Samokritika

Na Sretenje 2004. opet se klima umešala. Vejavica u Orašcu napravila je impresivan scenski efekat u toku izvođenja igrokazne „Skele“, koju je po tekstu Gorana Petrovića režirao Kokan Mladenović. Taman se Voja Brajović prodere: „Sviće!“, kad ono sneg kao da kaže: „Sviće, malo morgen!“ I onda su nam, kao i sad, iz EU poručivali da sve zavisi od nas samih. „Skelini“ akteri su jezikoslovac, čakljari, zemljodelac, božiji čovek, vojnik, nevesta, inženjer, demonstranti – svi oni paradigmatični likovi bez kojih nema moderne nacije. Tu je, na skeli, da ne zaboravimo – i trogovac konopcima o koje simbolički možemo da se obesimo. Inicijacije „Skele“ ne zanemaruju ni crnoberzijance i neodgovorne ojkače. I to sve unikatno. „Skela“ je izvedena samo tad i nikad više. Bilo je tog dana u Orašcu više blata nego u Igalu. Ko se od tada sve još nije ukrcao na skelu, i ko bi mogao da je prevede preko reke Stiks; možda onaj melanholični skeledžija sa Morave iz istoimene pesme Predraga Živkovića Tozovca. Pod uslovom da ne važi ona stara srpska poslovica „… ko vrana skeledžiju“.

Ili je sve to sa gromovima, munjama i vejavicama samo sujeverno tumačenje koincidencija. Kad smo već kod sujeverja i magijske svesti, evo jedne interesantne etno priče za koju ste verovatno čuli: U nekim krajevima Srbije još uvek su žive babe koje imaju, maltene, magiju celivanja duše. Kad ni najbolji pedijatri i psihijatri ne mogu da saniraju dečje strahove koji se manifestuju košmarima i piškenjem u krevetu, roditelji ih odvedu kod neke od tih bakuta. Onda one napune lonac ili lavor vodom i u tu vodu ubace komad istopljenog olova. To olovo se, ako baba zna zanat i nije običan šarlatan, oblikuje u dečiji košmar. Na primer, ako dete (a mogu i odrasli) sanja teletabise sa vampirskim zubima, posle babine seanse lavorska voda izbaci vam malu „livenu“ figuricu teletabisa od olova i dete ga više nikada ne sanja. Ta „terapija“ (za koju lekari kažu da je vrlo opasna za zdravlje) zove se „izlivanje (ili salivanje) strave“. Da li to znači da bi olovo dobilo oblik banane ako bi Dačiću stavili glavu nad lonac?

Problem je što je u Srbiji, i pre ovog „pokušaja državnog udara“ (nova etapa afere Šarić), bila dugogodišnja praksa da se političke afere rešavaju nadrilekarstvom pokušajem „salivanja strave“. Uostalom, zamislite koliki je civilizacijski (ne samo metaforički) skok od salivanja strave do livenja silicijuma. „Vicepremijer“ (ako nije malo cinično tako oslovljavati Vučića s obzirom na poziciju Dačića), u prošlu nedelju je naglasio da nam trebaju mladi i stručni kadrovi za sofisticirane tehnologije koje će biti okosnica nekih novih investicija – i iz bogatih arapskih država.

Koliko se sećam, i 1990. kad je nastala SPS-fuzijom Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda-„samokritika“ više nije imala snagu kao u neka druga-asketska-komunistička vremena. „Samokritika“ je pojmovno šetala od revolucionarnog morala do staljinističke manipulacije. I kako je komunizam istorijski postajao besmisleniji i ona je postajala sve više okoštala birokratska fraza za odlaganje političke egzekucije, za lažno izbavljenje ili oportunističko pokajanje. I ko bi još pre koju sedmicu očekivao da će Dačić posle povratka iz Amerike (iz posete koja ga je amortizovala), da bude prinuđen da se prihvati stare-dobre „samokritike“ kao izbora taktike na malom manevarskom prostoru. Premijer je malo izokola priznao da je grešio, da će sada obratiti pažnju, ali i da službe moraju da obrate pažnju s kim se sreće, a onda je u „samokritiku“ uvukao i celu SPS izvinjavajući se DSS što ih je njegov partijski drug Branko Ružić optužio da su finansirani mafijaškim parama. Da li je sa reafirmacijom „samokritike“ Dačić postao „tehnički“ premijer i pre raspisivanja izbora? Čekajući rešavanje dileme koju je Vučić sažeo u lakonskom odgovoru da on ne misli da je premijer počinio krivično delo ali šta njegovo mišljenje znači dok se ne izjasne nadležne institucije. Dačićev „hedonistički“ stil sad mora da se adaptira na Vučićev „asketski“.

Kad smo već kod samokritike, da se podsetimo jednog čudnog susreta – nikog drugog do slavnog SF pisca Herberta Džordža Velsa i Staljina. Iako je Vels imao mnogo rezervi prema sovjetskom sistemu, on je razumeo opšte ciljeve boljševičke revolucije i 1920. godine imao je prilično prijateljski sastanak sa Lenjinom. Velsa (inače laburistu) je tek sastanak sa Staljinom 1934. konačno lišio svih iluzija u vezi sa sovjetskim sistemom. Tom prilikom je napravio i veliki intervju sa vođom koji je objavljen pod naslovom „Razgovor između Staljina i Velsa“ u nedeljnom izdanju časopisa The Statesman and Nation, 27. oktobra 1934. Pisac je imao ideju da Staljina i Ruzvelta (s njim se sreo pred dolazak u Moskvu) ubedi u neke od svojih ideja o miroljubivoj budućnosti čovečanstva. Za jedan dan koliko je bio u Moskvi do intervjua, Vels kaže Staljinu da je primetio „sretna lica zdravih muškaraca i žena i svestan sam da se ovde dešava nešto značajno“. Razlika od lenjinske 1920. za Velsa je ogromna. „Mogli smo uraditi mnogo više da smo mi, boljševici, bili pametniji“, kaže mu Staljin. „Ne, da su ljudska bića bila pametnija“, odgovara Vels u ovom, sa ove istorijske distance, retko bizarnom razgovoru. Pisac čak, istina šaljivo, predlaže petogodišnji plan za rekonstrukciju ljudskog mozga. Od 1934. godine pa do svoje smrti, 1946. Vels je bio predsednik svetskog PEN kluba. Već prve godine svog mandata predsedavao je izbacivanjem nemačkog PEN-a iz svetske organizacije, zbog pokoravanja rasističkim zakonima. Vels sad kaže Staljinu da mu je namera da razgovara sa sovjetskim piscima kako bi našao mogućnost njihovog priključenja PEN klubu. Ovo udruženje koje je u Londonu 1921. osnovao engleski književnik Golsvorti (dobitnik Nobelove nagrade 1932), još uvek je brojčano slabo, ali je uticajno širom sveta – kaže pisac vođi svetskih proletera.

Vels: „PEN insistira na slobodnom izražavanju mišljenja – čak opozicionog mišljenja. Nadam se da ću ovo pitanje razmotriti sa Gorkim! Ne znam da li ste već spremni za takvu slobodu…?“

Staljin: „Mi, boljševici, to nazivamo ’samokritika’. Ona se naširoko upražnjava u SSSR-u…“