Rasprava o dobrovoljnom ropstvu

Apsurdna je situacija s Makronom: Koliko se samo o njemu pisalo kao o brani protiv populizma, da bi eto tako brzo on nekima koji su tako mislili postao ‘novi Luj’.

Uglavnom, nije lako prepoznati i razumeti populizam. To je danas i pomodna reč. Zato preporučujem novu knjige (traktak) profesora Dragoljuba Mićunovića – ‘ Demokratija, populizam, entropija’ (Arhipelag, 2018), a na čijoj sam promociji imao čast da govorim u prošli utorak u beogradskom Domu omladine zajedno sa književnicom Vidom Ognjenović i autorom. Knjiga je napisana popularnim stilom da je možete čitati i na plaži, ona je udžbenik za studente i srednjoškolce, ali i priručnik za odgovorne ljude koji se bave politikom. Uglavnom, sa Mićunovićevom knjigom teže će vas prevariti slatkorečivi demagozi, jer drevna Herodotova odrednica da je ‘demokratija vladavina suprotna vladavini jednog čoveka’, razumljiva je čak i onima koji nisu pročitali ništa složenije od ‘Pelagićevog narodnog učitelja’.

Kao student slušao sam inspirativna Mićunovićeva predavanja iz Istorija socijalnih teorija koja su imala dozu revijalnosti, i bila najpopularnija među studentima Filozofskog fakulteta u Beogradu te godine. A to je bila burna 1992. godina. Glavna opoziciona snaga tada se zvala DEPOS. Vojislav Koštunica je izveo svoju desnu frakciju iz DS da bi se pridružio DEPOS-u, dok su Mićunović i Đinđić ostali u DS. Šešelj je tada žestoko vređao čelnike DEPOS-a, a otužni je bilans da skoro posle tri decenije pluralizma, Šešelj ponovo vređa ‘DEPOS’ (Savez za Srbiju), dok je Mićunović kao i 1992. bio skeptičan po pitanju ulasku DS u njega.

I tako ti se te 1992. na jednom predavanju iz Mićunovića ču ‘bi – bip’. Kao da mu je došlo iz stomaka. Profesor otkopča sako, kad ono za kaišom mu zakačeno neko sokoćalo. Mi studenti blenemo zatečeni. Profesor oseti tu zbunjenost pa nam pojasni stvari: ‘Drage kolege, ovo je pejdžer i ovo je budućnost’. Sećam se, kao da je juče bilo. Čak je prognozirao da ćemo sutra svi to imati, a mi smo se smejali, jer u sobama u studentskim domovima nismo imali ni fiksne telefone.

Danas je pejdžer tehnološki anahroniji od kamena za kiseli kupus, ali Mićunović politički nije. Naprotiv. To je ovaj ‘patrijarh srpske demokratije’ dokazao i traktatom u kome je ključna reč entropija. Mićunović može biti i neka vrsta ‘velikog štrumpfa’, jer i pred novu 2019. godinu, što se demokratije tiče u Srbiji, pitanje je i dalje isto – ‘koliko još ima veliki štrumpfe?’

Fascinantni put od pejdžera do današnjih gadžeta, i istovremena ‘neočekivana kriza demokratije’ (kako to Mićunović karakteriše) u globalnim okvirima, ukazuju da tehnologija uzbuđujuće napreduje, ali da ljudski porivi ostaju stari: Razum nije svemoćan, ukazuje profsor, a volja za moć dobija distopijska značenja kada pogledamo tehnologije koje joj mogu biti na raspolaganju.

Teško se politika u Srbiji doživljava na generacijski način. Otuda i taj otužan utisak povratka na ‘nulte tačke’ srpskog pluralizma – da je glavna tema borba za izborne uslove. Mićunović ima pravo da drži lekcije i iz sfere praktične politike jer se bio vratio u matičnu DS i pokazao atipičnu konstruktivnost za povređene srpske liderske sujete.

Mićunović analizira populizam kao ‘tehniku transformacije’ kojom se ‘pluralističko demokratsko društvo pretvara u autoritarno monističko društvo’. Pored tiranije laži, tiranije korupcije, razvijeni populizam ima osobine i tiranije parlamentarne većine. Otuda i zakonodavna tiranija, dok demokratija postaje fasadna i apsurdna. O pošasti sužavanja vlasti kao najvećem političkom zlu pisali su Monteskje,Tokvil, DŽon Stjuart Mil, a Mićunović primere modernog populizma (i kad je on mimikrijski – ‘prigušen’), potkrepljuje klasicima koji su detektovali oligarhijske tehnike.

