Naši ljudi od Horgoša do Dragaša tragično mešaju borbu za demokratske standarde s borbom za svoju klasnu poziciju. Ili njenu promenu. Još tragičnije mešaju svoju religioznu i identitetsku poziciju s klasnom. Da je suprotno, danas bi dve dominantne partije u Srbiji bile demohrišanska i socijaldemokratska. Ali, teško i ona dosovska ponornica pokojnog Batića, ili ova instant za ‘tri u jedan’ bivšeg predsednika države Tadića.
Niti bi, da je do crvene boje bar Rasim (da razumemo Vulina) bio kod liberala Vučića. A Mile Dodik bi kod Neše Čanka, kao brata socijaldemokrate dolazio češće nego kod Kusturice. Ima li poklapanje Prvog maja i Uskrsa u ideološkom smilsu snagu horoskopskih koincidencija?
Ali, krenimo redom.
Treba biti pošten i reći da Peti oktobar (5.10.) nije bio posebno (tačnije nikako) motivisan odbranom Kosova. Svi oni ljudi koji su tog dana došli u Beograd (i sami Beograđani), nisu tada preterano mislili na Kosovo, i nisu došli da ruše Miloševića zbog loše politike prema Kosovu. Tačnije, 5.10. je imao samo indirektnu vezu s Kosovom- u smislu da je ono bilo izvor režimske manipulacije, kao što su NATO bombardovanje i vojni poraz na Kosovu presudno oslabili Miloševića i njegov režim i ubrzali stvaranje opozicione kritične mase. Od Koštunice, Đinđića, Velje Ilića i drugih lidera 5.10. građani nisu očekivali da vrate Kosovo, već da demontiraju Miloševićev sistem manipulacije i pljačke, s elementima državnog terora. Crna Gora i Kosovo su bili nasleđeni problemi, strukturalno povezani s 'dijalektikom' raspada SFRJ koja, opet, nema suštinske veze sa 5.10.
Danas se olako zaboravlja da je demontiranje Miloševićevog sistema značilo delom i demontiranje njegove socijalne strukture koja se, uprkos novim bogatašima i mafijašima, zasnivala na egalitarnoj filozofiji i društvenoj svojini. Doduše, većina demonstranata je tog dana želela da zauvek okonča sa 'socijalizmom', ali nedovoljno svesna činjenice o ulasku u kapitalizam, o stvaranju 'nove klase'. Baš kao što danas mnogi Vučićevi glasači ne znaju, niti osećaju, šta znači to što bi njihov lider mogao da okonča proces tranzicije i u tom ključu bude, gle apsurda, 'zadnji petooktobarac'. Ikonografski obračun sa komunizmom je romantičan, ali obračun sa njegovom socijalnom bazom je traumatičan. Otuda i te šizofrene strukture ličnosti 'četnika – samoupravljača' (mnošto članova Srpske radikalne stranke i Srpskog pokreta obnove, nekada pre svega) ili, s druge strane, ništa manje traumatično osvešćivanje dela liberalne inteligencije koja je želela slobode, ali nije shvatila da s tim slobodama dolazi i kapitalizam. Pa otuda danas još ironičnije zvuče reči neadvno preminulog sociologa Bogdana Denića, koji se svojevremeno čudio zašto se neki humanistički intelektualci toliko zalažu za kapitalizam kad će u tom kapitalizmu, kad on dođe, retko kome biti potrebni.
Mislili smo da su prošla su romantična vremena kad su 'četnici samoupravljači' iz SPO i 'liberali samoupravljači' iz GSS rame uz rame bili na barikadama. Ali, to danas može da se ponovi ako rame uz rame s 'dverjanima' budu stajali 'pajtićevci' u borbi za izbornu pravdu. Danas bi zajednička borba za poljuljane demokratske standarde valjda bila lišena izluzije da će sutra svima biti bolje, bez obzira kakva im je socijlna pozicija – važno je samo da si protiv Vučićevog 'plebiscitarnog cezarizma'.
Karijeristi i konvertiti stabilizuju i racionalizuju vlast. Jelena Trivan i Goran Vesić su dobar primer. Partijske sinekure su još retke oaze 'brige za čoveka'. Opljačkana društvena svojina stoji uz rame sa stranim investicijama. To je logika kapitala. Legalizacija sivih zona kapitala i ideološka mimikrija tajkunata su glavni garant da nema političke restauracije 'patriotske politike', čak ni uz 'putinizaciju'. Ako izuzmemo hapšenje MIškovića kao jedan od događajnih izvora Vučićevog legitimiteta, hapse se i hapsiće se uglavnom sistemski nebitni mangupi u našim i tuđim redovima, dok će brendirani Miloševićevi i dosistički tajkuni, plus naprednjačka 'nova klasa' pomešana sa julovsko-dosovskom biti nada da ćemo ekonomijom postići ono što nismo ratom. To je deo floskule o 'lideru u regionu'.
Cenzusni hit izbora je Saša Radulović i njegov pokret 'Dosta je bilo'. Uneli su dinamiku u politički život. Znam neke koji su glasali za Taličnog Radula (tako ga zovu) ne razmišljajući o svojoj klasnoj poziciji, već su to uradili na resantimanu opozicione borbe iz devedesetih. Više se glasalo motivima mitologiziranog – nedosanjanog 'šestog oktobra' (Saša, hapsi sve!), nego svešću da li će sutra – kad ta Radulovićeva Srbija dođe na dnevni red oni, ili njihove tate i mame, imati šta da rade u njoj. Možda bi oni, njihove tate i mame – imali da rade nešto samo u Dačićevoj Srbiji, ali ne glasaše za nju jer ne žele da glasaju za 'portparola Ibarske magistrale', za 'koferče', za 'Slobinu snaju i unuka' i tako to, i tako to.
