Iskreno sam se obradovao onomad kad su se DS i SPS pomirili priznajući jedni drugima da svako „ima svoj bol“ koji treba poštovati, ali da se treba okrenuti evropskoj budućnosti koje, opet, nema bez moderne levice – strateškog saveza DS i SPS. Oni koji još ne mogu da se emancipuju od devedesetih godina, i koji još uvek žive u neverici, pitajući se svaki dan postojimo li još uvek „mi“ i „oni“, dan kad su se Tadić i Dačić simbolički izmirili, smatraju krupnim korakom države unazad.
Apsurdno, ali nije malo tih iz demokratske i građanske Srbije koji kao da žale što se Dačić nije priklonio Nikoliću i Koštunici, jer onda bi sve bilo psihološki lakše – postojali bi „mi“ i „oni“. Zaboravlja se i činjenica da je tektonski raskol radikala, i formiranje SNS jedna od (in)direktnih posledica Dačićeve odluke da se prikloni Tadiću.
Formiranjem SNS pacifikovan je politički prostor, više se maltene ne govori o „sistemskim“ i „nesistemskim“ partijama, a postignut je dvotrećinski konsenzus za ulazak u EU. Na neki način počela je da se ocrtava Tadićeva nada iz decembra 2008. da „Srbija političke stabilnosti jeste ona koja ide prema dvopartijskom sistemu“.
Dobro, razočarenje građana, uključujući i moju malenkost, jeste veliko, opet se javljaju defetističke fraze „svi su oni isti“, ili „neću da glasam za nikoga“, ali koji je to drugi put sem izbornog? Pa i Jelen super liga bila bi daleko bolja da u njoj igraju Totenhem, Udineze i Šahtjor, ali ne igraju. Ma koliko bilo otužno, ovo što imamo na političkom meniju – to nam je. I tu treba birati. I ne verovati mnogo u pojavu nekih „novih ljudi“, novih, neiskompromitovanih snaga. Ne, ne mislimo tu da umanjimo ugled Zaharija Trnavčevića i Zorana Drakulića („Novi dogovor za Srbiju“), ne mislimo ni na Dveri koje bilbordima u okolini „male Svete Gore“ u Ovčarsko-kablarskoj klisuri najavljuju učešće na izborima i renesansu desnice. Tu mislimo generalno na politički mejnstrim. Pojavu „novih ljudi“ i novih hit partija tu ne očekujte. Bar ne još neko vreme. Promene neće doći s novim partijama već sa unapređenjem postojećih i odumiranjem dobrog dela njih – što integracijom sa većim, što prirodnim putem političkog darvinizma.
Partokratija, takođe, neće nestati uskoro. Mada se može redukovati izbornim toplim zecom. Što se manje partija probije u parlament to će se smanjiti opseg „jednopartijskog sistema sa više partija“. Svingerska scena (svak sa svakim), generiše partokratiju, trajanje interesnih grupa i koncentričnih krugova koji ne predstavljaju nikoga u društvenim slojevima. Taj partokratski klijentizam izopačio je Đinđićevu nesmotrenu tezu o partiji „kao preduzeću“, degradirao ideologiju, a viziju sveo na okoštalu frazu, ponekad i parodiju. Uglavnom „desnog centra“ i „socijaldemokratije“.
Dakle, uznemirila me je Dačićeva sumnja da koalicija sa DS ne mora biti izvesnost za SPS nakon izbora. Zašto, pobogu, pitaju me oni koji ne shvataju da u kapitalizmu, pa makar i sa evropskim vrednostima, naše solunaške pištaljke nemaju nikakvu tržišnu vrednost. Sve manje i simboličku. Pa, zato što je savez DS i SPS bar ličio na pokušaj da se scena idejno i predstavnički kultiviše. U daljem profilisanju, to bi značilo da se u takav savez uključi direktno i LDP, da tu ostanu Čankovi „ligaši“, a da jednom levicu (pa makar i ovako uslovnu, ćiftinsku) napuste Mlađan Dinkić i Vuk Drašković, recimo. Da je bilo sreće, savez Dinkića i naprednjaka bi već bio izvesna realnost. I Vuk Drašković bi mogao da sprovede istraživanje da li se više bivših članova SPO nalazi u DS, ili u SNS, NS, Regionima i kod Karića. Na ovom drugom polu sigurno.
Umesto nekog takvog raspleta, sad smo opet u opasnosti da se sve vrati unazad – da Dačić može sa Nikolićem, Krkobabić sa Koštunicom, čak da Dinkić ponovo može sa Tadićem. Na takvoj svingerskoj psihotizaciji uvek tinja i opasnost „svadbe slonova“ – pakta DS i SNS. U redu, demantuju to svaki dan i jedni i drugi, ali hajde pa se zakuni.
Nadajmo se da će sledeći izbori konačno biti izbori na kojima će se rešiti politički kapacitet Mlađana Dinkića. Još bolje i njegova politička sudbina. Ovako je jednostavno više neizdrživo. Dinkić neurotizuje koaliciono polje i jednom konačno moramo dobiti epilog. Ili će to biti kraj simbola kontinuiteta vlasti od Petog oktobra pa naovamo, ili će Dinkić konačno dobiti pravu šansu da Srbiju utegne u red. Šta god da se desi, biće veliko olakšanje.
Šteta što Tadić nije raspisao izbore čim je Dinkić uspeo da iznervira čak i Cvetkovića. Do sada je već mogla da se formira vlada, a tokom leta je mogla da ispuca onih famoznih sto dana fore, i da se s jeseni krene negde napred. Doduše, onda bi Tadić morao da hapsi Mladića možda i u finišu kampanje, a ovako je dobio i Nikolićev štrajk glađu kao pokušaj samoubistva iz zasede od koga se naprednjaci još uvek konsoliduju. Istina, uspešno, zahvaljujući i rezultatima 100 dana Cvetkovićeve rekonstruisane skalamerije i ovoj mučnoj i nezvaničnoj izbornoj kampanji.
Videćete kako će izbori prodrmati ovu depresiju. Ja im se uvek radujem i draži su mi od Guče i Egzita zajedno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
