Saša, Šejn i Mel Gibson

Izraza lica Nemaca i domaćih izdajnika. Na svakom ubijenom nalazi se redni broj i potpis ‘Saša’. Da – ‘Saša’ je jugoslovenski crno-beli ratni film snimljen 1962. u režiji Radenka Ostojića, a hrvatski filmski kritičar Damir Radić napisao je kako je ‘Saša jedan od prvih partizanskih filmova koji je predstavljao otklon od službene ideologije jer je poluga radnje osveta pojedinca iz ličnih motiva umesto borbe za ‘svetliju budućnost’ koja se nije mogla ostvariti bez komunističke ideologije.

Ako se sećate ‘Saše’, sećate se verovatno i ‘Šejna’. I onog ‘antisistemskog’ Darka Rundeka, koji ‘cijeli život sanja kako odlazi uz rijeku starim parobrodom koji vozi sol’, ali i onog Šejna iz istoimenog kultnog američkog vesterna (1953) u režiji Džordža Stivensa.

Ono što su u SFRJ za zimski raspust (školski bioskop) na TV bili ‘Saša’ i ‘Šejn’, to je za Uskrs već odavno The Passion of the Christ – Mela Gibsona. I za ovaj Uskrs po gregorijanskom kalendaru Gibsonov film bio je na programu mnogih televizija i mreža širom sveta, a i za ‘naš’ Uskrs ovaj film se prilično odomaćio od 2004. (kad mu je bila globalna premijera u bioskopu), pa naovamo.

Kad je Vuk Drašković objavio ‘Noć đenerala’, književni kritičari su pisali da je to roman ‘toka svesti’, a cinični novinari da nikada nisu na jednom mestu videli toliko ljubitelja ‘toka svesti’ kao na promociji ‘Noći đenerala’ u beogradskom Domu sindikata.

Otprilike, premijera ‘Muka Isusovih’ usledila je i u Srbiji nedugo nakon što se učinilo da u jednom danu ni u jednoj zemlji nije bio toliko vidljiv broj ljubitelja književnosti Mihaila Bulgakova kad ste uz Večernje novosti za neku siću mogli da dobijete i ‘Majstora i Margaritu’. Sve je razgrabljeno. Imao se taj osećaj da se dobija za džabe.

Tu knjigu srećem i danas po regalima srpskih domaćinstava – kao neki trofej, ali nepročitan. To izdanje ‘Majstora i Margarite’, osvojeno na trafici, u mnogim srpskim kućama imalo je više funkciju slike Alana Čumaka iz TV Revije nego Pelagićevog ‘Narodnog učitelja’. Tek ne Novog zaveta.

Uglavnom, ‘najviše na svetu prokurator je mrzeo miris ružinog ulja, i sada mu je sve slutilo na loš dan, pošto je ovaj miris pratio prokuratora od samoga svitanja’. Neko mu se obrati sa ‘Dobri čoveče!’, ali ga Pilat, nimalo ne povisivši glas prekide: ‘Ti to mene nazivaš dobrim čovekom? Grešiš. U Jerušalaimu će ti svako došapnuti da sam svirepo čudovište, i to je savršeno  tačno.’

To kiosk izdanje slavnog romana Bulgakova bilo je neka nenamerna uvertira pred premijeru Gibsonovog filma. Procenat od bioskopskih ulaznica za ‘Muke Isusove’ išao je za obnovu Hilandara koji je stradao u požaru iste 2004.

Iako učestao kao ‘Saša’ i ‘Šejn’, The Passion of the Christ je i dalje kontroverzan. U vreme kovida 19 vrlo intrigantan za uskršnju introspekciju u uslovima policijskog časa.

Oskarovac Mel Gibson rekonstruisao je Jerusalim na dan Hristove smrti. Naglašena religioznost režisera bila je deo moćne marketinške mašinerije upregnute za ovaj film.

Ukalkulisani su bili i ateisti. The Passion (prema latinskoj reči za patnju, ali i za duboku transcedentnu  ljubav) odnosi se na događaje vezane za agoniju i iskupljenje u poslednjih dvanaest sati života Isusa Hrista. Počevši sa nemim filmovima Tomasa Edisona ovo je tema kojoj su se uvek okretale ambiciozne filmadžije.

Godine 1927. Sesil B. DeMil je režirao prvu epsku obradu Isusovog života i smrti u filmu King of the Kings. Onda, 1953. godine 20th Century Fox izbacuje novu CinemaScope tehnologiju u The Robe, sa Ričardom Bartonom u glavnoj ulozi rimskog sudije koji traži iskupljenje nakon raspeća.

Do šezdesetih godina, biblijski ep je postao autonoman filmski žanr, sa Džordžom Stivensom, koji je napravio monumentalni film The Greatest Story Ever Told. Negde u isto vreme, italijanski majstor Pjer Paolo Pasolini prišao je ovoj temi na sasvim drugačiji način sa filmom ‘Jevanđelje po Mateji’. Tokom sedamdesetih The Passion je predstavljen i kroz dva kultna mjuzikla: Godspell i Jesus Christ Superstar.

Temom Hristovih poslednjih dana na svoj oseben kontroverzni način pozabavio se i Martin Skorseze u filmu ‘Poslednje Hristovo iskušenje’ gde je Harvi Kajtel bio Juda, a Dejvid Bouvi Pontije Pilat. U podžanru se, od manje poznatih, izdvaja i Stigmata, solidan religiozni triler u kome je vatikanski ekspert za čuda – otac Endru Kirnan, poslat u Pitsburg da vidi ko je ta devojka koja krvari na delovima tela kroz koja su Hristu na Golgoti probadali klinove.

