Šarmiranje građanske Srbije

Na neki način Nikolićsa platformom vrši uznemiravanje javnosti uljuljkane u kosovskoj hipokriziji. To je i neka dobra strana ove inicijative. Ako promene ustava budu išle u pravcu formalizovanja sadašnjeg „kancelarskog“ sistema koji je Vučićuveo na mala vrata, onda je platforma loš potez za Srbiji, ali preventivno dobar za pozicioniranje Nikolića u drugom formatu. Da li i pri ovakvom ustavu verujete da bi Nikolićmogao da pobedi Vučićevu Kolindu? Aktuelni predsednik je u pravu da ima mala ovlašćenja s obzirom na način kako je biran. Mala je ovo zemlja za jakog predsednika i jakog premijera. Rešimo to, kao i preambulu i broj poslanika na ustavotvornoj skupštini kako i dolikuje ozbiljnim zemljama. Okanimo se trulih kompromisa i sramnog trpanja listića u kutije nakon dvodnevnog glasanja kad smo donosili nesrećni „mitrovdanski ustav“ koji nije pod tim imenom zaživeo u narodu, a čemu se njegov duhovni otac Koštunica nadao.

Inače, ako je svaka naša taraba starija od Amerike, koji je to naš ustav stariji od američkog? Idite deco, pa pitajte Matiju Bećkovića ili Dobricu Erića da vam odgovore na to. Po mogućstvu u stihu.

Sad je većpravilo da Vučićrelativnim uspesima spoljne politike kompenzuje promašaje u unutrašnjoj politici. Ali, entropija u delu unutrašnje politike zapretila je da ugrozi pasionirano dopadanje međunarodnim činiocima. Nalik na upravnika nekog dikensovskog internata koji je čuo da mu dolazi u inspekciju delegacija Crvenog krsta, pa je odlučio da hitno okupa, očešlja i lepo obuče štićenike i pojača im obroke, srpski premijer je krenuo u ofanzivu koketiranja sa civilnim prozapadnim sektorom koji je ubeđen da iza dva skandala – „afera Utisak“ i „afera Janković“ – stoji lično premijer. Nakon pomalo senzacionalnog susreta baš sa Jankovićem, te predstavnicima nevladinih organizacija, moglo bi se govoriti o detantu.

Pa i šarmiranju jer neki (neke) predstavnici NVO sektora posle susreta s premijerom ličili su na Vuka Draškovića posle susreta s Miloševićem. U smislu da je i Sloba bio šarmantan.

Ako je sve to urađeno zbog skupa „Prijatelji Srbije“ u Briselu i posebno zbog predstojeće posete Bajdenu, onda će to u bilansu pomaka na unutrašnjem planu da liči na panel o rešavanju izborne krize koji je moderirala Gorica Gajevićnakon izborne krađe 1996. Ali, ko nam garantuje da Vučićnije prelomio i većjednom zaista prešao taj Rubikon na čiju drugu obalu ga je davnih dana posadio Vuk Drašković.

Bilo bi preterano očekivati da Vučićnaprasno prekine veze sa tabloidima i desnicom, ali napuštanje ove faze seljačkog staljinizma (fabrikovanje unutrašnjeg neprijatelja u sprezi sa stranim faktorom) bilo bi lekovito i za njega i za društvo.

Možda donekle cinično, ali moram zameriti naprednjacima što nijedne godine ne proslavljaju štrajk glađu svog tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića, kao simboličan početak njihovog žrtvovanja za Srbiju. Kad vidimo šta sve proslavljaju i od čega sve prave spektakle, malkice je glupo da nema ovoga u agendi. Ali, vratimo se malo u pozadinu tog štrajka. Njemu je prethodio veliki miting SNS u Beogradu. Pričalo se u kuloarima da naprednjaci na mitingu najavljuju senzaciju koja će značiti početak kraja režima Borisa Tadića. Od par ozbiljnih ljudi dve večeri pred miting sam čuo da će se na binu popeti Rasim Ljajići da će onda i slepi progledati. Kad se ta, kao i svaka druga senzacija, izjalovila, a jutro svanulo, naprednjaci su morali da vide šta će. U cajtnotu Nikolićse žrtvovao i otpočeo štrajk glađu. Selo se na stiropor. Kako je štrajk odmicao, Nikolićje sve više delovao kao politički izgubljen slučaj. Ubrzo se pokazalo da je vlast DS u tolikoj dekadenciji da se ubrzo istopila i ona prednost kada je Tadićizgledao superiorno u sažaljenju kad je obišao konkurenta tokom štrajka.

U izbornoj kampanji Nikolićse snagom marketinga kovarnuo. Više nije izgledao kao politički izgubljen, pomalo i jurodiv čovek koji blago arogantno traži VIP pričešće. U izbornim spotovima uspeli su da ga predstave kao čoveka koji reklamira preparate za prostatu. To je najviši stepen poverenja. Setite se kako uverljivo izgledaju Aljoša Vučkovićili Bata Živojinovićkada to rade na TV. Slikan u porodičnom gnezdu Nikolićje stigao i prestigao fitnes robotizovanog i otuđenog Tadića. Na drugom frontu izbora – za gradonačelnika – Vučićuprkos ekstra potezu sa dovođenjem Đulijanija nije imao „afričku šljivu“ za Đilasa. Ali, posle Nikolićeve pobede sve se promenilo i sve je istorija.

