Revolucija u Stožicama

I fanove Depeche Mode (DM) je teško bilo uveriti da su njihovi ljubimci odavno i bluz bend – naravno na elektro način, ali ipak bluz. I to sve uverljivije kako vreme odmiče od njihovog moćnog albuma Violator (1990) i verovatno najvećeg hita ovog benda – Enjoy The Silence. Ono ‘disko’ se valjda podrazumeva od ranih radova. Ali, u LJubljani – u dupke punoj areni ‘Stožice’ prošle nedelje (14. maj) u večernjim satima – Depeche Mode nisu obradovali fanove (njih oko 12.000) sa svojom najpoznatijom diskarom Just Cant Get Enough, a koju je mogla čuti publika na beogradskom Ušću maja 2013. To je, ipak, samo cepidlačenje jer svega ostalog što karakteriše ovaj legendarni bend bilo je u ‘Stožicama’ popunjenim pored Slovenaca i priličnim brojem fanova iz Italije i Hrvatske. Nisam nešto primetio mnogo prispelih iz Srbije. A ruku na srce ona euforija od pre pet-šest godina i jeste bila malo isfolirana i pomodna – tipa ‘najvoljeniji’ i ‘najiščekivaniji’ bend. Depeche Mode ima zagriženih ljubitelja u Srbiji, ali nije baš to tako masovno kao što se nekad učinilo.

Za dočaravanje atmosfere, koja je zaista na trenutke imala euforične momente, citirajmo ljubljansko Delo dan posle: ‘Depeche Mode navdušili polne Stožice’, ili ‘Depeche Mode revolucionarno razpoloženi v Stožicah’. Razumeli ste? Iskren da budem, odavno nisam čuo ovako moćnu produkciju koja je pogodovala i ‘bluzerskim’ i ‘disko’ stvarima. Aktuelni album Spirit koji se promoviše kroz karavan Global Spirit Tour obiluje tim ‘elektro bluzom’. I politizacijom – angažovanošću baš netipičnom za DM. Ali uverljivom. Takva je bila u ‘Stožicama’ i Where´s The Revolution – najavni singl sa amblematičnim spotom – i koja je i ceo album učinila uslovno rečeno kontroverznim. Mene je stavljanje revolucije u fokus, posebno estetika po tom pitanju, na neki čudan način podsetilo na onu famoznu sezonu ‘Revolucija’ Kokana Mladenovića u Ateljeu 212. To je i dalje trio fantastikus – Dejvid Gan, Martin Gor i Endi Flečer. Jako su otmeni.

Šou je počeo sa Going Backwards, uvodnom stvari sa ‘Spirita’ koja ukazuje da svet u kome živimo trenutno nije dobro mesto, da istorija nije linearna i da je varvarstvo u naletu. To je onaj najbolji monotoni DM takt s tektonskim vibracijama. ‘Spiritu’ treba da ‘uđe u uši’, ali onda je to zaista prefinjen album. Sinti melanholija ‘Spirita’ koncertno je prošarana, kao ‘adidas’ slanina, moćnim starih hitovima koji se, realno, teško ikad mogu nadmašiti, pa su u ‘Stožicama, u kojima inače odlično radi ventilacija u atmosferi ‘najveće žurke na Balkanu’, što bi rekao Aca Lukas (ipak je LJubljana još dovoljno Balkan), ispraćeni večni hitovi – Enjoy The Silence, Walking In My Shoes, I Feel You i zadnji bis – Personal Jesus.

Politizacija benda počela je sa albumom Delta Machine, ali na koncertu kao da ta ‘angažovanost’ publiku mnogo ne tangira. Emocije su očigledno bitnije. DM su uvek nosili i jednu vrstu romantike za čudake. Prepoznao sam i takve, ali ima tu sad i mnogo neke hipsterske raje. ‘Normalaca’ je realno najviše. Čini se da ovakvi koncerti i poruke velikih bendova sve manje imaju veze sa Srbijom, čak i onom ‘progresivnom’. Sasvim je i logično da Where’s The Revolution ne da nije postala ‘himna’ ‘Protesta protiv diktature’, neko kao da je prošla neprimećeno u Srbiji. Ili je olako ‘Spirit’ ocenjen kao otaljan album, kao puki povod da se krene na još jednu turneju. DM inače albume objavljuje u mundijalskim i olimpijskim ciklusima – na četiri godine. Retko koji bend ovako spretno koristi video-bim, pa u pojedinim kadrovima Gan, Gor i Flečer deluju kao opaki pozeri iz stilizovanog vesterna, do In Your Room sa decentnom erotizacijom kada to nije lako postići sa izanđalim rekvizitima kao što su crveni krevet, crne mrežaste čarape i naglašen karmin. Moćno je delovao i jedan veliki zec na bimu koji bi, čini se, mogao da popase mnogo trave na ‘sunčanoj strani Alpa’. Depeche Mode estetikom uvek opravdavaju svoje ime koje su zapravo ‘pozajmili’ od francuskog modnog časopisa koji u prevodu znači ‘modna novost’, odnosno ‘modna depeša’.

