne rigidnosti. Čak se na prvu, dalo učiniti da umesto niških bajkera (koji su ispali najveće zvezde sa strane domaćina), u loži Marakane pored Vladimira Vladimiroviča sedi Lemi Kilmister, frontmen Motorheda. Sa celim bendom. Bajkeri su sigurno racionalniji izbor od odlaska na festival poltronisanja koje je Putinu bio spremio Beogradski univerzitet u vidu počasnog doktorata.

Nekad je od otvorenog poltronisanja, mnogo dirljiviji naivni idealizam. Eto, meštani sela Ljubomir kod Trebinja sagradili su pre koju godinu preko rečice Brove mostić koji su nazvali „Putinov most“. Poslali i slike mosta Putinu i Lužkovu, tadašnjem gradonačelniku Moskve. Fotografiju ćuprije dobio bio i ambasador Rusije u Bosni i Hercegovini Konstantin Šuvalov. (Dakle, Rusija priznaje celovitu BiH, iako možemo pretpostaviti šta o BiH misle neimari mosta).

Ne treba potcenjivati marketing i lične afinitete. Kad Putin zapeva „Blueberry Hill“, to je za imidž vešto, kao kad Klinton svira saksofon u praškoj pivnici. Neko tu vidi modernog političara, neko perfidnog autokratu, neko – kad na pecanju u Sibiru pokaže bicepse – mačo-mena, neko čak i gej ikonu. Svako vidi šta hoće. Uz svu realnu bliskost sa Rusijom, Srbima bi valjalo da vide ono što im je najracionalnije. U smislu ljubav za ljubav, a sir za pare.

I još jedno pitanje: Ako „pijani Jeljcin“ nije hteo onomad da nam pokloni one protivavionske sisteme (S 300) da li je neko pitao Putina da nam ih on sad isporuči (sad ima i S 400). Da nam se nađu kao „sredstvo odvraćanja“. Pa makar ih i platili.