Iz ove mitingaške epizode naprednjačkog pohoda ka vlasti sadašnja opozicija mogla bi da izvuče neke pouke. Bilo bi bizarno da se Rasim, za razliku od pre četiri godine, sad penje Pajtiću na binu, ali to ne znači da neko drugi ne bi pomogao. Opoziciji je potrebna senzacija na bini. Po mogućstvu naprednjačka. Set-lista govornika na Pajtićevom nedavnom BG mitingu bila je depremirajuća. Za 30. maj u Kragujevcu opozicija – ovoga puta na čelu sa Veroljubom Stevanovićem (Zajedno za Šumadiju), i uz pomoćDS najavljuje novi miting. Aktivizam je neophodan, ali šta fali njemu. Fali mu, gle apsurda, neko kao Mlađan Dinkić. Sadašnja opozicija jeste kilava, ali nije u bezizglednijoj situaciji nego što je bila opozicija nakon kraja NATO bombardovanja.

Bio sam u Čačku juna 1999. Iskren da budem bilo je malo i zebnje kako će režim reagovati na prvi opozicioni čin posle bombardovanja. Na centralnom trgu u Čačku tadašnji Savez za promene okupio je oko 10.000 pristalica. I s tremom je bilo gotovo. Miting se održao pod sloganom „Dan posle“. To je bio više znak postojanja opozicije i hrabrosti, ali falila je fora. E, ta fora se zvala Mlađan Dinkići ekspertska grupa poznata kao G17 plus. Tada je hit u Srbiji bila pesma „Veća grupa građana hoće DinkićMlađana“, ma koliko nekome danas to zvučalo bizarno. Takva G17 je imala autoritet da pozove razjedinjenu opoziciju da se skupi i tako je došlo do prvog velikog antimiloševićevskog mitinga u Beogradu – na Preobraženje avgusta 1999. Danas ne postoji takva nadpartijska snaga koja bi imala autoritet da motiviše opoziciju, tek ne postoji nešto nalik Otporu. Još gore je što opozicija oko DS i nepartijski intelektualci i satiričari opozicioni rad zasnivaju na „paljenju svetla“ i stalnim podsećanjima da se vraćamo u devedesete. A to je teško održiva teza, čak i kad Vučićev režim ima recidivirajuće pojavne faze, kao što je bila epizoda seljačkog staljinizma oličena u „aferi Janković“.

Samoukidanje partija i lidera i pravljenje velike građanske liberalne partije na centru (u koju bi mogla da se utopi i DS, i zauvek mane zamlaćivanja sa socijaldemokratijom), i kojoj bi trebalo da priđu (bar kao bliske, ako ne kao članovi) i neke javne ličnosti, bilo bi lekovito za stabilizaciju političke scene u Srbiji i artikulaciju opozicionog mišljenja. Dok se ne pojave takve inicijative, građani bi trebalo da pokažu jednu vrstu blagog bojkota prema sadašnjem opozicionom glumatanju po ulici. Ako vi na jednoj bini vidite Bojana Pajtića, Zorana Živkovića i Dušana Petrovića kao predsednike tri različite partije, to je ipak zajebavanje naroda veće nego kad su Vuk Draškovići Velimir Ilićpotpisivali koalicioni sporazum kao predsednici dve različite partije nastale „na istom izvoru“. I tu nemojte kriviti Borislava Stefanovića. Njegovo moguće izdvajanje iz DS (pošto verovatno Pajtićsa Pekića i Crnjanskog neće preći na Ciprasa) nije besmisleni nastavak apsurdnih podela, većčovek možda stvarno hoće da bude levičar i onda mu i nije mesto među svim onim liberalima.

I nije samo podmetanje ako kažu da je pogledao ka Branku Ružiću, jer i svaki ozbiljni antinaprednjački liberal mora da gleda u Zoranu čak i ako ne voli plavuše.

Za kraj malo ekskluzive. U Vojvodini, na osnovu ozbiljnog internog istraživanja, SNS ima 35 odsto, SPS-JS-PUPS 13, DS 12, pazite sad – Liga Nenada Čanka 10 (možda su je merili s Tadićem?), Savez vojvođanskih Mađara 7, Dveri i radikali po 5. Pa vi vidite.

S kojim zrnom nastaje gomila? Sličan sofizam je da, na primer, samo odlazak Gašića (posle onakve odbrane), i mogući dolazak, na primer Jadranke Joksimovićna njegovo mesto, ne može biti rekonstrukcija. Čak i da Nikola Selakovićode u BIA, to još nije rekonstrukcija. Da li vi verujete da Kori zaista zna gde se tačno nalazi? Zašto je neko Tasovca pre Bujoševića video u RTS? I tako dalje, i tako dalje. Nije lako naći meru stvari.