Republikanci

Vučićevi bi bili ovi drugi. Da bi se to ostvarilo, DS bi morala da priđe „republikancima“ (pa da zajedno menjaju Ustav), a Vuk Jeremić Tomislavu Nikoliću. Doduše i to donekle zavisi od toga da li će biti još jednog raskola u DS, a sve sluti da hoće. Za sada je sve klackalica, kao što bi šef BIA Nebojša Rodić, kao novi ministar odbrane bio rezultat kompromisa.

Kao da još nemamo odgovor; da li će rekonstruisana vlada biti tehnička do izbora, ili se pravi s ambicijama da završi pun ciklus – još tri godine. Možda ćemo odgovor dobiti posle kosovskih izbora u novembru. Ili će izbora biti „za tri ili za četiri meseca“, kako se da čuti na bitnim mestima. Ali, čemu onda ovi eksperti – pa nije valjda da se zamazuju oči i da su oni ikebana tehničke vlade. Naprotiv, oni su sad i sredstvo „rejting demokratije“, a tek će se po jednoj teoriji razmahati kad se napravi Vlada sa premijerom Vučićem. Dačić nema „strance“. U „liberalnom“ krilu SNS priča se da Vučić neke ljude još „neće da troši“. Možda ih ne zamajava, možda ih čuva.

Sećam se ne tako davno kad sam sreo jednu ozbiljnu curu koja radi u industriji korporativne svesti i koja je mnogo volela pesmu Željka Joksimovića „Mišel“ (nisi više ista kao pre), ali se prilično iznenadila kad sam joj rekao da postoji još jedna – poznatija Michelle, ona The Beatles. Koliko je, realno, učesnika i gledalaca srpskog „Velikog brata“ bilo pročitalo Orvelovu „1984“? I zna da je to odatle. Tek onda ne treba da se čudimo koliko ljudi misli da je Vučićev „Maršalov plan“, u stvari, Vučićev povratak drugu Titu. Za razliku od Dačića, koji se vraća Rankoviću, što bi određeni psihoanalitičari mogli da protumače kao podsvesni pokušaj kompenzacije moći. Jer kad ide na Lekin grob, Dačić se ne vraća Rankoviću na Brionskom plenumu, ili još gore njegovom naknadnom tihovanju, već onom Rankoviću koji je u sovjetskim krugovima bio viđen za Titovog naslednika. Šta je Veljović prema takvom Rankoviću. Kisela voda.

Anegdota koju sam čuo od ozbiljnih ljudi kaže da je Leka Ranković negde oko Brionskog plenuma sreo na dubrovačkom Stradunu glumca Ljubu Tadića i pitao ga: „Ljubo, šta ovo bi?“ Druga anegdota koju sam pre neki dan takođe čuo od ozbiljnih ljudi, ali stručnjaka za aktuelni trenutak, kaže kako je premijer Dačić sreo jednog, pa skoro saradnika, i pitao ga: „Šta će, bre, da bude sa ovom rekonstrukcijom?“ Uz, ipak blagu ogradu da je premijer jako duhovit čovek. A i Amerikanci ga podržavaju. Mada, pitanje je kako ga podržavaju: Da završi Kosovo, da ga niko „ne uznemirava“ dok je u opoziciji, a da ga posle podrže da bude predsednik Srbije. Ili ga podržavaju kao agresivnog reformskog premijera još tri godine? Dačić ima još jedan adut: „NATO, odmah!“

Vučić je izabrao „Maršalov plan“, ali je mogao komotno da izabere i Lenjinov NEP ili Ruzveltov Nju dil. To su samo terminološke finese – metafore za fascinaciju elite i prostote. Mogao je prvi potpredsednik da izabere i Zajam za privredni preporod Srbije. Ako ga se sećate. Samo drugačije da se radi. Mada, u svim tim projektima ima nešto što treba Srbiji. Čak toga ima i u dugoročnom programu ekonomske stabilizacije koji je promovisala Milka Planinc.

