Ono što je Rajt Mils zvao „sociološka imaginacija“ znači da svako ozbiljno istraživanje javnog mnjenja u Srbiji mora da ima dozu ekstravagancije da bi pokazalo suštinu. Upućen sam u jedno takvo: Lista „Parovi – Hepi“ prebacila bi cenzus, tačnije imala bi 5,2 od ukupnog broja izašlih. Tu bi bili i Zmaj i Maca, i Čupo, Era, Vesna… Lista ima i regionalne varijacije.
Na primer, možda je iznenađujuće da bi lista bolje prošla u Vojvodini ako je vodi Zmaj od Šipova dok bi u centralnoj Srbiji prošla bolje ako je vodi lično Milomir Marić. Ako pogledamo sastav rijalitija Parovi – od Ere Ojdanića, jednog Crnogorca, bošnjačke dijaspore, Hrvatica, pa i potencijalnih gej ikona, Parovi bi se komotno mogli nazvati „Jugoslavija u malom“ kako se nekad zvala svaka četa stare JNA kao „kovačnice bratstva i jedinstva“.
Možda rijaliti programi srozavaju moral i ukus, ali doprinose regionalnoj stabilnosti; da se učesnici Parova pitaju, teško da bi ikada Hrvatska i Srbija zaratile raketama.
Potencijal liste „Parovi“ ima veći sinergetski efekat nego savez Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića. Ako bi „Parovi“ izašli s radikalima zajedno, bili bi egal s Pajtićem. S Dverima bi čudo napravili. U smislu više bi Dveri imale s njima nego s DSS. Ali, jebiga, nisu porodične vrednosti pa Dveri ne bi verovatno.
Mada, i to s Parovima – nekom vrstom potencijalne srpske verzije hrvatskog „Mosta“ – jeste jedan od simptoma ozbiljne krize višepartizma u Srbiji. Na kraju će ispasti da je nama višepartizam nametnut. Narod ovde hoće jednu veliku partiju kojoj su ideologija i program samo fasada. To je danas naprednjački savez. Dobar deo realne opozicije Vučiću pripada takozvanom civilnom društvu koje prezire partijsko organizovanje, a partije u najboljem slučaju tretira kao hardver za svoj softver. U odnosu te velike partije (sutra to ne mora biti SNS već oni koji je sruše), i takozvanog civilnog društva obezbedio bi se politički pluralizam. Neka formalna opozicija (partije) biće tu, ali uglavnom kao jalovi dekor.
Tri su glavna simptoma raspada višepartizma: Prvi je enormno jačanje SNS koja u okviru sebe pravi alternativni politički sistem, banalizuje opoziciju jer ima unutrašnju – realnu i fingiranu, i na kraju provocira sopstvenu entropiju. Drugi simptom su okupljanja alternative koja svoju taktičku opskurnost postižu udruživanjem frakcija nekad jedinstvene Demokratske stranke gde nikome nije jasno zašto se sad ne ujedine ponovo ako su nestali raskolnički razlozi? Treći simptom je sve niži prag tolerancije na raskole. Primer za to je raskol ideologa Jove Bakića i lidera Borka Stefanovića maltene na nultoj tački organizovanja levičarske partije.
Na kraju nešto što nije simptom već indikator apsurda – da kakvu-takvu stabilnost višepartizma daje još jedino Dačićeva SPS. Bez nje kao nekog tampona imali bi dramatičnu distorziju sistema gde bi Naprednjački savez (ne)radnog naroda imao preko pedeset odsto glasova, a prvi sledeći, samo dve-tri partije, bili bi tik iznad cenzusa. Mada, SPS bez vlasti je, slutim, ko pijan u potoku.
Veliki je rizik da naredni parlamentarni izbori budu rekvijem srpskog višepartizma. I njegovog svođenja na manirizam.
Ako narod u velikoj većini neće višepartizam, teško mu ga je nametnuti. Kako stvari stoje u bilansu nama je višepartizam trebao samo zbog dve stvari: Da sprovedemo pljačkašku privatizaciju i da rehabilitujemo četništvo. S tim što smo ovo drugo uradili najtemeljnije. Da smo tako ozbiljno prionuli da uredimo pravnu državu ili da napravimo infrastrukturu, gde bi nam bio kraj. Sem možda kod nekih Vučićevih stranačkih junoša, više nema partijskog entuzijazma. Devedesetih je bilo privatnika koji su bili spremni da doniraju hiljade maraka Vuku, Šešelju ili Đinđiću iz ljubavi prema partiji, vođi i ideologiji. Koji će danas privatnik u Srbiji da pomogne neku partiju sem ako ne misli o golom interesu? I zašto bi podržao bilo koga sem SNS?
