Rakija i komentari

Radikali su tada istakli da je celokupna srpska i makedonska javnost sa oduševljenjem primila izuzetno odvažno držanje personala skopskog restorana „Dva jelena“. U razgovorima je istaknuto da nema bližih naroda od srpskog i makedonskog, te da je pobeda makedonskih prijatelja u sukobu sa NATO siledžijama najbolji podstrek daljem razvoju prijateljskih odnosa dva naroda. Jer, srpski i makedonski narod, rečeno je, imaju zajedničke neprijatelje, pa „tim svetskim moćnicima ni po koju cenu ne smemo dozvoliti da poseju seme razdora između naših naroda“. Tu bliskost srpskog i makedonskog naroda, naglašeno je tada, ne može izbrisati ni Amerika, ni NATO. Obaveza da se zajednički doprinese još većem prijateljstvu i bliskosti dva naroda, bio je i zaključak tih srdačnih razgovora. Šešelj i najbliži saradnici tada verovatno nisu mogli da obećaju autokefalnost Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, ali su ipak govorili o „dva naroda“, čime su bar priznali da su Makedonci narod. Time su, valjda, priznali i makedonsku državu, što je bilo i izvesno olakšanje budući da su se u velikosrpskim projekcijama i Makedonci često dovodili u sumnju. Za šešeljevce Hrvati su tada u velikoj većini bili „pokatoličeni Srbi“, Crnogorci „veštačka nacija“, Bošnjaci, „Srbi muslimanske veroispovesti“, a eto Makedonce su nagradili statusom „naroda“.

Posebno su nam ti razgovori radikala i skopskih konobara bili romantični u trenutku kad je Makedonija priznala Kosovo. Šešelj je, što se tiče makedonskog otpora NATO paktu, pogodio kao što je pogodio da će Mila Đukanovića zadesiti Norijegina sudbina. Ne znamo, možda su ti konobari bili takođe zgroženi tim priznanjem Kosova, kao i dobar deo građana Crne Gore u ovom drugom „bratskom“ slučaju priznanja, mada se za makedonski slučaj, za razliku od crnogorskog, imalo nekog razumevanja. Nikolić i Vučić, tada u najužem rukovodstvu radikala, verovatno se sećaju tih skopskih konobara. Ne znamo da li su u prostorijama SRS na audijenciji kod Šešelja bili posluženi Nikolićevom, tada još ne toliko famoznom, rakijom iz Bajčetine, kao što se nismo raspitivali pa ne znamo da li je pre neki dan na proslavu sto godina Kumanovske bitke protokol predsednika Nikolića pozvao i skopske konobare. Eto, stvari su se bitno promenile. Propale su Šešeljeve nade o zajedničkom frontu Srba i Makedonaca pritiv zajedničkih (NATO) neprijatelja. A, odnose između Srbije i Makedonije, Nikolić danas bilduje sa neuporedivo suvislijim političkim idejama, dok famozna rakija iz Bajčetine simbolički treba da ima ulogu čarobnog napitka koji druid Panoramiks pravi Asteriksu, Obeliksu i ostalim Galima. Stiče se utisak da Srbija ima razumevanja za „stidljivije“ učešće makedonske strane u samom činu obeležavanja balkanskih ratova, jer po tom pitanju razni balkanski narodi imaju različite istorijske narative. Nikolić je u Makedoniji pokazao i jednu vrstu egzaltacije u komplimentima datim domaćinima, da smo se uplašili da je definitivno ugašen i poslednji tračak nade za realizaciju stare ideje Slobodana Miloševića o konfederaciji Srbije sa Grčkom. Pa ako je onako Milošević mogao dobro sa Gligorovim, zašto tek Nikolić ne bi mogao sa Ivanovim. I to je sve super da se malkice ne čini da egzaltacijom u Makedoniji, Nikolić hoće da kompenzuje deficite u Hrvatskoj i Bosni. Ali, kao što isfrustriranim srpskim nacionalistima Crna Gora i Vojvodina nikad nisu mogle da kompenzuju Sloveniju, Hrvatsku, i Bosnu, tako će i Makedonija, ali sad u pozitivnom smislu – razumevanja u regionu – moći da nadomesti Hrvatsku i Bosnu. Mada je i taj navodni deficit Nikolića u Zagrebu i Sarajevu zbog četničke prošlosti i nekoliko svežih, problematičnih ili loše protumačenih izjava, prilično varljiva stvar, jer solidni naprednjački odnosi sa Janezom Janšom, muftijom Zukorlićem i Milom Đukanovićem, prilično banalizuju tu hladnoću (ne bez izvesne prezrive provincijalne nadmenosti) Iva Josipovića i Bakira Izetbegovića.

