Davno sam čuo priču o nekom seoskom momku iz okoline Užičke Požege (u to vreme SFRJ da bi se razlikovale ona druga Požega zvala se Slavonska), koji je pisma iz JNA upućena rodbini počinjao sa ‘pišem vam sporo jer znam da ne umete da čitate brzo’.
Kao da tako pišu zvaničnoj Srbiji i iz Brisela. Takav je i stil govora evropskih birokrata involviranih u našu muku – Vladimira Bilčika (opšte stanje demokratije) i Miroslava Lajčaka (kosovski rasplet).
Video-konferencijom Dačića sa predsednikom Spoljnopolitičkog odbora Evropskog parlamenta Dejvidom Mekalisterom, i evro posrednicima Kukanom, Flekenštajnom, Fajon i Bilčikom, zvanično je otpočeo proces dijaloga vlasti i opozicije oko izbornih uslova.
Vučić je dobio sa Zapada priznanja za srpski sistem vakcinacije.
Ako građani Srbije već imaju privilegiju da biraju između četiri vakcine, bilo bi glupo da ne mogu da biraju bar između dve zaista različite opcije na parlamentarnim izborima.
Pri čemu treba pojasniti da su samo predstojeći predsednički i beogradski izbori obavezni, a ne i parlamentarni.
Vučić je oročio Brnabićkinu drugu vladu i ‘beloruski parlament’ do proleća 2022, ali nijedan ga zakon ne obavezuje da održi obećanje.
Ako dijalog propadne, čemu raspisivanje izbora?
Pa Vučić je rekao i da se neće kandidovati za predsednika Srbije i da će se povući sa mesta predsednika SNS.
Pa šta?
Izbori koji se ne raspišu ne mogu se ni bojkotovati.
Po čaršiji već kolaju glasine da bi vanredni parlamentarni izbori mogli biti negde krajem godine.
Naprednjaci vole da pobeđuju na proleće ili rano leto.
Tako je od 2012. i sujeverje u politici nije nebitan faktor za odlučivanje.
Legitimitet u politici je i pitanje senzibiliteta.
Zamislite da su prošle izbore bojkotovali Dačić i Šešelj, a izašli Đilas, Jeremić i Obradović.
Iako malkice nepotpuni, ti izbori bi ipak bili legitimni jer je izašla prava vlast i realna opozicija.
I da je ovaj parlament pristojniji, ništa manje ne bi bio nelegitiman.
Što ne znači da je nelegalan.
Izbori su besmisleni ako na njih ne izađu oni koji su bojkotovali prošle.
Bar oni glavni među njima.
Bojkot opoziciji i dalje je bliži pristup ‘delegitimizacije’ Vučića.
Iako Đilas dijalog vidi kao poslednju šansu nakon koje kreću protesti, opozicija je valjda svesna da bi još jedno mrcvarenje i mrljavljenje po ulici za nju bilo pogubno.
Srpska demokratija sad više zavisi od Vučićeve racionalnosti nego od snage opozicije.
Što naravno nije neka uteha za demokratiju.
Otuda Vučić bar treba da pomogne opoziciji da se odluči za izbore stvarajući uverljivu iluziju da su neki suštinski pomaci napravljeni u dijalogu, dok bi, s druge strane, istovremeno morao da stvori utisak da bi novi bojkot bio dokaz razmaženosti ‘agresivne manjine sa tajkunskim parama’.
Tužno je za srpsku demokratiju gledati kako nam posrednici EU dolaze iz bivših lagerskih država SSSR ili iz Slovenije.
Ono što je Tanja Fajon srpskoj opoziciji, to je Mekalister naprednjacima.
Iako im Tanja Fajon ide na ganglije, naprednjaci nisu protiv slovenačkih dobrih usluga.
Sigurno bi Janeza Janšu sa velikim simpatijama prihvatili kao posrednika.
Usvojeni amandmani, izveštaji, sugestije i upozorenja iz Brisela umiruju savest tamošnjih birokrata, ali srpska opozicija u Brisel može da se uzda kao Vučić u Kovaks program.
Možda bi bilo dobro da dijalog preraste u neku vrstu ‘stalne konferencije’. Koja bi nadgledala i realizaciju mogućih dogovora.
A jedini dogovori koji imaju smisla su oni medijski.
Traćenja vremena su priče o funkcionerskim kampanjama, izbornim spiskovima, pritiscima na glasače u državnom i javnom sektoru, ‘bugarskim vozićima’ i departizaciji Vučića.
Režim je jasno prepoznao da je Junajted medija jači politički faktor od opozicije.
Tačnije, kritički mediji su jača opozicija.
Otuda bi oni s punim autoritetom nad opozicionim liderima mogli da po starom modelu utakmica ‘novinari protiv selektora’ i formatiraju opozicionu platformu i ekipiraju pregovarački tim.
S jedne strane Vučić vrlo vešto pravi iluziju gužve sa frendli opozicijom, dok ova gužva u realnoj opoziciji nije iluzija.
Zaista ih ima previše.
Kada se pojavi deo opozicije sa nekom platformom, oni ne mogu da stanu u jedan kadar koliko ima tih partija, partijica, frakcija, pokreta, inicijativa i entiteta.
Vučić već uvlači opoziciju u ono što je nedavno nazvao ‘koncentrisani pritisak’ na Srbiju.
