Savez reformskih snaga

 Deda Avram se, sve sa prepoznatljivim cegerom, i slikao za izborne plakate ove jalove opozicione grupacije. Posle je odustao. Da li bi dosistička i naprednjačka priča bile do kraja ispričane da nije bilo Miloševićevog gradonačelnika Beograda Nebojše Čovića? Ne zaboravimo ni da su mnogi bivšeg Miloševićevog načelnika Generalštaba Momčila Perišića u jednom trenutku videli kao „opozicionog Ajzenhauera“, da bi se on ipak sveo na meru jednog od DOS-ovih lidera sa svojim danas zaboravljenim Pokretom za demokratsku Srbiju.

Mogu li šta naprednjaci sad uraditi po ovom pitanju kad je kriza liderstva u opoziciji čak dramatična? Dragan Đilas se nakon novosadskog Glavnog odbora DS donekle stabilizovao, ali to je još daleko od harizme koja masovno mobiliše pasivizirane antivučićevce. Novim reizborom Vojislava Koštunice na čelu DSS teško da će se i opoziciona desnica trgnuti iz letargije i bezidejnosti u koje je fatalno upala nakon onog katastrofalnog mitinga protiv Briselskog sporazuma kad su Amfilohije i Atanasije proklinjali grđe od Vjerice Radete.

Vladimir Cvijan kao disident SNS nije nikoga posebno impresionirao u opoziciji. Čak je sa najavom pravljenja svoje republikanske partije učinio možda i jednu terminološku grešku. Nakon 5. oktobra u Srbiji su se pojavile stranke takozvane „druge generacije“. Tu su bili Batićevi demohrišćani, socijaldemokrate Vuka Obradovića, Milovanovićevi laburisti, pa liberali Dušana Mihajlovića, i još neka boranija. Na kraju se sve to pretvorilo u parodiju evropskih stranaka sa zvučnim imenima. Jedno vreme i u SNS-u je bila popularna teza da će Vučić, ako se ne bude moglo sa „Tominim ljudima“, izdvojiti iz SNS „republikance“, dok će oko Tome ostati „narodnjaci“. Cvijan sad sem sitne pakosti ne može ni terminološki da preduhitri Vučića, jer lider naprednjaka očigledno danas nema potrebe nigde da se izdvaja iz SNS, niti mu „Tomini ljudi“, i da hoće, mogu destabilizovati neprikosnovenu lidersku poziciju.

Ali, to mi kažu i neki naprednjaci, ministar privrede Saša Radulović, iako nije formalno naprednjak, nije ni Cvijan. Pomalo je apsurdno da glavni bilans famozne Vučićeve rekonstrukcije Vlade može biti proizvodnja jednog opozicionog lidera. Radulović je postavio neku vrstu ultimatuma Vučiću i Dačiću: „Reforme ili izbori!“, i izgleda da se mora ići na izbore. Ako nema ubedljivog razloga za moguće raspisivanje izbora, onda taj razlog može biti Radulović, „ministar ujedinitelj“ mnogo veći nego što misli sindikalni lider Orbović.

Naslušao sam se proteklih nedelja nekoliko direktora firmi u restrukturiranju kako, kad pinu koju, pene na Radulovića. Ali sam se naslušao i „belih listića“ koji gotive Radulovića. Apsurdno je da Saša šarmira i neke od onih koji bi mogli biti žrtve reformi. „Ima muda“, kaže mi jedan „beli listić“ (i to ženskog pola). „Ne plaši se od Vučića“, dodaje ta „bela listićkinja“ (profemina je). I neki naprednjaci mi se poveravaju da Radulović „ima muda za reforme“ (i mnoge njegove mere su neophodne), ali nema „socijalnu i emocionalnu inteligenciju“. Nema takta, robustan je. Što kažu u mom selu, „izuo se pre vode“. Njegov „paket sistemskih zakona“ morao je da sačeka Vučićevu vladu u punom kapacitetu. Predizborno vreme nije pogodno za konačni obračun sa recidivima kardeljizma.

A gde izvukoste Radulovića, pitam ja naprednjake. Da li Vučić ministre traži po internetu, kao menadžeri „Jelen Superlige“ što traže Brazilce i Gance? Ma Saša je „preporučen“, ma Saša je „nametnut“. Kod Vučića ga je doveo, pričaju, jedan naš ambasador u ne tako dalekoj zemlji. Koji ga kao zna dobro. Saša je „umislio mnogo“, Saša „ne jebe živu silu“. A opet ima nešto u pogledu kao Cvijan. Nešto od čega te podilazi jeza. Bez toga očigledno nema sistemskih reformi. Bez tog utiska bezosećajnosti. Radulovića nije lako ni staviti u kontekst Miškovića.

