Selo i običaji

Možda je Mirko Cvetković isuviše brzo objavio ispovednu knjigu za jednog bivšeg premijera, ali nije zgoreg iskoristiti njegovu mudrost. Jer iz te knjige zaključujemo da oni (prošla vlast) nisu borbu protiv korupcije postavili sistemski, te da bi Savet za borbu protiv korupcije bolje delao da je, na primer, ušao u sastav MUP-a. Sudeći po Vučićevim izjavama, svet o sistemskoj borbi za sada ne liči na opšte mesto, već na političko uverenje.

Korupcija je sistemska, pa i borba protiv nje mora biti takva. Onda mnogo lakše ide i sa onom „običajnom“ (mentalitetskom). Pametni ljudi kažu da je lakše promeniti selo, nego običaj. Što dobro ilustruje zadatak koji je sebi Vučić postavio.

Narod voli da kaže kako „više nema nedodirljivih“. S druge strane, potrebu građana za nekim osećajem kakve-takve pravde u ovoj kakvoj-takvoj državi, ne treba mešati sa robinhudovskim osećajem pravde; da se otima bogatima, da bi se davalo siromašnima. Građani ne treba da se zavaravaju da sutra neće živeti u kapitalizmu, i da će preraspodela političke moći dovesti do „socijalne države“, ili do nekog „narodnog kapitalizma“ – gde bi cela država bila neki Đilasov PKB, a da će „Delta“ iz holding stanja preći u SOUR – kardeljevski rečeno – složenu organizaciju udruženog rada.

Mada, građani i ne veruju toliko u Robina Huda. Oni bi pre da država prestane da se ponaša po principu Superhika iz „Alana Forda“ – da uzima siromašnima da bi bogati bili još bogatiji. Što ne znači da će ti još više puniti državni budžet. Tek je cinično sa salonske distance opservirati Vučićevu odlučnost. Raznim psihološkim mehanizmima, u šta ne bismo da računamo razumna upozorenja da ne treba stvarati histeriju putem javnih poternica. Evo šta sve narod priča: Dali su nam Miškovića, da ne bismo videli da su prodali Kosovo. Ma nemoj. Ili: sve je ovo simulacija; na kraju neće biti ništa. To kažu oni koji su do pre neki dan tvrdili – „pa što ne udari na krupne ribe“. I taj argument izgubili. Tek je opšte mesto kad se zaključi, ne zabrinuto nego visokoumno; da se Vučić „zaigrao“, ili „preigrao“. Da „jednom radikal – uvek radikal“. Mada, čujem i ovakva zapažanja: Ako već nismo pomogli Đinđiću, da pomognemo Vučiću. U smislu da pomognemo na vreme. Ima i onih koji se čude zašto baš ovaj tajkun, a ne i onaj. Znate koji. Obično, retko ko pomene ono što bi mogla biti suština-sporne privatizacije sa spiska EU. E, sad, za one koji vole komparacije, i „ne zaboravljaju“ može biti i filozofsko pitanje: Da li je borba protiv korupcije rizičnija od isporučivanja optuženih Haškom tribunalu; i da li bi Vučić i taj posao radio ovako odlučno.

Slučaj Mišković teško se može uporediti sa slučajem Bogoljuba Karića koji je opservirao premijer Koštunica. A čijem se ishodu, priča čaršija, Mišković obradovao. Miškovići nisu mogli da nestanu iz zemlje, bez obzira što bi umesto u Moskvu možda otišli u London. Vlasnik Delte je imao ogroman politički uticaj, ali ni blizu Karićevu političku harizmu da se lično uključi u politiku. Zamislite Miškovića za zelenom salatom.

Aktuelizovala se i priča o vanrednim izborima. Iako nju obično pokrene opozicija, ovoga puta opozicija ne pokazuje tu vrstu mazohizma. Logično. Koliko sam upućen, u prvih pet najpopularnijih političara opozicije nalazi se samo Vuk Jeremić (mada je pitanje da li njega možemo zvati opozicija). U popularnosti, Vučić i Dačić se „jure“ na negde oko 25 odsto. Interesantno je da susreti sa Tačijem, ne obaraju rejting Dačiću. Čak ga „stabilizuju“. Priču o izborima nameće „čaršija“. Na „popularnima“ je da odole rejtinzima (posebno približe li se na 30 odsto), ako žele da učvrste sistem. Mada parola „Vučić – odlučno!“ zvuči primamljivo.

