Radovan i Radovani

Danas je u Srbiji četnički pokret maltene potpuno rehabilitovan. Čak se čini da je to jedina stvar koja je u Srbiji u tranziciji pasionirano i temeljno urađena. Da smo i neke druge stvari tako ozbiljno radili, na primer privatizaciju i infrastrukturu, ko zna gde bi nam bio kraj. Iako se rehabilitacija vodila pod firmom „antifašizma“, u bilansu antifašizam je u Srbiji razlabavljen i relativizovan. Samo budala može poverovati da je jedini motiv za rehabilitaciju četništva ispravljanje određenih istorijskih nepravdi (naravno da je među četnicima osim gibanjičara i koljača, bilo i antifašista, rodoljuba i onih koji su spašavali američke pilote), jer u krajnjoj instanci, što je prava namera, bitno je satanizovati „antisrpski komunizam“. Titoizam pre svega (za srpske komunonacionaliste uvek se ima razumevanja). A to se ne može uraditi bez relativizacije partizanske antifašističke borbe. I njenog svođenje na „klasni genocid“.

Sa takvom logikom na kraju strada i onaj antifašizam koji nije izvorno partizanski i komunistički. Dan kada su Srbi rekli „ne“ Hitleru, 27. mart 1941, obeležava se kao dan tragedije, kao englesko maslo. Da li neko ozbiljan može da pomisli da bi engleske agenture tako mogle da motivišu Srbe da oni sami to nisu osećali. Pa i 5. oktobra su radile agenture, ali da li su one mogle da izvedu sve te ljude na protest da njihovo raspoloženje nije bilo takvo? Ako je to i bila nepromišljena odluka i čist avanturizam, zašto onda bar Srbija taj datum ne slavi i ne izvuče maksimalnu korist od njega? Kad već ne može da ga izmeni. Zašto se umesto ponosnog podsećanja na „ne“ Hitleru, sve više piše i govori o tome kako je Hitler tobože cenio Srbe, posebno njihove vojničke tradicije. Iako smo u nacističkoj ideologiji na sasvim dovoljno relevantnih mesta označeni kao „niža (slovenska) vrsta“. Uprkos paradi kojom je Hitler hteo da impresionira kneza Pavla. Čak bi nam tobože Hitler dao Solun. Ej, bre, pa zar bi Srbi imali obraza da uzmu Grcima Solun. Onim Grcima kod kojih smo došli za vreme armagedona 1914-1918. I da li je normalno da 27. mart bude ludački čin, a da pucnji Gavrila Principa ne budu „avanturizam“. Još kad znamo koliko je onih koji bi vrlo argumentovano podržali Trojni pakt, a odbili s gnušanjem Rambuje, možda čak i Dejton, konfuzija postaje klinička.

Demistifikacija NOB-a je bila neophodna i lekovita u demokratizaciji društva, ali ni to, ni parolu „bando crvena“ ne treba mešati sa ekstremno desničarskim – klevetničkim, ponekad i otvoreno fašističkim napadima na partizane. Ličnost Draže Mihailovića u sebi ima tragizma, ali četnički pokret je bio politički haotičan, toliko dezorganizovan da je zaista pitanje koliko bi mogao da vlada posle rata celom Jugoslavijom. Tek zamislite da vlada na principima federalizma. Posleratni ostaci građanskih partija bili su zavađeni. Jedan Dragoljub Jovanović ima mnogo gore mišljenje o Milanu Grolu nego o Titu, na primer.

Imao sam priliku da upoznam jednog dedu Dobrosava u okolini Šapca, koji je bio pri Dražinom štabu kao jako mlad momak. Posle rata se pritajio, ali je u bizarnoj igri sudbine dobio poziv da služi regularno novu vojsku, a pošto se pokazao brzo kao „vešt“, poslali su ga u OZNU, a ubrzo i na Majevicu. Komandir mu je rekao: „Tamo su ostali neki četnici.“ A ovaj misli u sebi: „A ja znam i ko je ostao.“ Imali su na Majevici i bliski susret. Pogledali su se i produžili svako na svoju stranu. Komandir, neki Makedonac, rekao mu je: „Pravićemo se kao da se ovo nije desilo.“ Taj šabački deda je tvrdio da je on najbolje razumeo komuniste 1948. koji su se ubijali ili išli na Goli otok zbog Staljina. On je lično gledao svog četničkog kapetana kako stavlja cev od revolvera u usta i puca kad je preko Radio Londona 1944. čuo kralja Petra Drugog, koji poziva i četnike da se pridruže Titovoj vojsci. Inače, taj deda nije išao na one „vudstoke“ i „hajdučke česme“ po Ravnoj gori, i govorio je kako ne razume zašto tim „četnicima“ smeta Veljko Bulajić kad bi svi oni mogli biti njegovi statisti.