Vodilo se računa o detaljima: Hipi znak na bas bubnju, zvezdasta gitara Martina Gora, kicoški brkovi Dejvida Gana. On je i dalje suvereni frontmen koji pokretima ruke od publike u parteru pravi slet koga se ne bi postideo ni onaj koji je 37 godina ranije preminuo tu u komšiluku – u ljubljanskom Kliničkom centru.

Ako bih birao nešto za svoju dušu, to je u ‘Stožicama’ bila Never Let Me Down Again. Sa Spirita preporučujem Cover Me, sve sa hladnoćom od koje se mnoge stvari ne vide i gde oči trpe kao i koža. Retko dobar sinti pop. Ne bih rekao da je to fingiran mrak i da je fol taj dah Severa. Posle 14 albuma DM trojka zaista nema potrebe da simulira propovednike, i moje skromno mišljenje je da to i ne čine. Mada, namestilo im se i oni su dobro iskoristili (kroz Ganov odgovor) provokaciju starog fana i ‘naci hipstera’ Ričarda Spensera, koji ih je proglasio ‘neslužbenim bendom Alt-Right pokreta’ (spektar sumnjive alternativne desnice). Inače, Gan je Spenseru odgovorio da je ‘obrazovana budala’. Ta reakcija je ipak bila iznuđena. Mada, krenuli su odavno pakosni komentari da su DM banalizovali spiritualnost, da su predizajnirani, da analogni sintisajzeri ne mogu da sakriju zamor materijala, da parafraziraju sami sebe, da njihova zvučna ornamentika postaje dosadna, da je njihov elektro bluz samo jedno veliko Potemkinovo selo, čak stižu i poređenja u rangu ‘uvreda’ tipa da su ‘darkerski U2’…. Ali, verujte vašem reporteru koji nikad nije bio fan DM ali ih je uvek gotivio, da sve te ‘optužbe’ padaju u vodu kad ih vidite u ‘Stožicama’ – perfektne i voljene. Ako bih i ja dodao koju cepanicu, mogao bih da kažem da je ‘Spirit’ nastao vantelesnom oplodnjom Duran Duran i Nika Kejva. Ali, to samo može biti kompliment. Posebno bih naglasio intimizaciju koja se ne postiže lako sa desetinama hiljada ljudi, a što Martin Gor uspeva u akustičnom izvođenju A Question of Lust – ‘to je pitanje požude, to je pitanje poverenja’. I uvek je tako bilo. I alal im vera kako su izveli Heroes za Dejvida Bouvija.

Tek bi bilo glupo da ništa ne kažu politički, i da se tek tako samo bave bolom, seksom, pobožnošću i derivatima apolitične depresivnosti, a što je danas malkice bofl.

Ovo je, inače, drugi put da DM posećuju LJubljanu; prvi put su u glavnom gradu Slovenije bili 2006, kad su nastupili na stadionu ‘Bežigrad’, u okviru turneje Playing The Angel. Tada im je predgrupa bila Placebo, a u prošlu nedelju inspirativni i energični danski indie rock duo The Raveonettes. Na momente podsećaju na Sonic Youth.

Pazite, cene ulaznica u ‘Stožicama’ kretale su se od 45 evra pa naviše. O bože dragi, da li će Srbija ikad više videti ovakvu atmosferu kao što je bila u Golden Circle – ‘zlatnom krugu’ ispred bine? Jedino ako Vučićev premijer bude subvencionisao promotere.

Dobro, možda malo stvarno i liče na U2 jer Global Spirit turneja se organizuje u saradnji sa brendom satova Hubolt s kojim je pokrenuta dobrotvorna akcija sakupljanja sredstava i podizanja svesti o njihovoj misiji ‘Charity: Water’ posvećenoj obezbeđivanju pijaće vode u čitavom svetu. Ovo ne umanjuje jasnoću ‘Spirit’ poruka: Who’s making your decisions? You or your religion? Your government? Your countries? You patriotic junkies?

Što se tiče stanja u svetu, meni je više optimizma uneo čak 12. septembar 2001. kad sam ih gledao prvi put – u Budimpešti. Pazite, to je samo dan posle napada na Ameriku. U takvoj atmosferi šoka i neizvesnosti sećam se kako se sa prvim elektro kanonadama Enjoy the Silence sručio pljusak, a Dejvid Gan je počeo prkosno da maše stalkom za mikrofon. Lilo je kao kod Bajage na ‘Tašu’. Tada sam znao da se sudnji dan odlaže. U ‘Stožicama’ već nisam bio siguran.