DS je povukla u datom momentu pragmatičan potez – podržala (u pisanoj izjavi potpredsednika Miodraga Rakića) privođenje Miškovića i poželela Vladi da i ubuduće ne bude „selektivna“. Ali zašto tako bitno saopštenje potpisuje Tadićev Miki Rakić, a ne predsednik stranke Đilas? Da li su Rakić i Vučić i dalje tako dobri drugari, ili – da je Đilas potpisao, da li bi u nekom tabloidu osvanulo: „Đilas se pere od Miškovića“? A zašto tek jednu tako bitnu inicijativu – da centralna Srbija dobije status kao Vojvodina ili Beograd nameće Tadićev Dušan Petrović, a ne predsednik DS Đilas?

Evo ga i Đilas: Prošlog ponedeljka u Beogradu se desio i jedan pomalo neobičan događaj: Na Dan ljudskih prava u Kući ljudskih prava žestoko su iskritikovani Nikolić i Vučić da ne poštuju ljudska prava. Koalicija nevladinih organizacija i Dragan Đilas, u pomenutoj Kući pomalo su zaličili na „neprincipijelnu koaliciju“ (ako se sećate te konstrukcije Vasila Tupurkovskog). Stekao se utisak da je Dan ljudskih prava malkice zloupotrebljen, a neki ambasadori malkice izmanipulisani. SNS je odgovorila žestoko. Dodali bi, bez pakosti, i malkice radikalski. Nisu upotrebili reč „izdajnici“, iako je ona visila u vazduhu. A možda bi i bilo cinično da su je upotrebili. Ono što vodeće zapadne zemlje govore, i kako kontaktiraju sa ovom Vladom nekako se ne poklapa sa izveštajem prezentovanim u toj Kući. Ne mogu da verujem da bi na tako visokom nivou i tako intezivno sarađivali ako se tako krše ljudska prava. Ili sam ja naivan?

Josipović i Mesić su sa dva intervjua srpskim televizijama probali malo (očigledno kampanjski) da relaksiraju mučne odnose dve države. Više se ipak očekuje od Prljavog kazališta i Josipe Lisac. Sećate li se onih priča kako su Titova Jugoslavija i Japan nekad bili „egal“, pa nam Japan mnogo odmakao. Mnogo je realnije, pa i deprimirajuće poređenje da su Srbija i Hrvatska 2000. bile skoro na identičnim pozicijama povodom evropskih integracija. Nije psihološki lako, ali hrvatska iskustva po tom pitanju su danas potrebna Srbiji.

Krenule su i analize o političkom stanju današnjih studenata u Srbiji, od kojih je nekoliko hiljada demonstriralo protiv Haškog tribunala, što je nakon dužeg vremena prvi politički studentski protest u Srbiji. Svojevremeno je Markuze pisao da je revolucionarnost prirodno stanje studentskog duha, kao i njihov savez sa radnicima. To stvarno danas zvuči anahrono u Srbiji. Ovi što danas demonstriraju nemaju nikakve veze sa tradicijama protesta 1968, a teško i sa protestima iz 1992. i 1996/97. Možda malo sa protestima 1988. kad su studenti pred Skupštinom vikali „Uhapsite Vlasija!“ Sa čvrstim nacionalnim stavovima, verovatno nesvesno, sličnost mogu dobiti sa tradicijom studentskih protesta u Prištini. Tamo je u stilu Aljbina Kurtija sloboda od srpske čizme i nezavisno Kosovo bilo najvažnije, a ovde to je naravno srpska nacionalna stvar. Nova srpska desnica je sa Univerziteta istisla politički mejnstrim. Mada se često u mistifikacijama ranijih studentskih protesta, zaboravlja doprinos desnice i Crkve u njima. Nismo valjda zaboravili da se čuveni kordon u Kolarčevoj povukao tek pred litijom koju je predvodio patrijarh Pavle. Učestvovao.