Šarm digitalizacije

Da pita osnivača i glavnog i odgovornog urednika ovog nedeljnika Vukašina Obradovića, kakva im je arhiva, da li je kompletno digitalizovana, i ako nije da to odmah mora da se učini, jer ako se istorija ‘Vranjskih’ kompletno ne digitalizuju preti opasnost da iščili svedočanstvo o herojskoj borbi ovih novina za čast novinarske profesije u Srbiji. Nek’ bar ostanu digitalni krajputaši jedne odumiruće profesije. Odumiruće ‘kao takve’.

Ali, da je tako nešto izustila na skupu ‘Industrijska politika i digitalizacija u Srbiji’, održanom pre neki dan u Beogradu, rizikovala bi premijerka da je nazočni Ambasador Nemačke Aksel Ditman, možda ne bi razumeo nabolje. Više puta sam od Zapadnjaka, uključujući i Nemce, čuo da je medijska situacija bitna tema (makar kao Koštuničina ‘deveta rupa na svirali’), ali da oni jasno (baš tako kažu i u politički intimnijim razgovorima) podržavaju Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku. Opoziciju će prihvatiti, da se naslutiti, kao ozbiljnog partnera tek kad pruži ‘model alternativne i održive stabilnosti’. Smete li da se kladite da su ‘jedanaest principa (Saše Jankovića) za slobodan Beograd’ embrion te ‘stabilnosti’? Eto, i povodom ‘Vranjskih’ iz EU je stigla rutinska naznaka o monitoringu ‘poštovanja slobode izražavanja’ u procesu priključivanja.

Turobna sudbina ‘Vranjskih’ me je podsetila na davne reči jednog mog kolege iz Hrvatske, da uvek kad neko hvali Danas imam na umu sudbinu pokojnog splitskog Ferala (Feral Tribune). Ako je ko imao pohvala od demokratske javnosti iz zemlje, a posebno sveta, bili su oni. Ali, nisu ih dovoljno kupovali. Krupni kapital se kao interesovao da ih kupi, pa se popišmanio. Domoljubna desnica se naravno obradovala gašenju, levica se kurvala, ostalo je samo svedočanstvo o visokim, najvišim preciznije, novinarskim dometima, ostali su i neki bitni ‘feralovci’ rasuti po drugim medijima, ali – što kaže hrvatski kolega – Kolinda i Plenković se sigurno retko zapitaju da li je ‘Feralova’ dokumentacija digitalizovana, da li je pohranjena kao kulturna baština, iako oni verovatno kao i Ana Brnabić smatraju da Hrvatskoj nema boljitka bez digitalizacije. U konačnici, ni ‘nezavisni mediji’ nisu imuni od ‘subjektivnih slabosti’. Naprotiv.

Ana Branbić je pedantno podsetila koliko su ‘Vranjske’ dobile od države iako nisu naklonjene vlasti, ali bilo bi dirljivo da je usput bar naglasila koliki je bio značaj ‘Vranjskih’ do sada (a nije mali), da je naglasila značaj nezavisnih lokalnih medija za mentalno zdravlje nacije, odnosno ‘Vranjskih’ kao ‘ostatka zaklanih lokalnih medija’. I da je rekla tim povodom i koju o značaju slobodnih medija generalno. Možda i o rizicima bavljenja novinarstvom naročito u sredinama gde je srpski feudalizam izraženiji.

 Jednostavno i uprkos navodima o darežljivom projektnom finansiranju (i to više nego što su davale demokrate), premijerka nije pokazala u ‘slučaju Vranjske’ empatiju kao u ‘slučaju Vulin’, jer premijerka očigledno razume ’emotivnu reakciju’ Pokreta socijalista na pisanje portala KRIK o poreklu novca kojim je ministar odbrane kupio stan u Beogradu. Iako to nije njen ‘stil’.

I ovo je valjda nauk, da medijski profesionalizam (izuzimajući javne servise) ne može zavisiti od famoznog ‘projektnog finansiranja’ i otužnog sadržaja kao njegovog proizvoda, već samo od finansijski dovoljno moćnih vlasnika čiji će interes obezbeđivati dovoljne kriterijume profesionalizma. Van toga, u ambijentu kapitalizma za koji smo se borili, ostaje samo andregraund entuzijazam. Da li ste ikad u bilo kojim novinama, uključujući i ‘nezavisne’ pročitali išta što je rezultat ‘projektnog finansiranja’? Meni si tenderski oglasi zanimljiviji od tog mučnog i ponižavajućeg otaljavanja.