Agitprop udarnički radi da dokaže da su oni koji su odranije ‘saveznici korone’, isti oni koji bi ‘da sakriju istinu o Jasenovcu’, odnosno oni koji bi da brane zle naprednjake koji su se urotili protiv vođe.
Mora postati moralno neprihvatljivo da opozicija traži bilo kakve saveznike u SNS.
Da li sad znači i za SNS da je prisustvo Dijane Hrkalović u policijskoj stanici u Guči u vreme izbora u Lučanima decembra 2018. zaista iskompromitovalo demokratiju?
Da li bi sve bilo drugačije da je Vučić tada prihvatio ponuđenu ostavku Nebojše Stefanovića, koji je tvrdio da kao ministar policije nije uspeo da zaštiti pripadnike MUP i Hrkalovićku od nasrtaja opozicije, i da li je Kokeza još u vreme smene Muslina trebao da ide na poligraf?
Da li bi sutra neko mogao da smeni Piksija ako nas odvede u Katar?
I Marinika, ili bilo koji drugi predsednički kandidat opozicije, neće sigurno od SNS dobiti manje medijskog toplog zeca nego njihov osnivač Tomislav Nikolić kad je nesmotreno poželeo drugi mandat.
Opozicija valjda vidi da ni EU više ne podržava Huana Gvaida kao ‘predsednika’ Venecuele.
Nema druge pobede do one na izborima.
A samo odbrana izborne volje daje snagu ulici. S tim da se zanemaruje da bi Vučić ovakvu dezorijentisanu i fragmentisanu opoziciju verovatno ubedljivo pobedio i u mnogo boljim medijskim uslovima.
Ali ne dovoljno ubedljivo. A bez toga nema ‘zlatnog doba’.
Režim kaže da bi bilo glupo da građani ponovo izaberu one koji su ih opljačkali.
Pa zar nije bilo glupo i što su 2012. izabrali one koji su ih nacionalno ponizili i upropastili devedesetih.
Ali, eto, napredni radikali sad grade puteve, pruge, bolnice, prave ‘mali Šengen’, pomažu Hrvatsku (milion za Petrinju), umesto da proteruju Hrvate, obnovili su kuću Bana Jelačića u Petrovaradinu, doniraju Sarajevu, Skoplju i Podgorici vakcine, imaju stabilan dinar, pa ko zna – možda bi sutra i ovi koji su izgubili 2012, ako bi se vratili, umesto da ponovo pljačkaju, pravili leteće automobile koje je Vučić najavio jednom u Kini.
SPS-radikalsko-julovsko vreme učinilo je da ono Titovo bude ‘Periklovo doba’ (što je za Živojina Pavlovića bila najveća Brozova osveta).
U odnosu na devedesete, uprkos privatizaciji i drugim demonima, dosovsko vreme je zaista zlatno doba za devedesete.
Ko zna, možda tek pobeda reformisanih dosmanlija, ‘tajkuna i žutih ustaša’ učine da Vučićevo vreme zaista bude ‘zlatno doba’.
Uvek treba slušati onu pesmu grupe S vremena na vreme – ‘… jer ono što mu daje sjaj je neko drugo vreme’.
Ma koliko nekima to zvučalo mazohistički nemoguće, nemojte olako sutra isključiti nostalgiju i za Vučićevim vremenom.
Što će, naravno, biti najveća Vučićeva osveta.
U kampanji je i ‘slavska levica’.
Na degustativno-muzičkoj ‘konferenciji za novinare’ posvećenoj suvom mesu (sa degustacijom) koju je upriličila Jedinstvena Srbija uz njenog lidera Dragana Markovića Palmu, učestvovale su folk zvezde Ceca i Đani, Dačić, i ambasadori Rusije Kube i Grčke.
Sećate se koliko je kritikovana ona Koštuničina – ko ne razume Guču ne razume ni Srbiju.
Isto važi i za ovu ‘konferenciju’.
Može li se Srbija razumeti ako se ova ‘konferencija’ ne razume.
‘Slavska levica’ sigurno ne.
Verovatno ste zaboravili špijunsku aferu s kraja 2019. i snimak na kome se vidi ruski obaveštajac kako daje novac čoveku koga je Vučić predstavio kao vojnog penzionera.
Peglajući stvari, Vučić je naglasio da ‘neće biti nove 1948’.
Praveći moguće analogije ponašanja Putinove Rusije prema tamošnjoj opoziciji i onoga šta bi po tom pitanju trebalo uraditi u Srbiji, Nebojša Bakarec (DSS pa sad SNS) izgleda da je najbukvalnije shvatio to o četr’es osmoj.
Nikola Selaković je u Berlinu potvrdio privrženost Srbije evropskom putu, a time je indirektno potvrđeno i koliko Vučić uspešno zamajava tabloidima, jutarnjim i drugim programima takozvanu patriotsku javnost.
Time je anestezira i politički blokira.
Šovinistička izjava ministarke spoljnih poslova BiH Bisere Turković o tobože falš vakcinama koje je Srbija donirala Federaciji BiH pokazuje koliko je Vučić superioran kad otvoreno nastupa sa LDP programom.
Kad daje šansu drugima da se ogole – i da mu postave loptu na volej da on iskaže zgražavanje prema nacionalizmu.
Kad bi se stalno kao koncept dopunjavao omot ‘Soldatskog bala’ Plavog orkestra, tu bi sad bili i Zlatan Ibrahimović i Nada Topčagić.
Posle uvreda upućenih Zlatanu na Marakani i katarze s ‘Jutrom’ i Mihom na Sanremu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