Naprednjaci hoće, bar u ovoj fazi, taktičku tripatitnost kao proizvod socijalnog dijaloga, kapitalizam sa ljudskim likom; nešto kao „narodni kapitalizam“ o kome je jednom nekonzistentno zborio Đinđić.

Nažalost, subverzivni Saša ne znači mnogo Dačiću jer baza SPS sklona egalitarizmu nije prirodni saveznik reformi, mada crvena Radulovićeva linija socijale nije za potcenjivanje. Obratite pažnju i na Dačićev ekspoze prilikom rekonstrukcije Vlade u avgustu 2013: Ima tu i te kako radulovićevske refleksije. Kako stoji sa Dačićevim koalicionim partnerima: PUPS i Radulović? Za sada prazan skup. Palmi, koji je u Jagodini ostvario socijalizam (svakom prema radu, svakom prema potrebama), Radulović je verovatno mnogo „reakcionaran“.

Bude li izbora, ovaj ministar bi morao imati listu. Da sam na njegovom mestu, prvo bih razgovarao sa Zoranom Živkovićem (ako već nisu razgovarali). A onda dalje. S jednom sistemskom greškom koja bi se u Radulovićevom projektu sutra mogla pokazati kao fatalna. Naime, on šarmira u dijapazonu od malih privrednika do „belih listića“. Ali tu je problem, jer ove dve kategorije nisu slične. Među „belim listićima“ (u širem, metaforičkom, pojmu te sintagme) mnogo je neradnika i onih naviklih na dotiranost preko aplikacija. Njihovu agendu sada Vučić ispunjava, a to budi zavist.

Ako mu treba ime za listu ili stranku, tu bar Radulović ne bi trebalo da ima problema. To bi morao biti Savez reformskih snaga Srbije, jer asocira i na onaj Savez reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića.

Naravno da Radulović ne može ugroziti Vučića, ali može naterati opoziciju da se trgne iz bezidejnosti dok se čami na klupi za Vučićeve rezervne igrače. Ili se prepušta ciničnom nihilizmu. Radulović može biti i podsticaj desnici da se priseti da pored „srpstva“ postoji i ekonomija.

U jednom internom istraživanju javnog mnjenja Vučić je ubedljivo prvi, ali je Dačić drugi, a to ovog prvog može malo da nervira. Radulović polarizuje, ali njegov rejting je jedan od retkih koji raste.

Napednjaci mi kažu da je ovo sa Tadićem u Novom Sadu „bilo trapavo“ i „da smo stabilizovali Đilasa“. Malo zebnje kod njih unosi mogućnost da Zorana Mihajlović bude glavna za izbore u Beogradu, jer joj, ako ništa drugo, fali smirenost jedne Slobodanke Gruden.

Ko je Teri Volis? Poslednji put kad je Teri Volis bio svestan sveta oko sebe, predsednik SAD bio je Ronald Regan, Bil Klinton guverner, Sovjetski Savez je bio neprijateljska zemlja, a Svetski trgovinski centar je još postojao. Volis je pao u komu posle automobilske nesreće 1984. i tek se posle 19 godina „probudio“ progovorivši prve reči: mama i pepsi. U jednom melanholičnom intervjuu oko Božića (melanholija je uslovljena zebnjom od izbora), Dačić kaže: „Da je neko zaspao 5. oktobra i sada se probudio, mislio bi da još sanja.“ Bio bi zbunjen kao Teri Volis jer ova vlada je vlada pravih „petooktobaraca“. Malo bizarno jeste, ali to je dijalektika odblokirane tranzicije: U nemogućnosti sistemske lustracije, nama se dešava proces kao na postkomunističkom Istoku Evrope. Vraćaju se reformisane partije bivšeg režima, samo što je njima referentna tačka pad Berlinskog zida, a nama su to „devedesete“ izazvane Miloševićevom negativnom anticipacijom promena.

Danas je vanredna Skupština SNS. Za nostalgične evo jedno podsećanje na onu osnivačku iz 2008. Bilo je u Centru „Sava“ i viđenih gostiju, od ambasadora Švedske i Danske, do folk pevačice Cakane i brata Radovana Karadžića. I niko nikome nije smetao. Insistiralo se na „čoveku iz naroda“. Kao zvučna podloga skupa korišćena je muzika iz filma „Roki“. Mada je onom ko je hteo da vidi sve bilo jasno kad je Vučić u svojim spotovima za Beograd koristio muziku Sajmona i Garfankla.