U Srbiji je boravio ruski vicepremijer Dmitrij Rogozin i pokazao da kriza liderstva na srpskoj desnici nakon odlaska ambasadora Konuzina nije nepremostiva. Kad bi mogao ko Stiven Sigal da dobije državljanstvo, i kad bi želeo, srpska desnica bi mu pala u zagrljaj bez okolišanja. Srpski nacionalizam se potpuno rusifikovao. Agonički. Što mislite da je Srbima njihov višepartizam važniji od putinizma? I zar Vučićev prozapadni balkanski putinizam nije maksimum zamajavanja sopstvenih rusofila kojih je velika većina u SNS. Tanka je linija. Evo primera: Na onoj poslednjoj skupštini SNS kad je Kusturica održao lekciju britanskom ambasadoru, sve je moglo drugačije. Umesto Kusturice i Dodika mogli su skupu da se obrate Pupovac i Miki Manojlović. Pupovac je bio tu, a Miki bi možda i došao kad bi ga Vučić pozvao jer našao mu se od pomoći za srpsko-albanskog „Romea i Juliju“. I utisak bi bio sasvim drugačiji, a forma bi bila ispoštovana: Jedan lider prekodrinskih Srba i jedan umetnik od formata – od elite za čijom podrškom Vučić vapi. Ali, da li bi Pupovac i Miki egzaltirali dotičnu masu?
Ministarka Zorana Mihajlović odbrusila je Rogozinu da treba da vodi računa o svojoj zemlji, a povodom njegove provokativne izjave da Srbiji zbog usklađivanja sa EU preti „Keln 2“ (napadi na žene od strane migranata). Da li biste se zakleli da je Zorana to rekla bez Vučićevog znanja, i da li je možda Vučić „sredio“ Rogozinu da ga primi Šešelj?
Naivan Srbin bi pomislio da je nabavka sistema protivvazdušne odbrane S-300 gotova stvar. I mogla bi biti ako Vučić raspiše samodoprinos. Ali, prvo referendum za samodoprinos za S-300. Novo vreme – novi troškovi. Pa danas devojke i žene zbog silikonske kulture postaju očajne ako imaju male grudi. Zašto se grudi ne bi, do određene veličine, plaćale preko socijalnog. Kao zubne proteze. Možda će i ćelavi sutra preko socijalnog dobijati kosu. Tako je i sa oružjem. Treba nam. Rogozin je Vučiću poklonio maketu S-300. Dok ne kupimo pravi, zašto „Simpo“ na primer ne bi serijski pravio maketu? Za decu i odrasle. To bi i pospešilo razvoj drvoprerađivačke industrije i kovarnulo jug Srbije.
U „Kolarcu“ je bila premijera Božićnog oratorijuma „Filosofija palanke“ koji je prema kultnoj knjizi Radomira Konstantinovića sačinio Zlatko Paković. Nisam čuo ništa bliže zajedničkom albumu Metalike i Lu Rida 'Lulu' – projekat je bio je inspirisan delima nemačkog ekspresioniste Vedekinda – 'Earth spirit' i 'Pandora's Box', koja govore o mladoj, zlostavljanoj igračici, njenom životu i vezama koje su sada kolektivno poznate kao komad 'Lulu Plays'. Sličnost je u smislu zvučne senzacije iako su dela žanrovski različita. „Palanka“ je, između ostalog, i razorna kritika nacionalizma. „Ovo treba u sve škole!“, rekao mi je iskusniji kolega Rade Radovanović posle Oratorijuma. Da li je Rade u momentu bio palanački egzaltiran, pomislih?
Kasnije sam shvatio suštinu. Da, u sve škole, ali da umesto soprana Katarine Jovanović i njenih kolega pevaju, ako je moguće, Haris Džinović i Severina. Bilo bi manje hermetično, a možda još avangardnije – prijemčivo. Oratorijum je finansiralo Ministarstvo kulture. Tako i treba.
Bejahu i famozni Vučićevi ćevapi za urednike i još neke medijske radnike. Ima tviteraša koji kažu da smo jeftini (za par ćevapa). Kritikuju i moju prorežimsku slabost. Ali, toj slici gde sam bio falio je ton.
Dakle, Vučić mi je rekao: „Panoviću, ne sekiraj se, strpi se još malo i doći će tvoji.“
Ja sam pitao: „A koji su moji?”
I tako to.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