Ono što su braća Bajić bila u narodnoj muzici – to je renesansni Radoš Bajić (scenarista, režiser glumac) u ekranizaciji prizora iz seoskog života. Dovoljno nepatvoren: I sunce kalajisano, i prašćenje krmače, i „barokni“ kredenac sa dunjama, i želja da dušmani crknu od muke, i cirkular koji se ne pali na crveno slovo, i neka profuknjača iz Trstenika i zidarsko pivo, i sudovi – i domaći i onaj u Strazburu, i shvatanja naših ratova i odluka da se iz inata napravi najbolji nužnik u Srbiji jer to više ne može da se radi u Moravu (a da ne ispliva kod Stalaća). Svega je toga bila samo u prvoj epizodi „Selo gori, a baba se češlja“, pa se opet nisu mogle donositi ozbiljnije ocene o seriji koja je na kraju ispala mnogo kompleksnija. To važi i za Bajićevu novu TV seriju – „Ravna gora“, kontroverznu i pre emitovanja.

U „Ravnoj gori“ će, evo sad smem da se kladim, biti najviše Radovana. Ne jedan Radovan, nego mnogo Radovana. Taj jedan jedini Radovan je bio u „Užičkoj republici“ Žike Mitrovića. Voze ti se tako kamionom partizani Boris Buzančić (drug Bora) i Branko Milićević (budući Branko Kockica), a pored puta zarakijani i raspojasani četnici. „Zar njima da damo oružje?“, zgrožen je Branko (Tito je naredio da se i četnici naoružaju iz fabrike u Užicu). Pa onda dodaje: „Žao mi samo onog mog Radovana.“ On mu je najbolji drug, delija, otac mu je solunac, odlazi pošten i dobar ko 'leb ponosno u četnike (misli sve je to isto). Radovan gine na Trešnjici prilikom četničkog napada na Užice. To je bukvalno jedan jedini četnik koji je bio pozitivan, i to samo zato što je bio naivan, u tom Mitrovićevom filmu velikog budžeta i velikih falsifikata. „A koliko je takvih Radovana?“, pita Boris Buzančić. Valjda će ih sad Bajić prikazati.

A ako njih (Radovana) ima previše, možda će više biti „nacionalnog ponosa“, ali onda po običaju nema mnogo žanra. Po kome se serije i filmovi i pamte. Uz svu propagandu, poneki četnici, ispadali su, doduše nenamerno, jako „simpatični“ u komunističkoj kinematografiji. Na primer Gašpar, Misirac, Japan, a nakon emitovanja „Poslednjeg čina“ iz komiteta i foruma su stigle oštre primedbe da je Kalabić (Zoran Rankić) „simpatičan“.

Režiser Lordan Zafranović mi je jednom prilikom pričao o glumcu Zvonku Lepetiću: „Spremimo mu neku 'šekspirovsku' ulogu, on pogleda pa mi kaže: Lordane, daj mi nekog ustašu ili četnika.“ Žanr, razumete. Pogledajte ponovo „Gluvi barut“ Bate Čengića. Svi su žanr. Film čak po onim gunjevima što se nose podseća na Milijusovog „Konana Simerijanca“. Od toga prevashodno zavisi uspeh filma i serije, a ne od istorijskih istina. Doduše, najbolje je kad se pogode i žanr i istine. Što je obično retko. Zato je komunistička kinematografija i danas popularna jer je žanr često bitniji od propagande. Ako ste kao Branka Prpa u startu odbili da gledate ovaj projekat, propustili ste sjajnu scenu: „Pa neću, pobogu, Radenko, tebi da polažem račune.“

Inače, heroj sa Kadinjače „drug Bora“ – Boris Buzančić (Pulska arena 1974. za najbolju ulogu) bio je prvi Tuđmanov gradonačelnik Zagreba. Odvratno, zar ne?