Koliko puta ste samo čuli onu naivnu priču da je SFRJ bila EU pre EU, te da je apsurdna ta opsesija suverenitetima eks YU bantustana, kad ćemo sutra svi ponovo biti zajedno u EU, bez granica i tako to. Upravo je u tome i bila poenta slovenačke dalekovidosti. I hrvatsko hvatanje poslednjeg voza. Ako pogledamo stanje regiona i evropske trendove, teško da ćemo ikad biti ponovo zajedno. I ko se otcepljivao zbog toga se i otcepljivao. Što ne umanjuje potrebu pomirenja. Nedavno sam se u Nemačkoj obreo u neobičnom društvu: sa petnaestak ratnih veterana (većinom i invalida) iz BiH. Među njima ima boraca Armije BiH, Vojske RS i HVO. Tokom rata jedni su pucali na druge, a sada se druže, razmenjuju iskustva, leče se od posttraumatskog sindroma, malo udaraju na zajebanciju, i smeju se jedni drugima dok se skidaju na aerodromima jer su im tela puna gelera, pa zbog njih detektori zapište do nivoa uzbune. Mnogi od njih igraju sedeću odbojku (u kojoj si, apsurdne li postratne istine, pokretljiviji ako nemaš noge, ili bar nemaš jednu). Ti ljudi nisu postali u procesu druženja manji Srbi, Bošnjaci ili Hrvati. Ali se dobro razumeju, i psihoterapeutski neverovatno dobro deluju jedni na druge. Čak mogu reći da pomirenja na ovim prostorima nema dok se ne pomire ratni veterani. To je zaista alternativa dogmatskom suočavanju sa prošlošću. Veterani odaju počast drugoj strani. Uz punu svest da je individualno pomirenje mnogo lakša stvar, a da konflikti identiteta koje inspirišu narativi (u svim balkanskim ratovima) opstaju. Tek kad su ratni veterani u „mešovitoj grupi“ bili u Sjekovcu, otvorila su se vrata da isto mesto poseti Ivo Josipović i pokloni se srpskim žrtvama. Narativi vlastite nacije propituju se sudbinski i nije lako doći do međuetničke sedeće odbojke. Tuđa žrtva je svuda tabuizirana. Mada u Brčkom opstaju spomenici poginulima u sve tri vojske.

Kroz Beograd su protutnjale Hilari Klinton i Ketrin Ešton. Atmosfera je, sa strane, delovala kao da se cugnula koja „tomovača“, nadrealno drugačije nego u vreme kad je ovde Boris Tadić sačekao Angelu Merkel i kad je bilo mnogo mučno. Atmosfera jeste bila za „Miljacku“, iako su stavovi gošći bili predvidljivi. Ipak, neki optimizam zrači i ova vlast uprkos Ivu i Bakiru kao da je simpatična Zapadu, tako da je prosto neverovatno da Kosovo ostane ista muka i kad Toma i Ivica završe svoje mandate. Mimo Kosova i ekonomskih kompenzacija koje Srbija može dobiti zbog „dobre volje“, poseta je pokazala još nešto – odsustvo svake opasnosti od strane formalne opozicije: DS i nema vremena da se bavi ovom posetom, a i da ima šta bi kritikovala, LDP je preko Čedomira Jovanovića dala besmisleno saopštenje o „udaljenosti od promena“, dok je grupica radikala protestom u Pionirskom parku napravila parodiju protesta protiv „Bus-plusa“. Do zaključenja ovog teksta i Koštunica je dostojanstveno ćutao.