Ali, nijedan reditelj kao Mel Gibson nije pokušao da oživi ovu priču sa takvim detaljističkim realizmom. Koji nije lak za gledanje. Namera pobožnog Gibsona bila je da stvori dugovečno umetničko delo i da različitu publiku pokrene na duboko razmišljanje.

Njegov film se izborio za TV dugovečnost, a potrebu za empatijom i istinom koju nudi u doba samoizolacije izdvaja ga iz prigodnih medijskih narativa na tu blagadansku temu.

Nakon što je za rediteljsko delo, ustaničku škotsku priču iz 13. veka – ‘Hrabro srce – dobio Oskara, Gibson je shvatio da je došao trenutak da svoju umetnost ‘udruži sa putevima svoga srca’. I da naravno na tom sjedinjenju iskoristi produkcijske i marketinške mogućnosti.

Namera je postala uverljivija nakon iskustva u spiritualno-tenzičnoj SF priča ‘Znaci’ (Signs), režisera M. Najta Šjamalana u kojoj Gibson kao sveštenik zbog smrti supruge u saobraćajnoj nesreći gubi veru u Boga i skida mantiju odlazeći u red ljudi koji su prepušteni ‘slučajnosti’. Nakon ‘bliskog susreta treće vrste’ on ponovo oblači mantiju, s tom razlikom što više nije samo maneken crkve već čovek sa iskustvom proviđenja.

Jedna od prvih Gibsonovih odluka kao reditelja ‘Stradanja Isusovog’ bila je da mesija u filmu govori kao i Isus – aramejskim – koji je jedan od semitskih jezika srodan hebrejskom.

Na ovom jeziku napisana je i osnova Talmuda. Jevreji su pisali spise na tom jeziku, šireći priču o Isusovom životu i njegovim porukama. Aramejski je veza između judaizma i hrišćanstva. Na primer, za uglednog profesora Franca Rozentala, aramejski predstavlja najčistiji trijumf ljudskog duha otelotvoren u jednom jeziku kao najdirektnijoj formi fizičkog izraza uma.

Scene raspeća snimane su u gradu Matera u regionu južne Italije, u blizini mesta na kom je 1965. Pasolini snimio ‘Jevanđelje po Mateji’. Božijeg sina kod Gibsona glumi Džejms Kavizel, zaplašen ali i osnažen izazovom koji je imao pred sobom: Smatrao je neverovatnom koincidencijom da je baš tada napunio 33 godine, isto koliko je i Isus imao poslednjih dana svog života.

Realizam je najveći šok koji izaziva film i na koji se teško navići i nakon svih silnih repriza. U jednoj od najsnažnijih scena, Hrista prvo bičuju, a nakon toga ga podvrgavaju mučenju omraženom rimskom spravom za mučenje koja je nazvana ‘mačka sa devet repova’. To je bič sa devet korbača koji su na krajevima imali pričvršćene metalne kandže.

One bi se kačile za kožu i cepale je, prouzrokujući veliki gubitak krvi. Za ulogu Isusove majke Gibson je izabrao Miu Morgenstern, renomiranu rumunsku glumicu jevrejskog porekla, kao naglašeni odgovor na očekivane antisemitske optužbe (groteskno-razulareni izgled jevrejskih sveštenika), iako je Drugi vatikanski koncil još 1965. odbacio krivicu jevrejskog naroda za ‘bogoubistvo’. Marija Magdalena je naravno Monika Beluči.

Senzacionalnu horor pojavu ima i italijanska glumica Rosalinda Ćelantano, koja u filmu glumi Satanu – prikazanog kao androgeno stvorenje koje može da menja formu, širi strah i sumnju.

Glumici su obrijane obrve da bi se dočarao što hipnotičniji pogled, a njene scene su snimane u slow motionu, što je još više doprinelo neprirodnosti njene pojave. Glas joj je zamenjen muškim da bi se pojačala aura konfuzije koja okružuje Satanu.

Film se nakon premijere svideo papi Jovanu Pavlu Drugom, ali i Jaseru Arafatu. Pre nego što je Mel Gibson rekonstruisao Jerusalim, u istom studiju je Martin Skorseze rekonstruisao Njujork iz 19. veka za svoj ep ‘Bande Njujorka’.

Gibson je prošao bolje od Skorsezea: Njegovo ‘Poslednje Hristovo iskušenje’, rađeno prema literarnom predlošku Nikosa Kazancahisa nije se bilo svidelo Vatikanu i crkvenom establišmentu.

Skorseze je izazvao zgražavanje hrišćana zbog oslikavanja Jude kao Isusovog najodanijeg i najprivrženijeg sledbenika. Takođe, ni Isusove fantazije o vođenju ljubavi sa Marijom Magdalenom u zadnjim trenucima ovozemaljskog života nisu naišle na odobravanje. Kao ni ceo san na krstu kao poslednje iskušenje.

Ne mogu zaboraviti atmosferu čudne tišine nakon gledanja Skorsezeovog filma na nekoj retrospektivi u krcatoj sali beogradskog Doma omladine.

Bili smo zatečeni. I danas poznat osećaj, zar ne?

Srećan Uskrs!