Za profesora širenje autoritarnosti je globalni fenomen, a populizam je najnedvosmisleniji put do autokratije. Do ukidanja posrednika između vladaoca i naroda. Profesor maltene apeluje da se mi moramo pitati o onome o čemu se davno pitao tada mlađani Etjen de la Boesie, u delu ‘Rasprava o dobrovoljnom ropstvu’ čiji je naslov danas višestruko simboličan – od toga da slobodu redukujemo dobrovoljno radi ‘bezbednosti’, do toga da je ispuštamo iz konformističke lenjosti. Mićunović govori o ‘poniznom oportunizmu’ kao zarazi, o dinamici proizvodnje unutrašnjeg neprijatelja, i o stalnoj spoljnoj pretnji zbog čega se poziva na zbijanje redova i nacionalno jedinstvo, a što su tehnologije populističkih korifeja.

Knjiga je i apel jer se autor obraća na kraju ‘prijateljima demokratije’, ali i povod za debatu o populizmu, za njegove forme i ideološka punjenja, za pitanja da li je populizam više tehnika vladanja ili je on i ideologija. Može li populizam biti kao holesterol – dobar i loš?

Za srpsku pluralističku dramu referentna tačka nije moderni populizam koji ide od Trampa do Orbama, Salvinija i Kačinjskog. Referentna tačka za nas je i dalje populizam Miloševićeve ‘antibirokratske revolucije’ nadograđen radikalsko-julovskim metodama, koji je isprovocirao opozicioni populizam bez koga Milošević ne bi bio oboren. Naravno, temelj opozicionog populizma devedesetih je kao i danas – ‘demokratski nacionalizam’ i njegovo savezništvo sa ‘građanskom Srbijom’.

Sada već bivši lider Građanskog bloka 381 Saša Janković, prilikom obeležavanja 5. oktobra ove godine možda nije znao, ili je prevideo, da je Milovan Vitezović na mitingu na Ušću, kao kruni ‘antibirokratske revolucije’ nju okarakterisao rečima da se ‘dogodio narod’, pa je Janković pred Vučićevim dvorima rekao da će se Srbiji ponovo ‘dogoditi narod’. Ili je Janković samo thteo da bude malkice ciničan prema onome koji hoće da ukine posrednike između sebe i naroda. Kako god da je bilo, Janković je bio u pravu. Iako je on bio lider uslovno građanske opcije, realne pretnje režimu nema bez ‘događanja naroda’, bez opozicionog populizma koji će u parolama i ponudi biti jednostavan i pitak kao reklame za Lidl.

Možda bi opoziciji danas najbolje odgovarao model nekadašnje poljske Solidarnosti, dok bi bilo idealno da Srpska pravoslavna crkva ima ulogu tada katoličke u Poljskoj. I još kad bi nekako Vučić probao da se helihopterom spusti u Hilandar, da monasima kao Milošević nekad upropasti kupus, pa da ga neko ‘prokune’. Ali, Crkva u saopštenju pre neki dan ističe da Vučićeve reči krepe srpski narod na KiM i daju mu snagu da istraje!

Strategije političke mobilizacije u datom trenutku mogu biti samo populističke. Čini se da je opozcija na korak da shvati da su populističke ideje bitnije od ideoloških razlika i to racionalizuje njen antipartizam. Otuda i logičan izbor modela političke komunikacije – vraćanje otete države narodu. Potencijalno vrlo povodljivo.

Suigurno se sećate dobro Dragoslava Avramovića, Miloševićevog guvernera Narodne banke koji je zaustavio hiperinflaciju, postao ‘super deka’, da bi dinar postao ‘Avramov dinar’. Harizmatični Deda Avram je, sve sa prepoznatljivim cegerom, nakon raskida sa Slobom postao uzdanica tadašnjeg Saveza za promene. Slikao se za izborne plakate, sve sa cegerom, ove jalove opozicione grupacije. Posle je odustao zbog pritisaka. Sećam se kad sam radio intervju s njim – i kad mi je rekao: ‘Sine, protiv Miloševića možemo samo populistički’.

Ponekad deluje pomalo neozbiljno opoziciona futuristika na temu ‘postvučićevske Srbije’, ali stalno insistiranje na njoj, vremenom uvlači i ovako jakog Vučića u eshatologiju do koje godine će dobijati izbore, što se u nekoj tački može tumačiti i kao znak samoohrabrivanja, odnosno znak slabosti. Iako je Vučić indirektno rekao dokle želi da vlada – do Mundijala 2030, koje bi organizovale zajedno balkanske zemlje, a otvaranje ili finale bi moglo biti na do tada već novoizgrađenom ‘nacionalnom stadionu’ u Beogradu. Kako vam to zvuči?