Istoričar Erik Hobsbaum, kada piše o Maršalovom planu, naglašava njegovu „džinovsku darežljivost“, koja je inspirisana strahom od komunizma i njegovom presudnom doprinosu modernizaciji zapadne Evrope. I ne treba zaboraviti da je razorena Nemačka posle rata počela da školuje tesare, keramičare, armirače, mašinbravare – sva ta zanimanja koja danas omladina u „zemlji provoda“, Srbiji dakle, prezire. Ako su nam Nemci sugerisali „promenu svesti“, možda je ona u ovoj „podeli rada“ i motivisanosti za nju najneophodnija. Naš „Maršalov plan“ sigurno neće biti deo globalnog buma, niti će imati tu „džinovsku darežljivost“, te zato mora biti optimalan – na tragu negacije starog punk grafita sa žutog zida užičke gimnazije: „Proizvodne aktivnosti stagniraju“.

Čak i naše elite sklone svetskim forama sa posebnim cinizmom reaguju na pokušaje internacionalizacije srpskog gavermenta. Vučić je dobro uočio cinizam kao jedan od najvećih problema u prevazilaženju ove agonije, ali ne bi ga nikad uočio da i on sam nije majstor cinizma. Ili je bar to bio. I običan narod je ambivalentan. Kao jedan beogradski taksista: On ima „logana“, ikonu Svetog Luke i krst iznad volana. Pita me: „Pobogu, za šta više drže Šešelja u zatvoru“, ne voli one koji su nas bombardovali – posebno ne Amerikance, ali kad dođemo na Slaviju i suočimo se sa saobraćajnom (ne)kulturom i infrastrukturnom bedom kružnog toga, on kaže: „Ma, novinar, nema nama pomoći dok ovde crnac ne bude regulisao saobraćaj“. Da, on misli maltene na dobrovoljni protektorat – „jer mi sami sebe ne možemo u red uvesti“.

Viđeni ministar finansija Lazar Krstić još nije seo u fotelju, a već je žrtva cinizma. Maltene, kao jedan moj drugar koji je kao uspešni opštinski menadžer u nekom zabitom selu obećao nešto infrastrukturno. Seljak ga gledao, odmerio, pa rekao: „Ćuti, dijete, to ni Tito nije mogao da uradi, a ti ćeš kao“. E, zato je dobro ime „Maršalov plan“. I ja gledam tog Krstića. Svestan svog cinizma. Ima dečko neku mirnoću i izgled šiitskog teologa iz Koma, a opet u imenu i prezimenu ima elemenata za još jedno dopisivanje Kremanskog proročanstva – te Lazar, te KRSTić. Samo da ne bude kao u „Vremenu čuda“, kad se Miki Manojlović prodere: „Jebem li ga, Lazare!“

„Maršalov plan“ (ma koliko u obrisima) nije „teritorijalni“, i u najavi je modernizacijski. Oni koji su skloni cinizmu podsećaju da „balkanski Singapur“ ne isključuje i jednu vrstu autoritarnosti. Odnosno, da demokratija i modernizacija nisu uvek posestrime. Ne samo kod „azijskih tigrova“.

Ispred svih reformi koje je Vučić nabrojao, čak i ispred reforme državne uprave, Srbiji je najpotrebnija reforma političkih partija. I matrice koju one ovakve generišu. Danica Drašković je nekad govorila, možda malo i metaforično, da za SPO važi princip „diktatura u stranci, demokratija u Srbiji“ i da je to ideal kome treba težiti. To će teško proći i u slučaju SNS. Bitnije je koga će u Srbiji koje partije i njihovi poslanici da predstavljaju, pa na osnovu toga može i da se govori o nacionalnom konsenzusu kao preduslovu Maršalovog plana, NEP-a ili Nju dila.

Konačno se pojavila i jedna prava tema za letnju šemu: Uvidom u neki američki obaveštajni faksimil može se navodno zaključiti da srpskohrvatski nije bio Titov maternji jezik, već da je Tito valjda Rus ili Poljak. Ne samo što Milovana Đilasa treba rehabilitovati i dati mu ulicu u Beogradu već ga uvek treba i ponovo čitati. Od 1937. godine, kad je došao na čelo KPJ, to je taj čovek, kaže Đilas. A to je valjda i jedino bitno.

Inače, nešto još nismo razjasnili: Jel' mi generalno ne volimo komuniste, ili mnogo volimo one koji „rade za srpsku stvar“ iako su komunisti?