Sanaderizacija

Bila je to još jedna lekcija, i za studente, ali i za neke nervozne srpske političare koji svoj medijski karakter nikako da dovedu pod libelu. Iako se priča da su ga „skolili Nemci“, još uvek najmoćniji čovek Crne Gore i regionalni politički fenomen, deluje prilično samouvereno. Laik bi rekao ni prići „sudbini Norijege“, kako je to davnih dana predviđao Vojislav Šešelj u sklopu teorije da „Amerikanci odbace svog poslušnika kad im više ne treba“. Pomalo neočekivano, Milo je rekao i jednu zaista „njegoševsku“. U divnoj paraboli. Prvo je podsetio na staru crnogorsku poslovicu „Ubi ga teška hrana na prazan stomak“, da bi je preveo u modernu umotvorinu – „Uubi ga internet na praznu glavu“. Odavno neko nije konciznije i lucidnije objasnio sveznalice novog kova, tviter političare, uključujući tu i bulumentu pakosnih i anonimnih „komentatora“ koji simuliraju glas naroda. Doduše, Milo je to nenamerno uradio jer je valjda ciljao na Nebojšu Medojevića, po principu da svaki parlament, pa i engleski, ima nekog svog Medojevića. Ali, to su crnogorska unutrašnja posla i nije na nama da sudimo.

Za razliku od „interneta na praznu glavu“, ima i hakerisanja na pametnu. „Anonimusi“ su neka vrsta „pete internacionale“. Obaraju sajtove institucija koje vide kao korumpirane i izrabljivačke. Aktivni su i u Srbiji. Ako u njihovim sajber blic-krigovima ima elemenata krivičnog dela, to ne znači da nema subverzije na bazi duhovne slobode. Čak i kad odstranimo oveštala levičarska preterivanja i naklapanja u vezi s kapitalom i crkvom, „Anonimusi“ su još jedan dokaz da je maska iz čuvenog stripa Alana Mura „V kao vendeta“, i istoimenog filma braće Vačovski, simbol levičarskog otpora u izazovima (post)istorije 21. veka. A, takav će otpor biti neophodan kad vidimo pretnje i snagu reakcionarnih elemenata.

Ovaj njegoševski doprinos komunikologiji nije sve od Milove simultanke (intervju je bio sa više novinara). Jedan njemu nenaklonjen, pakosno je upitao treba li Crnoj Gori „sanaderizacija“? I Sanader je politički fenomen. Retko će ko od novijih političara sa eks YU prostora ući sa svojim prezimenom u teoriju. Možda eventualno Vuk Jeremić sa „jeremićevštinom“ kao prilično unikatnim stilom vođenja spoljne politike. Sanader će ući u teoriju sa dve „sanaderizacije“.

Kada je hrvatski premijer senzacionalno podneo ostavku, svašta se pričalo. Žuta štampa čak je sumnjala da Ivo ima sidu. Otuda, logički, takva štampa u drugom cugu zaključuje da je Sanader gej. Pa još i teši hrvatsku konzervativnu javnost, u smislu da to nije ništa strašno. Od spektakularnog davanja ostavke koja je zblanula Hrvatsku, nagađanja o motivima tog čina kretala su se od surove realpolitike i kriminala, preko teorije zavere, do raznih opskurnih razglabanja. Neki Dubrovčani su čak Sanadera prozvali Dotur Pantagana (pacov), valjda zato što prvi beži sa broda koji tone. Teorije o bolesti su bile konstantne (zvuči poznato), ma koliko Sanader kao premijer dobro izgledao uprkos onim „najk“ podočnjacima. Ali, na kraju, i nakon ekspresno istrošene priče o ostavci kao investiciji za sutrašnji spektakularni kambek, Sanader je bar zadužio političku teoriju. Ma koliko kompleksna i suptilna bila nekadašnja podela na tvrdi i meki HDZ, ostaće, verujemo, termin sanaderizacija kao metafora za metod ideološkog reformisanja i pacifikacije rigidnih partija. Pod tu sanaderizaciju potpadaju i Nikolić i Dačić. Možda termin ostane, i pošto izbledi sećanje na samog Sanadera, pa će neki đak ili student sutra negde pitati a što se taj metod reforme zove baš sanaderizacija. Da, da, zove se tako po onom hrvatskom čiki koji je, bar mene, uvek podsećao na nekog košarkaškog trenera. Ne zaboravite: Ivo je došao kod Srba na Božić i rekao „Hristos se rodi!“ Ostaće, možda, i tip „sanaderske ostavke“ – one iznenadne koja sablažnjuje, sa svim njenim konspirološkim derivatima.

Druga sanaderizacija znači da nema pomaka zemlje iz lopovske tranzicije u članstvo u EU, bez spektakularnih procesa. To je suštinski prelaz od kleptokratije (vladavine lopova) do vladavine prava. Bauk sanaderizacije kruži „jugosferom“. Traži se logički niz u kome je Sanader simbolička karika. Zato je bilo pakosno aluzivno to pitanje upućeno one večeri Milu Đukanoviću. U predizbornoj Srbiji sanaderizacija deluje kao da je nadohvat ruke. Ali, kad prođe Đurđevdan i kad se uspostavi nova ravnoteža koncentričnih krugova, znamo da niko krupan neće u zatvor – samo sitnina. Doduše, u Srbiji nije nemoguće da neki sadašnji, ili skorašnji, lider bude relativno pošten, a da je sistem lopovski formatiran. To znači da se, recimo, Koštunica ili Tadić, lično gnušaju lopovluka, ali da njihovi vole da lapaju. Oni i neke od njih preziru, ali ne mogu po dubini da najure i pohapse lopine, jer bi onda urušili sistem. S njim i sebe. Sanaderizacija, bar idealno – tipski, znači da se riba čisti od glave, i nema sanaderizacije ako se hapse tamo neki treći ili šesti ljudi na funkciji ili u lancu taljenja. Otuda i rizici sanaderizacije da se ona pretvori u potragu za žrtvenim jagnjetom. Tek je teško čupati glave političkoj i biznis hobotnici u Srbiji gde postoji zavet ćutanja. Svi sve znaju o svima: Vi prema nama budite uviđajni, pa ćemo i mi prema vama sutra biti nežni. Ako baš mora da se hapsi, onda ne preterujte. Uostalom, da li Srbijom vladaju političke partije ili koncentrični krugovi gde u svakom ima „višepartizma“, pa kad se poremeti ta ravnoteža, eto spektakularnih hapšenja. Dok posle izbora nikad nema revanšizma pravne države u punom kapacitetu. Ili će se sanaderizacija odlagati sve dok se (i ako) ne približimo na korak do EU, kao Hrvatska.

Još jedno upozorenje: Sanaderizacija se ne odnosi na hapšenja za političku pozadinu nekog ubistva. Nema u njoj mnogo ideologije. Da bi se drugo značenje sanaderizacije primilo u političkoj teoriji, Hrvatska ne bi trebalo da ostane izolovan slučaj. I ne mora da se odnosi samo na bantustane jugosfere. Da li ima sanaderizacije bez pritiska spolja? Teško. Da li se sadašnjem Sanaderu i nekim potencijalnim „sanaderima“ pakuje i ono što jeste i ono što nije? Nije isključeno.

U Srbiji se za sada mnogo bolje primila prva sanaderizacija. Mada, ona je uspešna samo ako je autokratski lider mrtav. Zato je ona pošla do kraja za rukom Dačiću, ali ne i Nikoliću koji je morao da brendira novu partiju, ovoga puta „sistemsku“.