Revizija

U romansiranju datuma i Rusi su na neki način njegovi akteri. Pitao sam jednom prilikom Mlađana Dinkića o tom slučaju, ali on mi je rekao da se ne seća. Od te gungule mnoge stvari su se verovatno zaboravile, ali meni se ova utisnula u sećanje. Dakle, trećeg oktobra (uveče) 2000. godine, sa dve koleginice i jednim kolegom sam bio sticajem okolnosti u prostorijama, valjda G17 plus (tada još uvek nevladine organizacije) na beogradskom Trgu republike. Ili je to bio neki drugi opozicioni punkt. Na ulicama su već bili kontejneri kao barikade; osećala se tenzija u vazduhu, pomešana sa revolucionarnom euforijom. Jedna od ovih mojih koleginica koja je jako dobro poznavala Dinkića (ja ga tada nisam znao), pitala ga je šta će biti? On je rekao da se prekosutra (peti oktobar) definitivno ide do kraja i onda je dodao, ne mogu zaboraviti, „Rusi su pristali“.

Boris Jeljcin je 31. decembra 1999. (ne)očekivano podneo ostavku i imenovao Putina za privremenog predsednika. Na proleće 2000. Putin je već bio zvanični predsednik Rusije. Dakle, on je to bio i našeg 5. oktobra. I verovatno je čovek imao pametnija i važnija posla od stanja u Srbiji, ali na neki način Rusija je aminovala to crveno slovo u srpskom političkom kalendaru. U realnom 6. oktobru, ne onom „nedosanjanom“, u Beograd je stigao (ne)očekivano ministar spoljnih poslova Rusije Igor Ivanov. On posreduje između Miloševića i Koštunice. Sastanku prisustvuje i Nebojša Pavković. Po čaršijskoj političkoj legendi, sastanak snima KOS, a Milošević podseća Koštunicu: „Udružili ste se sa onim izdajicama i ološima, a ja sam vam stranku održavao u životu.“ Milošević, navodno, predlaže da ga Koštunica imenuje za saveznog premijera. Koštunica kaže da je to možda dobronameran predlog, ali da ne dolazi u obzir, jer kada bi to predložio, „pojeli bi me ovi iz DOS-a“. Neki „kompromis“ je u epilogu ipak postignut. DOS na republičkom nivou nema vlast do januara 2001. Za to vreme, na funkcijama u DB-u i vojsci ostaju Miloševićevi ljudi: Radomir Marković i Nebojša Pavković. DOS zahteva od Koštunice da ih smeni, ali on poručuje da revanšizma neće i ne sme biti.

Pomalo i neosetno, na svoju 14. godišnjicu 5. oktobar kao da je gotova stvar za revizioniste. Pokret socijalista, na čijem je čelu glavni Vučićev ministar Aleksandar Vulin, saopštio je da je 5. oktobar bio dan „revolucionarne obmane srpskog naroda“. Te da je imao svrhu da razori Srbiju „onako kako to NATO bombe nisu“. Kao rezultat stigla je pljačkaška privatizacija, a Pokret socijalista zaključuje kako je „u ime demokratije zavladao ljudožderski kapitalizam“. Sa Vulinovim socijalistima i ja bih se složio oko „pljačkaške privatizacije“ (uz ogradu da je i Milošević prethodno dobro opljačkao Srbe), ali strahujem da ta levičarska, ili neka druga socijalno zabrinuta nadahnutost, nije glavna stvar u revizionističkim pokušajima.

Glavna stvar je ta da nas NATO ne bi bombardovao da je Putin bio u punoj snazi. I konsekventno, da je Putin bio u punoj snazi – Peti oktobar se nikad ne bi desio. Od ovih premisa zaključak je nedvosmislen: Režim Slobodana Miloševića (i Šešelja) je bio na neki način avangarda putinizma i kao proročka predstraža danas je zaslužio punu rehabilitaciju. Milošević je upozoravao šta će se desiti posle Srbije Rusiji. Srbi ga nisu slušali. Srbi su grešni. Da je onda Putin bio u punoj snazi, valjda bi i Milošević i danas možda bio na čelu Srbije. I mi bi bili mnogo srećniji.