Srećom, niko iz vlasti se povodom ‘Vranjskih’ nije setio da citira pokojnog premijera Đinđića, odnosno njegove reči iz novembra 2001. koje se mogu svesti na zaključak da ‘nema privilegija za medijske prvoborce’.

Već tada, dok se još osećao miris pepela iz Savezne skupštine, na tribini Instituta za mir, premijer Đinđić ocenio je ‘iritirajućim’ pitanje zbog čega je situacija s pojedinim nezavisnim medijima u Srbiji nepovoljnija nego sto je to bila u vreme Miloševićevog režima?

Eto, kako je očas posla nekima bilo gore nego za vreme Slobe, a kamoli da im ne bude gore sad.

Podsećajući da je jedna od prvih mera njegove vlade bilo ukidanje zloglasnog Zakona o informisanju, uz finansijsku nadoknadu listovima za kazne koje su plaćali na osnovu tužbi i presuda režimskih poslušnika, Đinđić je konstatovao da su u to vreme nezavisni novinari u Srbiji bili ubijani, proganjani i izloženi svim mogućim pritiscima. Odgovarajući na konkretan prigovor direkcije danas pokojnog B92 i ANEM o (ne)dodeljivanju novih frekvencija, Đinđić je rekao i sledeće: ‘Neki ljudi traže privilegije. Oni ne žele zakon, već traže licencu kako bi postali nacionalan TV kanal, mada u ovom trenutku već imaju svoj TV kanal i to bez licence. Prema tome, oni to rade ilegalno… Mi nemamo legalnu osnovu za pritisak na nezavisne medije, niti uopšte na medije u Srbiji. Mi ih ne plaćamo, niti imamo zakon kojim bi se učinilo nešto protiv medija. Jedino sto mi činimo to je da ne dajemo privilegije pojedinim medijima… Ako je neko bio veoma hrabar u vreme Miloševića, daćemo mu orden, ali ne TV kanal. Kanal ce dobiti putem tendera i to na istoj osnovi kao i svi ostali. Žao mi je, ali to je princip demokratije i tržišne ekonomije’.

Sad, 2017. vidimo koliko je u stvari Đinđić bio naivan, a ne pragmatičan. Onda je Evropa mnogo žešće reagovala na njegove reči o B92, nego danas o bilo čemu medijskom u Srbiji. Hvala Ani Brnabić i glasnogovornicima vlasti što nas nisu podsetili na neke od ovih Đinđićevih rečenica jer bi to neko možda mogao protumačiti i kao pišanje po grobu. Makar figurativno.

Uputio bih vas, dragi čitaoci, na jednog nemačko-britanskog sociologa i liberalnog političara koga Vučić još nije izgustirao. To je Ralf Darendorf (1929 – 2009). Poučne su njegove ‘konfliktne teorije društva’. Podsećam na studiju Homo sociologicus (Sociološki čovek, Keln, 1958). U njoj Darendorf naglašava da ‘svaki položaj nosi sa sobom društvenu ulogu’ i zato ‘čovek kao društveno biće mora, poput glumca, da nauči svoje uloge, da bude dobro upućen u njihovu sadržinu i sankcije koje ih podupiru’. Uloga Ane Branbić je striktno napisana, ali mogućnost improvizacije nije mala. Još ako zna da uvek na raspolaganju ima ostavku kao moćan moralni čin. Darendorf je o ‘pravu na informaciju’ govorio kao o pravu na stan, hranu i lečenje. Slobodni medijski resursi za njega su, što se tiče značaja od nacionalnog interesa, bili u rangu robnih rezervi.

‘Vranjske’ će se pojaviti kao podlistak u Danasu. Stariji čitaoci se sećaju verovatno kako se Danas, nakon ‘uredbe’ Marjanovićeve i Šešeljeve Vlade pojavio kao podlistak podgoričkih Vijesti. A, bilo je sugestija iz Evrope da se Danas pojavi tad kao podlistak prištinskog lista Koha ditore. To je onda bilo prejako i za neke građanski orijentisane novine, a možete li zamisliti kao bi reagovala ‘patriotska javnost’ u zemlji s vladom ‘patriotskog jedinstva’ na čelu. Ko zna, možda bi danas takva medijska saradnja Beograda i Prištine ojačala ‘unutrašnji dijalog’, i time pobrala i određene simpatije liberalnijih delova vlasti i Predsednikove ličnosti.

Mislite o ovim ‘nijansama’ kad govorite o ‘povratku u devedesete’. Metodologijom ‘devedesetih’ ne možete razumeti suštinu današnjeg stanja. A, neće vas ni stranci razumeti. Bar ovi sa demokratskog Zapada.