Da li je moguće da Radulović smanji poreze, da se obračuna sa svim parazitima, a da opet uvede 'univerzalnu pravdu'. Ili je, uprkos altruizmu, njegova pozicija suštinski socijalno desna? Da li su mu i svi glasači takvi? Da li je Radulović samo Vučić bez zamajavanja?
I mnogi Vučićevi glasači verovatno su, zbog 'dostojanstva i jedinstva', potisnuli surovu istinu – da će sutra biti 'restruktuirani'.
I mnogi potencijalni i stvarni nadničari glasali su za predstavnike 'domaćina' – za Dveri i DSS. Glasajući tako i za Crkvu koja, kao i tajkuni, može da bude humana, karijatitivna, i pastirska, ali zna se ko joj je draži. Pa zar patrijarh Irinej nije VIP venčavao jednog tajkunskog mladoženju (iz klana Karića), zar Toma Nikolić kod onog opskurnog štrajka glađu nije tražio VIP pričešće pred Uskrs? Da li će patrijarh venčati sirotinjskog sina, ili pričestiti sirotinjskog oca? Razdvojimo filantropiju (milostinju) od sistemske pozicije koja više za radničku klasu ne može biti 'ustavna kategorija', ali se mora artikulisati u klasnoj svesti i njenim partijskim i sindikalnim predstavnicima. Iako su mnogi 'crveni' postali buržuji i prešli u liberale, kao što bivši marksista najviše voli da pobegne kod Vebera (to nema veze s Vučićem).
Radulović kaže: 'Partokratija je razorila Srbiju i polako je ubija. Izjeda njen identitet, dostojanstvo, suštinu.' Ali, zar 'partokratija', uz sve jade, nije i jedan od retkih preostalih kanala socijalne promocije i vertikalne društvene pokretljivosti. Hoćemo li i njega zatvoriti elitističkim ili ekspertskim guzama?
Šta, mi ćemo da agitujemo, lepimo plakate, tvitujemo, kumimo i molimo, pravimo programe, ulažemo, a onda ćemo – kad pobedimo – da se kao potencijalni 'partokrati' samoukinemo i prepustimo vlast 'eskpertima' i 'poštenima' – nepartijcima? Sumnjam da bi to olako uradili i 'radulovićevci' kad osete blizinu vlasti.
Vratimo se u izbornu kampanju 2014. da vidimo kako je Dačić onda zborio: Pomalo i konceptualno, lider SPS je na Univerzitetu Megatrend nadahnutim govorom obeležio 116. godišnjicu Marksovog Komunističkog manifesta. Dačić se zapitao gde su danas proleteri, zapitao se ima li danas revolucionara kao što su Če Gevara, Lenjin, Ugo Čavez, naglasio da svet u krizi ideologija traži teorijske kompromise – spajanjem najboljih ideja kapitalizma i socijalizma. Ne možemo ćutati dok tranzicija jede svoju decu, naglasio je lider socijalista.
Radulović je promovisao najtežu borbu; goru od borbe s Hrvatima, Albancima i NATO: To je borba protiv egalitarizma; te magične reči koja spaja samoupravljanje i sabornost, a što je i dalje opsesija i ideja vodilja širokih slojeva ovog društva, mada i tajna opstanka SPS.
Kad sam januara 2007, pa ni godinu dana pre njegove smrti, radio intervju sa praksisovcem Milanom Kangrgom, on mi je delovao kao zadnji romantik na ovom svetu. Ali, sad, kad se setim da je na moje pomalo cinično pitanje – u kom je danas stadijumu kapitalizam, odgovorio 'tačno u poslednjem' – to zvuči prilično zlokobno.
Kolumnistu Gardijana, profesor Gej Stending, je 'otkrio' prekarijat – novu klasu u usponu. To je upravo odgovor na Dačićevo pitanje sa Megatrenda – gde je proletarijat? U toj novoj klasi – prekarijatu – jesu i radnici firmi u restruktuiranju (ako ćemo po radulovićevski), ali i mladi i obrazovani ljudi koji su prezaduženi i sa kreditnom iluzijom blagostanja. Stending govori o 'fleksibilnoj eksploataciji'. U nehomogenom prekarijatu gde solidarnost (kao ideja levice) nije uvek obavezna, najopasniji je njegov deo koji čine ostaci stare radničke klase koji slušaju sirene desnice. Otuda i rizici – od revolucionarnosti (u Marksovom smislu) do reakcionarne uloge prekarijata.
Marksistički preciznije, prekarijat je još klasa u nastajanju, ali još nije klasa za sebe. Vlade desnog i levog centra, bogati i srednja klasa, preziru prekarijat jer se on suštinski konstituiše na idejama Francuske revolucije – sloboda, jednakost, bratstvo. Problem je što aktuelna evro-levica i sindikati ne mogu da predstavljaju prekarijat jer je i ta klasična levica upala u zamke 'faustovske pogodbe': Levica je izgubila integritet i postala manipulator.
Otuđenje se pojačalo. Kome li će neki novi Bidža i Raka zapevati '….ti si komunista, volimo te ko Isusa Hrista'?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