Ima li iko da brani 5. oktobar? Kako je vreme odmicalo, DSS i Koštunica su sve više osećali nelagodu što su uopšte učestvovali u tome, tako da je dobrovoljna amnezija njihov maksimum. S druge (ekonomske) strane, kao i za DSS; tako je i za DS, upravo zbog „stila tranzicije“ neukusno da se mnogo diči 5. oktobrom. Bizarno, ali jedan od simbola 5. oktobra – Velimir Ilić – u nepopravljivo inferiornom položaju u Vladi je u odnosu na „revizionistu“ Vulina. U Vučićevoj koaliciji je i simbol 9. marta – Vuk Drašković. Građanska Srbija koja drži do „ideala“ datuma, ali više do lustrativnog utopizma „šestog oktobra“, naglašavajući neospornu Đinđićevu menadžersku vodeću ulogu u prevratu, apsolutno ignoriše Velimira Ilića i narodnjačke mase kao izvođače teških istorijskih radova. Tek se banalizuje uloga Koštunice. Ispade kao da on nije pobedio Miloševića, već je bio samo puki Đinđićev „paun“ dovoljno nesatanizovan za tu „ceremonijalnu“ ulogu. Srećom, tu je Ivica Dačić, koji na obljetnicu nije propustio da bude ciničan, ali i dovoljno pošten da bar malkice spasi čast ovog datuma rekavši da je on makar još jedna propuštena šansa Srbije koja je ipak pomogla njegovim socijalistima da se reformišu i krenu u epopeju izgradnje moderne socijaldemokratske partije. Tadić? On je harizmu i vlast gradio relativno autonomno – nezavisno od Đinđićeve posthumne harizme (jer mu je Đinđić nije ni delegirao), tako da je njegovo petooktobarstvo podrazumevajuće, ali ne presudno. Kao što je i pozivanje na Đinđića više bilo protokolarno nego suštinsko.

Zaboravljamo da su gubitnici 5. oktobra bili i odbojkaši. Oni su na Olimpijadi u Sidneju 1. oktobra te godine osvojili zlatnu medalju, ali taj istorijski uspeh pao je u senku valjanja po ulicama Srbije. Ti fantastični momci zbog toga nisu ni imali masovni doček u Beogradu. Za revizioniste ključne su reči iz Miloševićevog govora od 2. oktobra te godine, gde on kaže da stvarni šef DOS-a nije Koštunica nego Zoran Đinđić, „saradnik NATO-a, koji želi rasparčavanje zemlje, dok će Srbe snaći sudbina Kurda“. Ali, čak je i „vidoviti“ Milošević možda malo promašio. U gibanjima na Bliskom istoku, Kurdi možda i dobiju neku državu.

U simboličkom smislu 9. mart ima veći značaj nego 5. oktobar. I zato što je prekriven patinom veće nostalgije i romantičarskih mistifikacija, za razliku od 5. oktobra posle kojeg se dubina prirode režima sa svojom infrastrukturom ogolila u surovoj realnosti koja je kulminirala ubistvom Đinđića i pokušajem reakcionarnog udara. Pokazao se i alavi egoizam mnogih dosovaca. Da je bilo sreće, taj 9. mart, pošto pada dan nakon Dana žena, mogao je biti i srpska „revolucija karanfila“ (demokratska naravno), kao deo istočnoevropskog pazla rušenja komunizma. Ako ga danas preciznije definišemo, 9. mart je bio jedina prava srpska kontrarevolucija – da upotrebimo termin kojim su osamdesetih apsurdno čašćavani kosovski marksisti i lenjinisti.

Ali, 9. mart je bio dvostruka kontrarevolucija; s jedne strane on je simbolički predstavljao raskid s titoizmom, dok je s druge, mnogo drastičnije, bio pravovremeni pokušaj raskida sa Miloševićevom konzervativnom restauracijom, birokratsko-nacionalističkog tipa, koja se paradoksalno nazivala antibirokratska revolucija. Tad se heterogena „kritična masa“ (od četnika do ujdijevaca) pobunila protiv suštine – medijske i izborne manipulacije. Ali, još uvek na vreme. Retroaktivnost 5. oktobra uvek je bila njegov najveći strukturni hendikep jer je imao akumuliranu deceniju ludila u sebi. Peti oktobar nije bio revolucija na planu promene političke kulture. On je, pre svega, bio revolucija u Marksovom smislu, kao naknada zaostalog razvoja, posle perioda koji se zvao „blokirana tranzicija“. Uz svu ulogu DOS varijanti u skandaloznoj tranziciji, u svim svojim vladajućim varijantama, DOS je ipak uspeo da stvori potrošačko društvo, a ono je strukturno najveća brana „putinizaciji“ Srbije i definitivnoj pobedi revizionista. Kao što Slovenci vole da žive u EU, a da se provode u Srbiji, tako i mnogi naši „rusofili“ bodre geopolitički Putina, ali potrošački vole Zapad, ma koliko prezrivi bili prema njemu, a infantilni prema Rusiji.

Strane službe su učestvovale u 5. oktobru, reći će vam upućeni akteri. Ali, zar nisu i 27. marta 1941. Nema te službe koja je mogla da natera Srbe da se odupru Hitleru, a da to oni nisu sami hteli, kao što 5. 10. većina Srba jednostavno više nije htela Miloševića. Ne zavedeno, već iskreno. Ostaje, međutim, nacionalna sramota da je toliki broj Srba toliko dugo podržavao ovaj režim zbog koga smo poništili našu istoriju i napravili fatalni istorijski zaostatak.

„Revizionisti“ su danas oprostili Miloševiću „sankcije na Drini“, kao što i vrlo stidljivo pominju Briselski sporazum, da slučajno ne iziritiraju Vučića pa da on ne posluša srce i izneveri njihovo shvatanje Rusije i Srbije spram nje. Moguće da „revizionisti“ na ovo gledaju kao na bitku za Vučićevu dušu?